Бојана Лаловић Милановић је дипломирани библиотекар – информатичар. Звање је стекла на Филолошком факултету Универзитета у Београду, у класи проф. др Александре Вранеш. И сама тврди да је процес студирања на овој јединственој катедри био веома слојевит и садржајан. Како теоретски, тако и практично.
Као студенткиња је имала прилику да се веома подробно упозна са својом будућом професијом, усвојивши заиста много неопходног знања, вештина и компетенција. Ипак, Бојана Лаловић Милановић припада заговорницима целоживотног учења.
Спремна на нове изазове, захтеве и одговорности, делује као да на моменте и премашује домен свог радног места. За децу и школу саму, то је непроцењива вредност. Поред свега, уредница је два школска часописа: „Наш глас” и „Бранковачко перо”, у издању обе основне школе у којима је запослена.
У просвети је од 2011. године. Претходно је бивала запослена у три различите школе. Иако је катедра за библиотекара – информатичара основана деведесетих година, нажалост овај образовни профил још увек нема примат, када је у питању организација рада у школском систему.
Тачније, правилници којима се уређује запошљавање кадра на ово место, не препознају довољно важност одабира уско-стручно образованих људи. Зашто? – свако би се запитао. Када већ постоји установа која образује управо најадекватнији могући кадар за ову важну позицију, у свакој школи.
Дуги низ година није превазиђена лоша пракса да се врло често на место библиотекара одређују људи – професори, или учитељи којима, на пример, недостаје норма, пред пензијом су, или су једноставно неприлагођени колективу. То није никаква тајна. Наравно да међу њима има и велики број оних који веома посвећено и одговорно раде, иако би неки други посао можда радили још боље.
Суштински проблем јесте, што ни сама библиотека, као срце школе не може да функционише у пуном потенцијалу, нити да континуирано напредује и развија се крупнијим корацима из такве перспективе.
Бити библиотекар
Бојана Лаловић Милановић тврди да, доласком млађих генерација и све више стручно образованог кадра за позицију библиотекара, ситуација постаје оптимистичнија. У суштини, оптимизам је њено природно стање, могло би се рећи. Немогуће ја да у њеном присуству и сами не осетите потребу за додатним ангажманом, или пак, моменталним буђењем, ако сте случајно задремали.
Енергија коју несебично емитује ка свима у свом окружењу, просто плени. Чини се да би са њом могли на најсевернију тачку на планети, када она верује у то што ради. Отворена, искрена до краја и жељна игре, Бојана Лаловић Милановић је особа вредна изузетне пажње.
Библиотекарство је специфичан позив. Да ли је то од почетка био твој избор и да ли би га поново одабрала, из овог угла гледано?
Библиотекарство иначе, морам признати, није био мој први избор. Међутим, у моменту када сам започела студије, знала сам да је то – то. Некако смо се нашли. Заиста. Та наша катедра је мала и сви смо били блиски. Имали смо дивну сарадњу са свим нашим професорима који су нас укључивали у све своје активности. Помагали су нам, не само око испита, него да се и ми сами касније што боље снађемо у раду. Да се упознамо и са организацијом семинара, трибина, разних конференција… Тако да смо одмах бачени у ватру.
Имали смо праксу у Универзитетској библиотеци, Библиотеци града Београда, у Народној библиотеци. Што се тога тиче, заиста смо стекли образовање да, када дођемо у библиотеку можемо да радимо. А онда, када дођете у школску библиотеку видите колико још немате појма и колико још морате да радите. На себи и на свом образовању.
Иначе сам поборник целоживотног учења. Мислим да свако мора да сагледа своје предности и мане, своје компетенције; да надоградите и оно што је добро, али и оно што вам недостаје. Наравно, ту сам имала и срећу да се сусретнем са дивним људима, који су имали енергију сличну мојој и који су ме само погурали напред. Чак и они који ми нису дали да идем напред су ми помогли. Они посебно. А ови са којима сјајно сарађујем, они су ми незамењиви.
Са којом бајком или причом би упоредила свој досадашњи пут? Јеси ли размишљала некада о томе?
Јао, нисам. Дивно… Направићу малу дигресију. Имали смо прошле школске године Недељу бајки, овде у школи. Идеју је осмислила наша колегиница, педагог Биљана Вукашиновић. Одржан је велики број угледних часова и радионица, у који је било укључено доста колега из школе, као и деце, пре свега. Идеја је била да се сви предмети покрију кроз бајке, што нам је и успело. Било је дивно. Спојили смо разне активности.
