Анђелка Драгић поседује и друге таленте, наравно. Један кратак период била је и део екипе Студија Кадар 24, на нашу велику радост. Врло је одговорна и ништа јој не пада тешко. Сматра да је њена генерација помало размажена јер све добијају на тацни, па и не воле да буду одговорни за нешто. Лајт мотив једног такмичења у Младеновцу је био пех са поломљеним вештачким ноктом на њеном палцу. Баш тада јој је он био најпотребнији за извођење. Носила је са собом маказе и селотејп траку, како би га стално држала причвршћеног.
Тада је схватила да је ништа не може спречити да свира и да на све мора бити спремна. Иако, ни током основног школовања није наилазила баш увек на разумевање због бављења музиком. Она не одустаје тако лако и веома добро зна шта хоће. За то је свакако веома заслужан и њен професор гитаре, Лука Јездић.
Како си ушла у свет музике? Да ли си од самог почетка желела искључиво гитару?
Цео свој живот имам ту музичку црту. Када сам била мала, са неких 4-5 година, док сам јела лупала сам ногом испод стола. Нешто хватала да свирам, певушила… Имамо доста снимака на којима сам јако мала и нешто певушим. Било је то пре него што сам научила да причам. Гитару сам први пут видела код другарице, која је тада била први разред средње школе. Ја сам имала 7-8 година. Мени се свидео њен стил. Она је била онако опуштена, свирала је свашта, а и класично. Била је веома успешна у томе.
Свидело ми се како она свира и тај њен стил живота, уопште. Када сам дошла кући, рекла сам мајци да желим да идем у музичку школу. Желела сам само гитару и у трећем разреду основне сам уписала тај смер. Покушавала сам касније да свирам помало и виолину, флауту и клавир који свакако морам због солфеђа. Ништа озбиљно. Гитару највише волим, мада ми се сада све више допада и клавир.
Јеси ли успевала да ускладиш све обавезе у основној и нижој музичкој школи? Да ли ти је недостајало слободног времена?
Никада нисам имала проблем слободног времена. Од малена сам ишла на доста активности. Хтела сам то. Једно време сам ишла и на балет, гимнастику… На фолклор сам ишла шест година, па после и на црквени хор, плус неке друге хорове, оркестар, касније на глуму… И никада то нисам видела као проблем. Али, у једном тренутку сам само дошла до тачке када стварно нисам могла све то да постигнем.
То је било негде у петом – шестом разреду. Хтела сам да свирам много дуже, нисам могла довољно да се посветим ни основној, ни музичкој школи и морала сам да прекинем све. То је био неки окидач када сам се посветила само музичкој школи. Нисам могла више сама са собом да издржим све те активности.
Ти си проглашена за ђака генерације у школској 2020/21. Како си дочекала ту вест?
Професор је хтео да ме изненади. Рекао ми је да дођем на тај догађај, али је рекао мајци да ми не говори да сам ја ђак генерације. Међутим, ја сам видела ту поруку, тако да сам знала. Али до самог тренутка када је на тој свечаности директорка школе изговорила моје име, пред свим средњошколцима и матурантима, ја заправо нисам била свесна. Она је рекла Анђелка Драгић, ја сам кренула да се пењем, срећна, смејем се и плачем. Ништа нисам говорила, само сам плакала. Иначе, скоро никада не плачем. Баш сам била пуна емоција у том тренутку.
Сада похађаш два смера у средњој музичкој школи. Поред гитаре уписала си теоретски смер. Ниси преоптерећена?
Почетак је школске године, па и немам толико обавеза. Мада, мало ми је теже него осталима, иако се они стално жале. Немају времена ни за шта, а ја имам дупло више обавеза. Мислим да то све може лепо да се уклопи и да имам довољно времена да изађем са друштвом, да вежбам, учим хармонију…
Саставни део школовања сваког инструменталисте су такмичења. Какви су твоји утисци?
