ДА Л’ СЕ БЕЖИ, ИЛ’ СЕ ТЕЖИ МРЕЖИ?

Кроз живот бивамо окружени људима које одаберемо, а некада нам их стицај околности “намести”. Ништа није случајно. И промашаји нам се догоде да бисмо освестили и препознали чврсте и добре односе. Иако у тренуцима спознаје истине, сваки лом разара душу. 

Време, затим покупи парчиће, санира га и идемо даље. На неким местима окрњени више, негде мање. Зависи од озбиљности лома. Цех плаћамо искључиво ми сами. 

Срећа, те је увек је ту неко да нам у томе помогне. Осим ако нисмо склизнули у нихилне тунеле и “закрвили” се са целим светом. 

Шта год било, све је добро док на земљи решавамо ситуације. Станемо пред огледало и   саспемо себи у фацу салву истине. Потом се извриштимо, “цркнемо” од смеха, исплачемо све сузе и признамо, да другог себе немамо.  

КАД СЕ УХВАТИМО У МРЕЖУ

Исконска потреба човека за човеком, можда никада није била јача, него у ова мутна времена. А људи никад удаљенији једни од других. Никад уплашенији и усамљенији. Поред свих “добара” за које смо богатији, у односу на генерације уназад, духовно смо сиромашнији. Пркосимо моралу, етици, основним људским принципима. Као да сутра нећемо завршити ово путовање. 

Склањамо се. Под нека туђа имена, мисли, фотке, видеа. Сакупљамо виртуелне пријатеље, као ономад сличице, салвете и старе новце. Делимо са њима чак и неке интимне моменте, које бисмо требали чувати за себе. Макар ради пристојности.

Шта се то десило са нама, када нам је постало толико важно да шерујемо живот са светом? Бројимо лајкове, запрате и отпрате на некој друштвеној мрежи?… ‘Ајде што то рачунамо, ми калкулишемо сопственим самозадовољством спрам нечије реакције. Ко су ти људи, које можда чак и не знамо лично, а камо ли познајемо? Када смо се тачно упецали на то да ишчекујемо било чију оцену? 

Наскачемо једни другима на приватност, наслађујемо се, воајеришемо. Као да “пегламо” своје недостатке туђим.  Више се не трудимо да будемо бољи, већ мање гори. 

Позирамо иза свог имена, а не видимо да нам се оно кези у лице, попут злобног кловна. Руга се.

Зар није довољно да ти неко истински близак каже шта мисли? Мора ли пола планете да зна шта смо јели, шта смо обукли за сестрину свадбу, с киме смо ђускали у ноћном проводу, сунчали се, шапутали, љубили се?… То, заправо никога стварно не интересује. Сем некога коме је то посао, или баг у генетском коду. 

Да ли ми бежимо од свога ЈА, креирајући неко ново онлајн ЈА? Свесни смо тога или не? 

ФЕЈС ту ФЕЈС

Креатори Фејса су нам врло перфидно упустили термин пријатељ, за особу с којом се повезујемо. Има ту и њих, наравно, али сваки одрастао, мислећи човек осећа и зна ко му је пријатељ. Нема њих много око једне душе. Поставили су нам замку том речју. То је јасан покушај манипулације једном таквом људском вредношћу и потребом. Пријатељство се гради и на њему се озбиљно ради. 

Не, оне персоне тамо, стварне и лажне, никако не спадају у ту категорију. 

Ок је мрежа, када од ње имамо неку честиту корист. Она итекако може да помогне и повеже нас. 

Данас је могуће готово све сазнати о некоме или нечему, ако само правилно заГугламо. Интернет је чудо. Обилује морем корисних, хуманих, лепих информација. С друге стране, врви од бескорисних, злонамерних, затупљујућих, огавних садржаја. Избор је увек наш.  Међу свим генерацијама. 

Млади јесу највише изложени, јер је то продукт њихове ере. Они се сналазе са новим технологијама, јер су приморани да уче сами. Како их употребљавају, то је друга тема. 

Уместо да маторци кукају над њиховом судбином, могли би да се уозбиље мало. У складу са својим годинама. Требали би да буду, заинтересованији, разумнији и мање уплашени непознатим стварима. 

Брига је природна. Једино што се чини да би је требало више преусмерити на узроке, а не на последице. Разговори су увек најбоља опција. Фејс ту фејс, будимо ту једни за друге.

Неће нам ниједан лајк надоместити незадовољство, несигурност и осаму. Али нам у размени идеја, мишљења, погледа (…) итекако може бити од помоћи.   

Причајмо, питајмо, размишљајмо, пре свега. Уживо. Како нам је и дато. Много је благотворније, корисније и изнад свега хуманије. Човек није створен да буде сам.