Подржали смо и акцију Друштва школских библиотекара – Читај гласно, која је подржана од стране Министарства просвете. Читали смо бајке. Ја сам укључила школу у Међународни пројекат обележивача књига, па смо правили обележиваче, а тема су биле бајке. Све се поклопило. Имали смо и сарадњу са једном издавачком кућом, која нам је донирала бајке. Затим смо имали једну занимљиву изложбу, луткарску представу…
Па, хајде да кажемо, мада су многи рекли да скромност није увек врлина – рецимо да је то „Ружно паче”. Ипак, када сам започињала свој рад у библиотеци, није био овако инспиративан као што ми је сада. Тако да, ако упоредимо тај почетак, док сам била и неискусна… баш као то мало Ружно паче. Временом, надам се да ћу доћи до тог Лабуда, да ћу се развијати. Али, у том смислу, неког развитка на професионалном плану, који, наравно тебе гради и као човека. Мислим да сам се развила лепо, сад видећемо даље.
Друштво библиотекара је издало једну интересантну књигу, „Бајке у образовању и васпитању”, ауторке Бранке Алимпијевић . Колико је она заиста значајна?
Јесте. Аутор је наша колегиница. Она нам је доста помогла у реализацији. Друштво је донирало ту књигу нашој школи. Штиво је изузетно занимљиво. Министарство културе је, такође подржало њено издавање. Изузетна књига која на јако детаљан начин показује како се у настави могу користити бајке, које су везе између бајки. Она отвара могућности за постизање разних васпитно – образовних циљева, на нама досад мало познате начине. Жао ми је што више људи нема приступ, али, надам се да ће Друштво успети да изда и мало већи тираж.
Какво је твоје лично мишљење по питању третмана и обрађивања бајки у наставним програмима? Оне се раде понајвише кроз српски језик и књижевност, мада ширина овог жанра надилази оквире самог језика, као што си и поменула малочас. Кроз бајке се могу подстаћи различите активности и облици израза.
Могло би. У склопу поменуте акције, деца су се, на пример, на часу физичког пењала уз конопац, као у „Чаробном пасуљу”. Друга деца су садила пасуљ, па су вршили испитивања – пратили су како се у којој средини понаша и слично. Између осталог, деца су правила на часовима ликовног кућице од сламе, као у „Три прасета”, па су феном дували да би уочили како ће то да се понаша… што је одлично за њихове моторичке способности.
Само је питање маште. Како је у бајкама све могуће, тако бисмо и ми могли побећи у тај свет. Наравно, имали смо и незабораван маскенбал, где су биле и Црвенкапе и Вукови и Вилењаци… Нама је било драгоцено, јер смо укључили и децу из одељења са потешкоћама у развоју. Они су такође учествовали у активностима прилагођеним њиховим могућностима. Цртали су, бојили, правили су маске…
Све може да се уради када имате идеју, колеге које ће да се прикључе и директора који то подржава из свег срца.
Како балансираш између ова два света – људи, тј. деце и књига? Стигнеш ли и ти да прочиташ нешто?
Па, стигнем. Мада, не толико колико бих волела. Углавном када људима кажете да сте библиотекар, помисле – Па, ви само издајете књиге. Ти само седиш и читаш… То је далеко од истине, у мом случају, а и у случају многих колега које ја знам. Не могу рећи да је другачије. Стигнем да читам, али на послу ништа од тога што бих желела. Радим свој посао и дружим се са децом и колегама. Наравно, понекад читам деци, неку бајку, причу, песму, или нешто слично.
Трудим се да што више читам и будем у току са свим трендовима у својој струци. Мораш да пратиш и нормативе за основну школу. Трудим се искористим најбоље могуће све предности интернета, на пример. Док је настава била организована на даљину, трудила сам се да максимално изађем у сусрет ученицима, на који год могући начин.
Такође, настојим да будем у контакту, не само са колегама у Србији, него и са колегама у иностранству. Драго ми је што смо као професионалци почели мало више да се повезујемо. Претходне школске године сам пријавила ОШ „Нада Пурић” за учешће у међународном пројекту Америчког друштва библиотекара. То је пројекат повезивања библиотекара. Повезала сам се са колегиницом из Лос Анђелеса.
Нас две смо размењивале информације везане за начин рада, да би се на крају то завршило тиме да смо ми њима послали наше песме, преведене на енглески. Они су нама послали неке њихове песме, па смо ми на часовима енглеског језика са ученицима четвртог разреда читали те песме, учили су нове речи… Онда су ученици једни другима постављали питања и размењивали утиске о начинима рада у школи, пошто нам се прилично разликују системи.