Током године има неких шест, или седам такмичења и тачно се зна када је које. До сада имам око тридесет диплома. Припреме трају стално. И преко распуста морам да вежбам. Републичко такмичење се код нас одржава сваке друге године и за њега се спремамо скоро годину дана. Када идемо у иностранство, много тога морамо унапред да знамо. Где ћемо бити смештени, како отпутовати, решити котизације, како се обући… То је некада и најтежи део.
У Босни и Херцеговини има више такмичења него код нас, чини ми се. Ишла сам у Станишић, Бијељину, Зворник, Источно Сарајево. Прошле године смо ишли у Словенију. У Велењу смо гостовали на њихов позив, пошто наша и њихова школа сарађују. Нас седморо гитариста је ишло из Ваљева. Тамо нам је све било обезбеђено и било нам је много лепо.
Сада је све мало другачије. Скоро сва такмичења се одржавају онлајн. Обично смо снимали у школи. Одаберемо најбољи снимак и њега шаљемо. У Новом Саду је ове године било деце из Кине, Африке, Египта, из Европе… На Јутјубу иде лајв видео и тако пратимо све. Мислила сам да нећу баш ништа урадити када сам чула како свирају деца из других држава. На крају сам добила прву, или другу награду. Мада, не може то да се пореди са наступом уживо. Другачије је када је жири присутан, публика. Осећам њихову енергију, они моју.
Можеш ли да издвојиш неко такмичење које ти је у посебном сећању?
Два такмичења никада нећу заборавити. Моје прво такмичење у другом разреду музичке школе, које је одржано у Станишићу. Тада сам била лауреат и била сам јако поносна, јер сам се први пут такмичила. Тада сам нешто хтела и да одустанем, мењали су ми професора, било ми је тешко. Али, та награда ми је била знак да ипак то не радим и да би требало да наставим даље.
Друго најдраже такмичење је прошлогодишње, у Зворнику. Њему сам се баш радовала и спремала се, јер је прво које је било уживо, после толико времена. То је било моје последње такмичење у основној школи. Проглашена сам апсолутним победником такмичења, међу основцима и средњошколцима заједно. Тада сам добила још већи мотив за средњу школу.
Музике никада довољно, те си већ дуго члан црквеног хора. Шта ти то искуство доноси?
Певам у црквеном хору већ дуго, са неким краћим прекидима. То је стварно посебан осећај. Пре смо стално певали на недељним литургијама, пред свим тим људима, свештеницима и када, рецимо владика долази. Много је лепо када знаш да си и ти заслужан, јер се сви у цркви осећају дивно. Жао ми је једино што више деце није укључено, а чини ми се да ван музичке школе и не знају довољно о томе.
Како ти процењујеш своју генерацију на основу музике коју слушају? Којом композицијом би их најбоље описала?
Мислим да сви ми који смо рођени после 2000-ите године, узимамо само оно што нам се да. Па, донекле и ја. Не знам да ли је то због свих тих ратова и политике… Мислим да је превише тог фолка, неког нашег народњачког балканског звука. Ту се уопште не ради о музици. Важно је само да се скаче, да можеш да кажеш – ето ја знам ту песму, она је популарна, има 200 000 пратилаца на Инстаграму. Нико заправо не размишља о музици, нити зна шта слуша. Само је битно да имаш нешто и то да слушаш. Ја сам васпитана да бирам и зато не слушам све.
Мислим да нас најбоље описује песма “Another brick in the wall”. Тај спот. То смо ми. Као неки роботи који иду онако около и некако су приморани на све. И та школа како је постављена. Прве претње нам стижу у школи. Заправо ми смо ограничени. Ретко ко има ширину и ретко који родитељ се труди да у детету пробуди ту ширину.
Како доживљаваш популарно и модерно?
Мени се не свиђа то што сви морамо да изгледамо исто. Ако ниси стереотипан, ти си глуп или чудак, неваспитан… Али, стварно су деца која су другачија често вређана. Ја нисам то искусила. У друштву сам где се слуша и та популарна музика, али нико ме никада није дирао због тога.
