Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Тотал

АЛЕКСАНДРА МАКСИМОВИЋ – ДА ЈЕ ЉУБАВ ГЛАВНА ВАЛУТА, БИЛО БИ ДРУГАЧИЈЕ

Данас је бренд нешто што има нарочиту моћ у овдашњим цивилизацијским токовима. Понекад је, чини се, вреднији и од човека, а човек га осмислио. Ваљевка Александра Максимовић такође развија свој бренд – #sanjamdolls, али она је испред, а не само иза њега. Ако на мрежама наиђете на предивне уникатне ручно рађене луткице – да, то је њених руку и маште дело.

Aleksandra Maksimović
Александра Максимовић са својим луткицима (фото: Јована Л. Мирковић)

Александра Максимовић је, како на свом Инстаграм налогу за себе каже – Мама, природњак и пустолов, аутор малих илустрација, лутака и неких стррррашних звери из шуме. Одувек је показивала интересовање за природу, животиње, прављење разних стварчица. Уживала је у чепркању по дединим фиокама, пуним разноразног алата, јер је он волео столарство. И дан данас обожава кућно мајсторисање и редовно скупља алатке. 

Кроз школу је прошла уз интересовања која су била претежно усмерена ка језицима и природним наукама. Љубав према истраживању јој је отворила пут ка потреби да студира археологију. Међутим, њено најближе окружење je било изричито против те идеје. Данас, Сања мисли да можда и није требала да подлегне том притиску и да ипак следи ту линију свога замишљеног пута. 

С друге стране, отворило јој се нешто друго, па је уписала ПМФ у Новом Саду, смер Географ – туризмолог, управо из разлога што су на том студијском програму били доступни предмети попут етнологије, антропологије, историје уметности, за које се изузетно занимала. Међутим, на њену жалост, у међувремену су ти предмети укинути и уведени су нови из области економије, што јој није било нарочито прихватљиво. Завршивши факултет, у неком кратком периоду након дипломирања се обрела у просвети, као и у туристичкој агенцији, али сви ти ангажмани су трајали кратко. Повремено је радила као преводилац и разне друге послове. 

Kreativne lutkice
Сањине луткице – ручни рад (фото: Јована Л. Мирковић)

Посебан тон свеукупној њеној животној причи даје једна, за њу посебна особа – њена бака. То је жена, коју Александра Максимовић и дан данас доживљава као хероја. Мајка троје деце, која је свој живот посветила породици, смела, одлучна и чврстог карактера, бака је причала и најлепше бајке. Имала је довољно ширине да већ у раном детињству препозна Сањину љубав према ручном раду и стварању. Управо она јој је помогла да набави своју прву шиваћу машину, те је уз помоћ комшинице научила да шије. 

Александра Максимовић није губила време, већ одмах прионула посао, сашивши себи једну хаљину. Потом је шила неке једноставне ствари и тако, мало по мало брусила овај занат. Пратила је свој унутрашњи глас и обрела се у сопственом царству прекрасних луткица, меканих, топлих, природних; удишући им дашак живота својом креацијом и допуштајући да свако дете до кога та луткица нађе пут, урони у њу есенцију свога маленог бића. Имала је прилику да своје умеће употреби и за луткарске представе за децу.

Ако је неко поборник целоживотног учења, онда је то свакако ова невероватна жена. Кажем, невероватна, без имало куртоазије, илити недостатка речи да изразим свој општи  утисак о њој самој. У данашњим оквирима поимање жене таквог потенцијала често превазилази границе могућег, нарочито због животног темпа у који смо, хтели – не хтели, гурнути. Међутим, она је стварна и пуна радости, љубави и неке чудесне лакоће живљења. Ово је тек почетак бројних разговора, које ћемо, верујем тек разменити. 

Како је идеја да правиш овакве уникатне луткице нашала пут до тебе?  