Тако да се трудим да ученицима приуштим нешто необично. Да они виде како се нешто тамо у Америци ради, или, како деца из Кине илуструју тај обележивач. Јер, како би они сад ступили у контакт са њима? Желим и на тај начин да деци приближим себе и да их намамим да мало размисле и виде неке другачије ствари.
Јасно је да свакодневно откриваш деци свет књига. Када би се нашла, рецимо на некој трибини на којој би имала задатак да најпластичније опишеш деци своју струку, како би то учинила?
Па, сад зависи којој деци. Ком узрасту?
Рецимо да су у средњошколском узрасту и да можда већ размишљају о избору професије.
Професија школског библиотекара заиста јесте професија стручног сарадника. Он је тако дефинисан законом, и не само то – базира се на сарадњи са, првенствено колегама. Ако са њима добро функционишете стварно можете све пројекте да остварите. Али, посао је захтеван, маштовит и за уживање. Како кажу оно – Ако изабереш посао који волиш, нећеш морати да радиш заправо ниједан дан. Ето, можда бих им тако рекла.
Са млађим ученицима је већ мало другачије. Најуспешнијим се показало када им се приближим кроз неке радионице, кроз приче, конкурсе… разне активности. Значи, на сваки могући начин који искаче из онога на шта су они навикли, и из тих стереотипа о нама као библиотекарима – да ми само издајемо књиге. Све што је лепо и необично њих привуче.
Ево, на пример, та активност када деца треба да осмисле оригиналну причу. Имамо посебан комплет коцкица за јамб, и на свакој од њих је другачија слика. Уместо бројева су слике и све су различите. У зависности од узраста деца баце неколико коцкица и на основу слика које су добили горе, од тога морају да направе причу. Има и та апликација, па ови старији радије то раде на телефону, јер на коцкице и нису баш навикли. На тај начин им се развија компетенција за комуникацију, за сарадњу, јер се они ту друже по групама. Значи, све могуће што можете да замислите они напишу.
Претпостављам да уживају током овакве врсте игара…
Баш воле. Неки се, наравно збуне, некима недостаје инспирација. Признајем, некада стварно буде тешко све то спојити, чак и нама старијима, а камо ли деци. Али, заиста дођу до неких генијалних решења. Тако да, све то што је занимљиво и другачије они радо прихватају. Све је забавније кроз игру.
Моја једна драга другарица и колегиница каже – Учионица није играоница. Да, није играоница. Али, некада би требало мало растеретити, а друго, мени као стручном сараднику је мало и дозвољено да се играм. Уживам да се играм са децом. Познато је да деца кроз игру најбрже усвајају сва нова знања. Десет пута брже ће усвојити на овај начин, него ако бих им ја испричала нешто сувопарно.
Љубав према читању
Каква су твоја запажања по питању заинтересованости за читање код деце? Кроз разговоре са њима, често чујем да многи не воле да читају, али, наравно има и оних који много воле.
Да. Има их, не може се рећи да нема. Мишљење је да деца ту негде од петог – шестог разреда почињу знатно мање да читају. Требало би се на посебан и озбиљан начин приступити решавању тог проблема. Драго ми је што видим да се и у Министарству обраћа пажња, и да се обавезна и изборна лектира усклађује са временом. Наравно да постоје књижевна дела која су класици, али требало би се посветити и неким новијим тенденцијама и млађим ауторима, који су деци разумљивији.
Али, има… има деце. Имамо једног ученика који је, ја мислим, прогутао све књиге у библиотеци. Он је трећи разред и сјајан је. Имамо и оне који не долазе уопште, па се трудимо да посебно обратимо пажњу на њих, да их инспиришемо да дођу макар у групну посету. Па, ето, нека мало седну, нека погледају неку сликовницу и крене то полако.
Али, већ тамо од петог – шестог разреда, претпостављам како су ти старији разреди у питању и обавезе им се нагомилавају. Зато мислим да многи и не стижу. Мада, увек има макар мало времена – и пола сата је довољно.
Имаш ли ти неку идеју, на који начин би се могло реаговати на ту врсту проблема?
Мислим да је заиста добра та акција која освежава и ревидира мало тај списак лектире. Сматрам да је вредна помена и акција Министарства просвете о бесплатној обнови библиотечког фонда. Последњих неколико година додељује се новац за обнову и на тај начин можемо да набавимо неке од новијих наслова, које можда не можемо овако да набавимо.
