Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Крупан план

ДУЊА СИМИЋ – БУДИМО ОНО ШТО ЈЕСМО, А НЕ НЕКО ДРУГИ

Дуња Симић је дванаестогодишња девојчица, која учи у ОШ „Десанка Максимовић”, у Ваљеву. Обожава природне науке, физику и биологију, нарочито. Недавно је њен успех остао забележен на Републичком такмичењу из физике, где је освојила другу награду. Али, Дуња се такмичи сама против себе, како каже и тако испитује своје границе.

Дуња Симић у разговору за портал Кадар 24
Дуња Симић (фото: Јована. Л. Мирковић)

Дуња Симић својом појавом оставља утисак детета, које у тако раном периоду зна шта жели, у великој мери. Благе нарави, искреног осмеха, ова изузетно скромна девојчица у комуникацији делује врло зрело. Њени одговори су спонтани, кратки и једноставни, а на моменте сам, током разговора, помислила како за њу не постоји нерешив проблем. Она носи чудесан мир у себи, преносећи га на саговорника у сваком тренутку. Дуња Симић, као да је већ одабрала свој пут и чврсто га се држи, уживајући и радујући се сваком новом дану, са неком посебном зрелошћу и одмереношћу. 

Воли да иде на разна такмичења и то не крије. Своју школу, ОШ „Десанка Максимовић” представља на најбољи могући начин. У нижим разредима, трећем и четвртом је почела да се такмичи из математике. Како је стасала и прешла у пети разред, њено интересовање се проширило и Дуња Симић учествује на школским такмичењима из неколико предмета – физика, билогија, техника и технологија,… Њу то све, на неки начин забавља.

Такође, обожава да се посвети прављењу разноразних ствари, у оквиру техничког и информатичког образовања. Слободно време испуњава вожњом бицикла, пешачењем у природи – поред река, цртањем и сликањем… Тренира одбојку и похађа часове енглеског језика. Готово сваког дана, 40 до 60 минута, Дуња Симић проводи у шетњи до своје школе. Ујутро обично иде превозом.  

Разговор са овом необично једноставном, за своје године, врло озбиљном девојчицом као да нас враћа у време свих оних вредности које смо, нажалост, као друштво затрпали негде дубоко у прошлости. 

Ти си ученица шестог разреда. Шта би могла да нам кажеш о атмосфери у вашој школи, на основу досадашњег искуства; колико вас наставници мотивишу?

Наставници нас доста мотивишу, поготово децу која иду на такмичења. За сада сам научила многе ствари. Стално нас подстичу, нарочито када се спремамо за такмичења, да бисмо сазнали и нешто додатно, чиме се не бавимо на редовним часовима. 

Рекла си ми да те највише занимају природне науке. Где су друштвене науке у твом спектру интересовања? 

Волим историју и добро ми иду језици. Од страних језика учим енглески, од првог разреда  и немачки језик, од петог разреда. Похађам и приватне часове енглеског језика, јер бих волела да научим што више и будем што боља. Пошто у школи не радимо већину ствари које учимо у приватној школи за језике, то ми много значи. Жеља ми је да посетим земље у којима су говорни језици немачки и енглески. 

Какав је твој утисак о односу људи према природи, у нашој земљи? 

Скоро смо, са Планинарским друштвом „Маглеш” ишли у једну шетњу, дугу 12 км и наишли смо на два – три сметлишта у сред шуме. Тако да, мислим да људи и не воде баш рачуна о природи. Они мисле да су само они битни и да природа може сама да се обнови. Али, то, наравно, није могуће. 

Како ти доживљаваш сва та такмичења на којима учествујеш? Да ли су ти она изазов и прилика да одмериш знање са вршњацима, или имаш и неки други мотив? 

Такмичења посматрам као изазове, на којима се такмичим сама против себе, а не против других. Желим да видим те своје границе, које треба да видим… докле могу. Али, волим да учествујем са другом децом, не да их победим, него, не знам како бих рекла… као неко лепо искуство са њима. 