Када сам родила прво дете, Дуњу, шила сам јој капице, панталонице, свашта нешто што сам налазила по интернету и часописима. После неког времена сам остала трудна са Наумом. И, тада се просто нешто у мени десило. Мени је било страшно што ја сада нећу моћи њој да се посветим истом мером, због тога што ће нам доћи нова беба. Осетила сам тај неки жал, било ми је тешко… С друге стране, наравно, била сам пресрећна јер нам стиже принова. И, ја сам пожелела да њој направим нешто, својим рукама. Да неку своју љубав прелијем у своју рукотворину, која ће бити уз њу кад ја нисам то у могућности. 

Пошто је Сашина мајка била професор хемије и домаћинства, она је оставила за собом пуно тих ручних радова, ћилимчића, везова, плетених и хекланих ствари и, између осталог, један сиви плетени прслучић за лутку. Онда сам ја одлучила, да направим лутку, по мери тог прслучића. Уствари сам пожелела да на тај начин Дуња уз себе има и баку, која је одавно преминула и мајку. Тако сам направила ту прву лутку. Поклонила сам јој за Божић, њој се то свидело, али се свидело и једној мојој пријатељици. Пошто јој се допало, замолила ме ја направим лутку за неке њихове пријатеље, или кумове, не сећам се тачно. То је тако некако спонтано кренуло.

Претпостављам да трагање за луткицама које данас правиш није било баш једноставно? 

Временом сам ја, захваљујући томе, да бих изнашла решења како да направим косу, јер сам желела да ја исплетем прслучић, или џемперић, па да направим ципелице, итд., уствари све то научила и обновила нека претходна знања. Знала сам помало да плетем, али нисам то дуго радила, па сам научила да хеклам. Потом сам научила да обликујем вуну техником филцања иглом – то је такозвано суво пустовање, па да правим разне детаље, брошиће, играчкице…

Тако се и интересовање за луткице проширило, па сам ја пожелела да направим и етикету, па сам и то научила… Онда су се моја интересовања проширила на разне апликације. И временом сам схватила, да оно што ја највише волим да радим, јесте да учим. 

Али сам кроз то схватила, пошто сам почела да држим и радионице за децу, где сам их учила да праве лутке, разне детаље, од разних материјала и предмета, да ја волим и да подучавам. Желела сам да савладам прављење амигурумија. То су оне хеклане, или плетене играчкице. Могу то бити разне животињице, луткице… Кад сам успела у томе, онда сам пожелела да ја пронађем неку своју шему. Тачније да ту технику усавршим, како бих дошла до одређених облика.

Како да то буде лопта, па да буде дугуљасто, да личи на руку, па како то све спајати, итд. Схвативши да ми то добро иде, направила сам ЈуТјуб канал где подучавам људе – и жене и мушкарце, како да хеклају и направе неке основне облике, па да то све споје до неког жељеног облика. 

Какаво ти је искуство рада са клинцима бивало? 

За рад са децом је најбитнија креативност. Луткице могу да се направе од било ког материјала и децу само треба пустити да маштају. Они не треба ни да очекују помоћ, већ да раде сами. Наравно да им треба помоћи како да нешто ставе, нпр. Ми смо једном нашој најстаријој ћерки правили рођендан, код куће. Она је позвала своје другарице и ја сам им у неком тренутку предложила да праве луткице, ако желе. С одушевљењем су оне то прихватиле и поседале за сто. Изнела сам им пуно дрвених перлица, плиш жичица и вуницу. Ту су, наравно били и материјали за хаљинице и слично. Креације су биле невероватне. 

Александра Максимовић
Александра Максимовић – креативна радионица (фото: приватна архива)

Деца су толико креативна, само их треба пустити да буду деца. Поготово девојчице данас, чини ми се да некако прерано улазе у тај свет одраслих и почињу да се стиде тог свог дечијег у себи. А, уствари бисмо требали да им помогнемо да то што дуже задрже. У том смислу би требало мало више радити са децом, чини ми се. 

Не сумњам да је све то у теби поново изродило жељу за учењем нечег новог…?