Нисам се никада ни делила у том смислу. Мислим да нас као особе не одражава то како се облачимо, или какву музику слушамо, већ како се понашамо. Деца су уствари јако изгубљена у свему томе, јер не знају ни зашто се тако облаче нити слушају баш такву музику. Зато не волим ни да гледам на основу тога каква је неко особа.
Мислиш ли да сте слободни?
Ретко ко је данас у нашој генерацији слободан. Да може слободно да каже оно што мисли. Чак ретко ко и мисли. Знам можда десетак људи који се стварно не плаше тога. Чини ми се да се данас плаше да размишљају и млађи и старији. Као да су научени да не размишљају и да их је срамота да мисле. Сви мисле да знају нешто, а не знају већ су им медији то рекли.
Друштвене мреже и ви…
Превише се ослањамо на њих, а и то нам је опет дато кроз нове технологије. Не мислимо превише за шта ће нам све то. Ја сам рецимо добила телефон са 12 година. То није било давно, али данас јако мала деца имају телефоне и мислим да је то лоше. Мислим да међу децом данас нема поштовања према старијима и то није нормално. То је сигурно и због друштвених мрежа, јер ми њих нисмо зарадили, већ су нам дате. Зато и не знамо да поштујемо то и било шта друго.
Мислим да смо сви у неком бунту, а нико то неће да каже наглас, него прихватамо то као да је нормално. Нико неће да прича о томе. То нам ствара притисак. Јер ти никада не знаш како изгледа та нека особа у стварном животу. То је све лажно. Мислим да је то ствар која нас данас највише мучи. Не желим тако да живим, али не могу другачије. Живим у овом времену.
Да можеш променила би…
Да људи више размишљају и да више причају о томе. То није једина, али је главна ствар коју бих мењала. Да ми као народ више говоримо о ономе о чему мислимо. Да нас није срамота што смо другачији. Мислим да је могуће да човечанство преживи са другачијим људима и идејама. Реално, ништа добро не би постојало без другачијих идеја да се то нешто створи – ни уметност, ни она кућа… Сви велики људи су пре били осуђивани, а тек после схваћени.
Анђелка Драгић као глумица
Машташ ли?
Маштам и мислим да би требало сви да маштамо. Али, не превише да не бих подигла себи очекивања. Често себи створим слику да су људи много савршенији него што јесу. Брзо ми досаде људи, јер немам ништа ново да чујем од њих. Ја сам од малена често путовала и сретала се са различитим људима. Зато и волим уметност и стално тежим да будем међу таквим људима.
Ти за 10 година…
Циљ ми је да одем негде у иностранство. Један мој друг и ја смо се у шали договарали да идемо у Париз на Академију. Мени је свеједно где ћу бити, само да упишем Академију, завршим мастер и докторат. Мада бих више волела да то буде негде ван наше земље. Распитивала сам се и о Прагу, Лондону, Њујорку. Ако упаднем игде. Имам сјајну сарадњу са својим професором Луком. Он ми је велика подршка и усмерава ме на прави пут. Свирам по 4-5 сати дневно, јер желим да будем спремна и да ме неки добар професор примети. То ми је главни мотив. Нас гитариста нема много, а мислим да наши стручњаци и нису цењени довољно међу нашим људима.
Нешто за крај…
Сви људи на планети би требало да се баве било којом уметношћу. Чак и неким пискарањем, било чиме. Уметност много шири човека и учи га. Онај ко се стварно искрено бави уметношћу не може немати своје мишљење и бити глуп човек. Ја бих то ставила под морање, али добро. Нема везе…
Анђелка Драгић, Анђелка Драгић, Анђелка Драгић, Анђелка Драгић, Анђелка Драгић, Анђелка Драгић, Анђелка Драгић, Анђелка Драгић, Анђелка Драгић