Скоро сам била на републичком такмичењу из физике, где сам упознала много нове деце. То се све одиграло у Пожаревцу, где је сутрадан било и окружно такмичење из биологије, и ту сам добила трећу награду. А из технике и технологије сам се такође пласирала на републичко такмичење.

 

Дуња Симић на једном од својих врло успешних такмичења - Техника и технологија
Дуња Симић, Окружно такмичење – Техника и технологија (фото: приватна архива)

Какав однос наставници имају према такмичењима за која вас припремају? 

Мислим да су презаовољни децом која се такмиче, јер је превелик притисак, ако се иде на више од два такмичења. Али, мени то не пада толико тешко и задовољство ми је да идем  сва та такмичења, јер мислим да никада не знамо где можемо да се пронађемо. 

Јер, на такмичењу никада ништа не може да се испланира. То се деси само од себе. Не можемо да планирамо колико ћемо бодова добити, коју ћемо награду освојити… То све зависи.  

Да ли, уопште, када се сусретнете на такмичењима имате времена и за дружење? 

Па сада смо два и по дана провели сви заједно, тако да сам упознала и неку децу из Ваљева, коју пре нисам знала. Са двема девојчицама из Ваљева и двема из других градова сам склопила и пријатељства, тако да смо сада у контакту. И то је, по мени, најлепше од свега и срећна сам због тога. 

Размишљаш ли можда већ о наставку образовања, или дајеш још времена себи за одлуку?

Дајем себи још времена, али највероватније ћу уписати Ваљевску гимназију, природно – математички смер, због природних наука које стварно волим. То ми је стварно неописив осећај када научим нешто што пре нисам знала. Код куће такође волим да истражујем, на пример, на сајту Национална географија и да гледам разне програме о живом свету, нарочито о животињама. 

Дуња Симић – Друштво има превелики утицај

Који су, по теби, највећи проблеми у вашој генерацији? 

Па, није толико проблем у међуљудским односима, ја мислим. Више се ту створе неки конфликти око оцена. Некада буду љубоморни једни друге, ако неко добије бољу оцену, а неко лошију. Дечаци се понекад сукобе око разних ствари, али то није ништа страшно. 

Ми одрасли често причамо о порасту вршњачког насиља. Шта ти мислиш, шта је главни разлог таквом понашању? 

Мислим да родитељи немају толико пажње над децом. Доста их пуштају, што се тиче понашања, али и оцена. Не знам како би то васпитање требало да изгледа, пошто сам још увек дете и немам никакво искуство, да бих знала. 

Али, постоје та нека неписана правила, како бисмо требали да се понашамо док смо у школи. Доста девојчица се облачи непримерено, рецимо. У школи реагују на то, али некако се ти проблеми стално догађају. 

Које су то вредности које си усвојила у свом дому? Како си ти васпитавана?

Мислим да увек треба поштујем успехе и друге деце. Нисам битна само ја. Увек треба честитати и другоме и помоћи некоме, када год можеш. Какав год да је тај неко. Треба бити вредан и трудити се за све што радиш.

Мени је породица најважнија и без ње се на може живети. И да одемо на неки други континент, увек је породица та којој можемо да се вратимо и која је увек уз нас, где год да смо. 

Како ти се чини, у каквом је положају породица данас? Колико нам је стварно важна? 

Некако мислим да су људима данас важнији новац и куле и градови, него породица. Они људи који су сиромашни, њима породица много значи. Постоје породице које имају ту неку хармонију, али, чини ми се да је то данас мало ређе. У свакој породици је другачији начин живота, али мислим да би требало да има више разумевања у свему. 

Морамо да научимо да нисмо битни само ми, већ и други људи који су са нама заједно. Тако је и у пријатељству. 

Да ли учење доживљаваш као нешто забавно, или као обавезу која мора бити испуњена? 