Из тога се изненада јавила нека љубав, мислим то је била Божја воља и та нека рука ме је водила ка томе да научим да цртам што боље. Имала сам неки таленат, али како га нисам користила, то је закржљало. Почела сам да истражујем и то. Па сам кренула у истраживање илустрација – тражила сам разне програме кроз које бих то могла да постигнем. 

У међувремену, пошто сам увек волела ботанику, интересују ме дивље орхидеје, па сам истраживала станишта. На Пећини, рецимо има једно такво и оне су законом заштићене. И тако… свашта мене интересује.    

Како ти доживљаваш ту чудесну везу природе и уметности?

Уметност без природе не може. Тачније, природа је највећи уметник. У суштини, највећу инспирацију налазим у природи и деци. Има она чувена – Само ће нас спасити деца и цвеће… После боравка у природи добијем неки налет позитивне енергије и свашта бих желела и могла. Нажалост и бетон и овај смог нас баш затвара. Ми се, иначе трудимо да што више боравимо у природи, на чистом ваздуху. Намерно кажем чистом, јер је то јако важно. Ако не можемо нигде даље, онда бар на Градац и у те најближе околне шуме. 

Желели смо да нашој деци развијемо љубав према природи и да науче да је се не плаше. Да је упознају и да схвате да је она део њих. У реду, не морамо живети са пацовима и мишевима, али они ту постоје и имају своју сврху. Онда, стално постоји та потреба да сачувам неки тренутак из природе, јер те боје и игра сенки коју тамо можеш да нађеш, то је стварно невероватно. 

Из љубави и вере долази и слобода – Александра Максимовић 

Мајка си троје деце, Богу хвала. Пред каквим изазовима је родитељство данас, а како је то било у време када смо ми гајени?

Деци је данас доступно много више ствари, него што је нама било, имају много шири избор. Када сам била мала, као и свака девојчица, вероватно, желела сам да постанем балерина. Али није било балетске школе у коју би ме родитељи послали. Сада је то у нашем граду могуће, што је сјајно. 

Што се тиче начина одгајања, да тако кажем, чини ми се да наши родитељи нису толико стражарили над нама. Имали смо већу слободу кретања, више смо се играли напољу. Оно што ја памтим, јесте био изум плејера и видео рикордера. Одрастала сам на две локације, практично, на Петом пуку и у Жикице Јовановића, данас – Владе Даниловића.

Екипа на Петом пуку је била врло сложна, заједно смо славили рођендане и све живо. И, када су видео рикордери постали доступни, само га је Марија у нашој згради имала. Онда ми лепо сви заједно скупимо новац, договоримо се који филм да узмемо, обично по два, па, пошто су ту и дечаци и девојчице, обично је један био нека акција, а други нека романтична комедија и сл. И ми сви, нас двадесетак седнемо код ње у дневну собу и гледамо филмове. 

То је то заједништво, које је тада, чини ми се, било израженије међу децом, него данас. Али, зашто? Родитељи деце су се често организовали, па се испред зграде окретало и прасе и јагње на ражњу, жене су пекле гибанице, колаче; ови други донесу пиће,… свако да неки допринос. И ми сви заједно учествујемо у прослави живота и не знам чега све. Стварно смо били као једна велика породица. Сви смо се испомагали и дружили. 

По мени, то би требало да буде суштина свега, да ти својим личним примером покажеш детету нешто. Мора да постоји заједништво као здрава основа за развој породице. То значи да отац и мајка имају исте погледе по питању деце, иако се можда и не слажу у нечему. 

Да ли су деца данас презаштићена? 

Увек се питам да ли ја сад своју децу презаштићујем, или ја њих реално штитим од неких ствари? Зато што мислим да ни ми нисмо одрастали у времену у каквом одрастају наша деца. Тада је било много безбедније пустити дете на улицу. Безезленија су времена била и самим тим су и наши родитељи тако поступали. Они нису имали све те страхове које ми данас имамо. Можда су неки од тих страхова и имагинарни, али постоји та потреба да се увек мисли о свему. Можда нас то одводи у проблем превелике контроле. 