Између осталог, немамо ми јако велика средства за то и онда се углавном трудимо да набавимо лектиру. Највећа је циркулација тог фонда, и самим тим се те књиге највише и расходују, јер пропадну брже него ове друге. Тако да то зановимо, али је лепо када имамо нове наслове.
Деца, наравно гледају која је књига лепа и пре ће узети њу. Труде се и да узму тању књигу, пре него неку дебљу, иако је овамо мањи фонт – али, ипак је тања. И са тиме се сусрећемо, мада је нама битно да је прочита, тако да и ако је тања, нема везе. Само нека је прочита!
Мислим да је најважније радити са њима од почетка, па се надати да ће тамо касније то њима природно доћи. Све кроз рад и сарадњу са децом. Нема другог начина. Не можете их преварити. Деца знају тачно и непогрешиво све. Само уз рад. И њима показати шта су књиге и колико су значајне, па онда држати палчеве да сте урадили довољно да их оставите заљубљене у књиге.
Какав је твој став по питању свеукупног придавања значаја читању, као посебном процесу и културном чину, у оквиру саме наставе? Да ли ту можда постоји нека системска грешка, коју би требало поправити и окренути у корист будућих генерација?
Читање, на неки начин мора и да се научи. Заправо, оно што мислим да је потребно, јесте да се ми освестимо у смислу критичког размишљања. Мислим да то недостаје целокупном нашем систему. Оно је изузетно важно. Деца морају да се науче да мисле и да размишљају.
Добро, слажем се да за неке предмете нема много размишљања, у смислу – имате задатак. Али, можете тај задатак урадити на више начина. Не морате урадити тај задатак, на пример из математике, физике, хемије… као што је наставник урадио, па да вам он не призна то. Ово је сад као илустрација, не говорим, наравно о појединцу.
Мислим да је критичко мишљење, уопште један од апсолутно запостављених сегмената у нашем школству. Тај део би требало мењати. Да научимо децу да мисле својом главом, да размишљају. Сутра ће се наћи у свету где неће имати никога ко ће ићи за њима и рећи – Е, то си добро урадио, то ниси. Како ћеш ово, како ћеш оно?… Морају да знају сами да препознају. Као што их учимо да прелазе улицу. Морамо да научимо критичко размишљање и мора целокупан просветни систем да схвати колико је то важно.
Мора да се размишља. То је кључ свега. И мора да се поштује туђе мишљење, да се прихвати; туђе решење, једнако добро као своје. Морамо наћи креативне начине да дођемо до неког решења. Те мапе ума о којима се прича, све је то део критичког мишљења, између осталог. Чак и ако се некада не дође до тачног решења, нешто се успут научи. То нам фали.
Малопре ми је побегла мисао, али надовезаћу се сад. Мој позив је уско везан и за информатику. Пошто су деца данас много више везана за интернет и највише информација траже управо ту, ја се трудим и ту да им помогнем. Они морају да науче како да претражују нешто. Морају да науче да траже из различитих извора.
Они се најчешће ухвате за Википедију и не знајући да је то отворена енциклопедија у коју свако може да унесе шта год хоће. Уместо тога, препоручим им Британику, коју и сама често користим, а која такође пружа много информација. Проверених и тачних. Све је то везано за развој критичког мишљења.
Положај школских библиотекара
Да се вратимо још мало на она, што би Душко Радовић рекао – „три фртаља библиотекара”. Колико држава и друштво имају слуха?
Не бих могла рећи да сам задовољна. Споменула сам ону акцију Министарства за богаћење библиотечког фонда. То су сваке године различити износи. Ја схватам да то зависи од буџета. И Друштво српских библиотекара заиста ради на том списку, заједно са Министарством. Мислим, то је нека полудиригована набавка. Пријаве се издавачи, изаберу се ти наслови и онда се достави нама. Издавачи имају обавезу да нам дају рабат од 30% и онда већ може нешто да се уради, да се набави лепих књига. То је стварно за сваку похвалу.
Као што би Друштво школских библиотекара требало у свему да учествује. Ми се сада трудимо да имамо представника у Националном просветном савету. Ми смо за сада једино друштво које нема ту представника. Заиста би требало да се библиотекарима додели место које они заслужују. Школа не може данас без библиотеке. Не може да се оснује без ње.