Некако, то ми је као неко моје лично истраживање. На пример, из историје волим да сазнајем неке ствари за веома важне историјске личности… То ми не представља ни оптерећење, ни забаву, него едукацију саму. Треба да се учи са разумевањем. Јер, ако се учи напамет, не може се схватити о чему се тачно ради. 

То си лепо рекла. А шта мислиш, колико у школи заправо научите да учите; да одвојите битно од небитног?… То је веома важно. 

Мислим да неке разне дефиниције, на пример, морамо сами да схватимо. Да разумемо шта је ту написано; шта се десило, на пример у неком историјском догађају… А не само да нешто научимо за тест, или контролну вежбу. То знање, када се учи напамет, брзо нестане, а када се учи са разумевањем, све остане дуже у памћењу. 

Какав је положај учитеља и наставника, по твом мишљењу? Шта ти запажаш у својој школи? 

Ђаци конкретно не поштоју довољно наставнике и учитеље. Мислим да некако деца имају велика права и увек су наставници криви за нешто, иако су и деца крива. Тако да, мислим да треба постоји правда за наставнике, јер деца су баш некако препуштена. Понаша се како ко хоће. 

Да ли си ти приметила да су понекад и наставници можда мало неправедни?

Па, искрено нисам. Из дечјег угла нама некад изгледа као да они нама желе лоше, а уствари они нама желе само добро. Барем је тако у нашој школи. Нисам чула ни за један такав случај. 

Колико је важно да дете научи да изрази своје мишљење, какво год да је? Да се не повлачи, без обзира шта већина око њега мисли?

За то би требало да постоји друштво у школи. Данас постоје та друштва у школи, која врше притисак на децу. Зато би требало да се дружимо са правим људима, да бисмо могли да изнесемо своје мишљење. 

Мислим да је то проблем за ону децу која су баш повучена. Што би се рекло, не знају да покажу зубе другима. Јер, то је уствари мишљење тог друштва, а не мишљење тог неког детета. Друштво има превелики утицај данас. 

Шта би ту могло да се промени?

Могла би деца мало да се промене. Да буду бољи према другој деци, да препознају те границе. Они су изгледа тако васпитани и не могу да препознају да они врше притисак на то дете, када га наговарају на нешто. 

Ту прво све креће од васпитања, у кући, а после се то све види када деца пођу у школу. Мислим, ја лично немам тих проблема, али видим шта се дешава по школи. 

Колико теби значи да кажеш оно што мислиш?

Мени то није толико важно. Ја знам шта хоћу и треба да кажем. Немам тај притисак да ли ће се неко сложити са тиме што мислим, или не. И, мислим да нико не треба да има страх да изнесе оно што мисли. Треба да будемо оно што јесмо, а не неко други. 

Дуња Симић ужива у цртању и сликању
Дуња Симић ужива у цртању и сликању (фото: приватна архива)

Шта у теби буди цртање и сликање? Који су то тренуци када најчешће волиш да радиш  то? 

Мени је то хоби. И највише волим то да радим када сам јако срећна, или јако тужна, или када треба да донесем неку одлуку. Највише волим да цртам оловком, црно – бело, а почела сам помало и да сликам на платну. То су обично неки пејзажи. 

Да ли је по теби важно да се деца баве и креативним стваралаштвом, поред школе? Без обзира да ли су посебно надарени, или не. 

Мислим да би требали и да је то важно, јер се тако ослобађа енергија. Да ли је то певање, свирање, или нешто друго… Уствари је важно да деца имају неки хоби. Може то бити и неки спорт. Ја, у почетку и нисам нешто волела спортове, али сам почетком шестог разреда кренула на одбојку и баш ми се свидела. Као игра. 

Свиђају ми се тимски спортови, јер је то добро да се изгради тимски дух и поштовање према другима. Научи се ту свашта. И добро је да се бавимо спортом јер се ту исцрпи и сва негативна енергија. Иовако се превише времена проводи уз телефон и компјутер. 

Јеси ли ти зависна од нових технологија? 