Aleksandra Maksimovic foto 01
Плави зец и мишица Фрида (фото: Јована Л. Мирковић)

Мада, обзиром да су се трагични догађаји издешавали у нашој земљи, нажалост, можда је и потребно да бринемо и размишљамо унапред за неке ствари. У суштини, морамо да их припремимо за живот, да они буду социјална бића, да науче да може и да се погреши, и да је све процес, да је то један пут ка неком циљу. 

Како ти сагледаваш родитељску амбициозност у односу на дете?

Мислим да је то јако страшна, онако ђавоља замка, како бих рекла… То је онај моменат када нам проради сујета, па ако је дете у нечему добро и успешно, а средина то подстиче. Ту негде може да се изгуби компас. На пример, ми смо се договорили да ослушкујемо нашу децу. Ако се укаже неко такмичење и професор то препоручи, ми питамо дете – Хоћеш ли, имаш ли ти жељу? Без обзира колико си ти у томе добар… 

Мени се десило, да је мој отац био толико упоран и убеђивао ме да наставим са атлетиком, која ми јесте ишла добро, али ја више то нисам желела. Показало се и са мојом креативношћу, која је кроз школу увек некако била скрајнута, да то што је у човеку, мора некада, негде да избије. Увек се негде нешто отвори. 

Тако да мислим, да деца треба да пробају све што им се допадне. Нисам за то да се лако одустане, али мислим да свако треба да се опроба у што више ствари. Јер, он ће осетити у чему се најбоље осећа и истрајаваће у томе. Мислим, кад људи кажу – треба радити на себи, па у реду, наравно, али не због амбиције, већ да би ти решио са собом многе ствари. 

Слушајући те док ми све ово причаш, усудићу се да кажем да си ти неко ко је синоним за слободу. Ти то заиста живиш. 

Дај Боже! Само, морам да кажем да ја не бих успевала у свему овоме, да немам најпре Сашину подршку, а онда и целе породице. Врло често је он умео да ми каже, када ја хоћу да кренем у неко ново истраживање – Извини, али, ја ти у томе стварно не могу ништа помоћи. Али, он је исто јако креативан – свира, пева, компонује и сјајно кува (!), тако да имамо апсолутно узајамно разумевање. 

Човек уствари има највећу потребу за слободом, јер из ње иде све. Из слободе је љубав, из слободе су твоје одлуке, из слободе је вера. Она није наметнута. Или, опет да кажемо – из вере и љубави иде и слобода. Некако не можеш да кажеш шта је пре настало – „кокошка, или јаје”. Све је то повезано. Тако да, мораш носити љубав према слободи. 

Какаво је твоје размишљање и виђење данашњег човека – има ли истинске потребе за слободом, и колико је реално спреман за њу? 

То је као прича о семену, из Светог писма. Па сад има оно, када се баци семе на плодну земљу без корова, која се залива, биљка ће да никне. Где је јалова земља неће ништа нићи, а тамо где има корова, оно ће да почне да расте, али ће коров да га угуши. Мислим да највећи део популације, барем код нас, припада тој трећој категорији.

Јер, заиста нешто крене да расте, па сурова реалност егзистенције и те борбе, неког система школства који иде у погрешном смеру тренутно… Уопште сви ти садржаји који се пласирају преко неких медија, мислим да доведу до тога да се у човеку често угуши та слобода и то добро, из кога нешто треба да никне. Онда то остане на некој неоствареној идеји.

За слободу мора да се има и мало бунта. Рецимо, мој отац цео свој живот воли механику. И он никада није купио нов ауто, нити мотор, већ је увек налазио неке половне. И онда је он то месецима састављао, да би направио аутомобил по својој мери. Он је улагао много свог труда, времена, па чак и новца, да добије заиста оно што он хоће, јер је то само његов избор. 