Ја сам, како да кажем… па, разочарана. Министарство је пре 8 година донело ту уредбу којом се број запослених библиотекара одређује на основу броја одељења. Тако да, школе са мање од 24 одељења имају „пола” библиотекара, што је, наравно, највише погодило сеоске школе. Како ја радим у Бранковини и овде, тако и мој колега који ради са мном, ради пола радног времена овде, а пола у Попучкама. Сматрам да то није добро решење и да је донело више штете но користи. Не можемо очекивати да нам деца више читају и имају неке успехе, ако сам ја у једној школи два, а у другој три дана. То је јако тешко за организацију рада.
Годинама уназад је то болна тачка нас као професије. Друштво је у преговорима са министром на то скренуло пажњу. Ми имамо обећање овог тренутног министра, Владе у оставци, да ће размотрити наш случај. Шта ће бити са тиме, не знам. Надам се да ће уродити плодом. Само тако можемо да доведемо нашу струку на ниво који она у сваком случају заслужује.
Заиста има дивних колега који сјајно раде, али ту стално наилазимо на неразумевање од стране Министарства. Тако да, што се тога тиче, не могу да будем задовољна. Направљен је мали помак и има мојих колега који су добили посао на неодређено, али тај проценат норме – када неко ради у библиотеци 10% радног времена… То ће имати дугорочне последице. Несхватљиво ми је.
Колико је Друштво школских библиотекара допринело бољем позиционирању саме струке?
Друштво је у последњих пар година постало много активније. Можда и због енергије људи који су се прикључили и оних који су до сада стекли велико искуство, па су се придружили. Заиста раде изванредно. То су све, малтене волонтерски послови. Сви радимо све. Постало је видљивије, ради агилније и што је најважније, пружа нам фантастичну подршку. Скоро је, на пример, организована трибина за нашу подружницу, у Ваљеву. Труде се да нам пруже сваку врсту помоћи, организују семинаре. Издајемо часопис, прате се све актуелности, како код нас тако и у свету.
Заиста се примећује велики напредак, као и помак у тој сарадњи са Министарством просвете и Министарством културе. „Човек није острво.” и само заједно можемо постићи нешто и изнети неке наше проблеме са којима се сусрећемо. Јер, ко ће да се бори за наш положај, до нас самих? Ако се свако избори за свој положај, самим тим ће и школа бити јача. Тако ће бити боље и деци. Нема ту много мудрости. Својим радом морамо да заслужимо да се са нама озбиљно разговара.
Само ако видите своје недостатке и кажете их наглас, можете ићи напред. Да не звучим сада као неки лајфкоуч, али стварно је то тако. Свако од нас мора бити свестан својих квалитета, али и недостатака.
Чини ми се да понекад те неке лепе ствари узимамо здраво за готово. Наравно да, ако је неко у проблему, требало би помоћи. Мислим да много деце, па и одраслих некако пропадне кроз то – јер, то се, наводно подразумева. Неке ствари да, али неке ствари се и не подразумевају. Неке ствари су изузетне и другачије, па би их требало издвојити, да би оне служиле као инспирација другима.
Волела бих да се створи друштво у коме ћемо једни друге вући и гурати напред. То звучи као утопија, али било би заиста лепо. Ни ја нисам дошла сама до ове ситуације у којој сам сада, па ни до те награде. Не бих ја то могла да нисам имала колеге које ми помажу, да нисам имала директоре који су стајали иза мене. Такође, да нисам имала децу са којом ћу да сарађујем. Није ово индивидуални спорт. Па ни он није никада индивидуалан, јер ви имате иза свакога тим људи. Тим који ће да се помаже и ради како би требало. То је решење за све. Морамо све делити.
***
Није Бојана Лаловић Милановић случајно добитница награде „Мина Караџић”, коју додељује Друштво школских библиотекара Србије. Завредела је признање својих колега из бранше, што је за сваког професионалца истински подстрек. Нарочито, јер је и сама врло активан члан поменутог Друштва. Улога школског библиотекара је неопходна карика за квалитетно образовање наших најмлађих. У многим случајевима, стручни сарадници на овим позицијама толико шире лепезу својих свакодневних ангажмана, да су заиста понекад неправедно запостављени. Наравно, ништа мање не трпе ни професори.
Док је људи као што је Бојана Лаловић Милановић, постоји јасна нада да ће наше школство досегнути неке неминовне промене на боље. Само, имајмо на уму, да енергија свих тих људи није бесконачна и неисцрпна. Ценимо уложени труд сваког појединца, колектива који се неуморно и несебично даје у оквирима свога деловања. Окренимо се људима који су кључни фактор просперитета сваке нације, а то је образовање. Вратимо му образ и част који му од искона припада. Једино тако, као друштво можемо да избегнемо тотални морални и културни суноврат.