Не. Обично гледам оно што ме баш занима, на телевизији, само те неке емисије о животињама и ништа друго. Интернет има много корисних, али и много лоших страна. Морамо знати како да се заштитимо, нарочито ми деца. 

Како ти се чини та потреба да се стално фотографишемо, правимо тзв. селфије

Па, не знам баш. Пошто се стављају ти филтери за улепшавање, могу и деца да буду међу онима који праве те неке лажне налоге. Учили смо то у вези безбедности на интернету. Колико год да нам нешто можда делује као забава, у неким случајевима може свашта да се крије иза. Зато мора баш да се пази. На пример, ја користим само Вибер за сада и ништа друго. 

Имаш ли неку визију, где би Дуња Симић могла да буде у будућности? 

Па, не знам… Вероватно ћу се бавити природним наукама. Е сад, шта конкретно, још је превише рано за те одлуке. И ако одем негде, увек ћу се вратити у Србију. Ту где ми је породица и где сам рођена. 

***

Хвала Богу, те увек наилазимо на децу и младе који желе да граде своју будућност у Србији. Само се увек намеће једно исто питање – шта је то чиме ми можемо да им гарантујемо једнаке шансе да израсту и развију се у часне, посвећене и цењене људе, професионалце у својим областима, једнога дана? За то је неопходан уређен систем, који сваком поједницу може пружити осећај сигурности, у сваком смислу. Овај и овакав систем, чији смо део то не може да пружи апсолутно никоме. 

Слушајући како Дуња Симић врло прецизно осећа и чита околности, догађаје и моделе понашања у свом окружењу, све мање ми постаје јасно како је могуће да у толикој мери не слушамо и не чујемо децу? Њихови гласови су неретко исувише озбиљни, као истргнути из комадића оптерећеног, прераслог детињства… Где смо се то заглавили и тако олако их препустили, како Дуња каже, самима себи и овом окрутном систему који се гуши у површности, неваспитању, некаквој самодовољности и усиљеним успесима краткога века?… 

Дуња Симић је пример детета одгајаног на здравим темељима достојним човека. Она зна своја права, али зна и поштује и своје обавезе. Чиста дечија душа која није изложена лошем утицају медија и околине, нити конформистичког начина живота, или је тај утицај миноран, никада неће злоупотребити “своја права”. Такве деце има много, у близини свих нас, али су постала мање видљива, очигледно. Верујем да ће они, пак, имати снаге да се достојанствено изборе за своје место под сунцем. Онако како доликује културном, васпитаном човеку. Витешки. 

Помозимо им! То је наша обавеза. 

Дуња Симић, Дуња Симић, Дуња Симић, Дуња Симић, Дуња Симић

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Marija Vuković
Крупан план

МАРИЈА ВУКОВИЋ – ЉУДИ СУ НАЈВАЖНИЈИ

На питање – Ко је Марија Вуковић?, каже да је никада нико то није питао. У тренутку сабира мисли и одговара, да је она једна енергична, врло емотивна особа, која највише од свега воли људе и све што је у вези са њима. Одабрала је пут глуме.

Лазар Лазаревић
Крупан план

ЛАЗАР ЛАЗАРЕВИЋ – О ЧЕМУ МИ ПРИЧАМО?!

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи ђак Ваљевске гимназије и учесник Међународне Мендељејеве хемијске олимпијаде у Шенжену. Један сасвим једноставан младић, наочит, финих манира, који мисли својом главом.

Лијана Крунић у ОШ „Нада Пурић”
Тотал

ЛИЈАНА КРУНИЋ – ХРИСТОС НАС ЈЕ ПОЗВАО ДА СЛУЖИМО ЈЕДНИ ДРУГИМА

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се за студије теологије, како би и на тај начин могла да Му служи у потпуности. Више од деценије, посвећена је раду са децом кроз часове верске наставе, у основној школи.

Још неке приче...

Крупан план

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи...

Тотал

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се...

Тотал

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним...

Крупан план

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке”...

Total
0
Share