Људи се, у суштини често стиде својих грешака, па неће поново нешто да покушају. Средина није подстицајна. Рецимо, кад мене неко пита, а често ме питају – Где радиш? Нико ме не пита – Шта радиш? Зато што је то је остало, да сад ти мораш да свакога дана идеш на то неко место, где си запослен и да ту нешто радиш, или евентуално, да држиш радњу, рецимо.

Мада, мислим да сад већ људи лагано схватају, да са овим развојем технологије човек може да ради одакле год. Али је важно шта радиш. Кад им ја одговорим – Ја радим од куће, онда чујеш оно – Аааааа…, које је врло речито. Е сад, ја сам на такве реакције већ навикла, само прескочим то као неку малу неравнину на путу, и настављам даље. Али (!) многи људи не реагује тако и брзо одустану од себе. 

Мислим, кад би човек био растерећен борбе за голу егзистенцију, онда би вероватно имао и више времена да се бави слободом. Негде сам скоро прочитала, неко је паметно то срочио, да је у Србији идеја о слободи замењена идејом о ослобођењу, јер ми се стално боримо да се ослободимо од нечега. Мој став је да слобода долази кроз љубав према породици и кроз веру. Јер, то је радост. Кад ти имаш ослонац, онда имаш и слободу да бираш, али и да сносиш последице ако неки избори буду погрешни. Када имаш породицу, она те дигне – Ок, пао си, устајеш и идемо даље. То је сасвим нормално. 

***

Једном приликом се Александра Максимовић нашалила, рекавши – То са одрастањем је једна велика превара. Једном сам пробала и нећу више. Заиста, дубоко верујем, да је она малецка Сања одлучила да не одрасте. Никада! Отуда овој нашој, ововременој, одраслој Сањи вероватно не недостаје храбрости да се упусти у било какву истраживачку авантуру. На општу радост своје породице, а богами и нас, тамо неких ликова, који јој се некако уплетемо дуж стаза на њеним животним путељцима. Па, добро, можда ипак мало више на нашу радост и срећу. Вероватно понекад и није баш лако „издржати” те налете ставаралачке енергије, љубави и силине радозналости њеног духа. 

Но, упркос свему, не знам каквих боја и облика би био овај свет, да таквих људи једноставно нема. То уме да ме уплаши. Али, саму помисао на то у моменту поништава друга, у којој су настањени сви ти нађени и још ненађени дуси добра, љубави и слободне људске мисли. Слава Богу што постоје. Александра Максимовић је прави дар нашој малој заједници. Њен жар за игром и љубав коју несебично утка у све што говори и ради, доносе  посебну и на моменте чудесну енергију која има неку исцељујућу моћ

Као што њене јединствене луткице путују широм наше лепе земље и света, остајући у наручју најмекших дечјих ручица, тако, сигурна сам и део ње одлази са њима, враћајући се у неким новим обрисима љубави и идеја. 

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Лазар Лазаревић
Крупан план

ЛАЗАР ЛАЗАРЕВИЋ – О ЧЕМУ МИ ПРИЧАМО?!

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи ђак Ваљевске гимназије и учесник Међународне Мендељејеве хемијске олимпијаде у Шенжену. Један сасвим једноставан младић, наочит, финих манира, који мисли својом главом.

Лијана Крунић у ОШ „Нада Пурић”
Тотал

ЛИЈАНА КРУНИЋ – ХРИСТОС НАС ЈЕ ПОЗВАО ДА СЛУЖИМО ЈЕДНИ ДРУГИМА

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се за студије теологије, како би и на тај начин могла да Му служи у потпуности. Више од деценије, посвећена је раду са децом кроз часове верске наставе, у основној школи.

Марија Савић
Тотал

МАРИЈА САВИЋ – ДЕЦИ СЕ МОРА УКАЗАТИ ПОВЕРЕЊЕ

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним школама. Упркос свему, свој позив бескрајно воли и ужива у њему.

Још неке приче...

Крупан план

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи...

Тотал

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се...

Тотал

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним...

Крупан план

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке”...

Total
0
Share