Добро друштво :)

Ћао, шта те занима?

Детаљ

ДУШКО РАДОВИЋ – ИНТЕРВЈУ СА ДИРЕКТОРКОМ ШКОЛЕ

Душко Радовић је отишао једног августа. Оног месеца када се завршава распуст. Последњи петак овог августа завирили смо у Четврту школу.

Душко Радовић
Ана Савковић, директорка ОШ „Нада Пурић” (фото: Немања Мирковић)

Душко Радовић се, не својом кривицом, нашао у току распуста у школи. Додуше, не обичној школи већ чувеној Четвртој – ОШ „Нада Пурић”. Признајем, крив сам. Призвао сам добри дух да ми помогне у интервјуу са Аном Савковић, директорком Школе.

Нисам се уплашио Директорке Школе. Право да кажем, имао сам неки страх од Уреднице. Сумњао сам у себе и морао сам да потражим помоћ. Тако ми се јавио Душко Радовић. Прибележио сам девет његових мисли о деци, школи и образовању, транспонујући их у питања за директорку.

Ана Савковић није имала трему. Чак ни од великог Душка Радовића. Напротив, веома храбро и отворено је говорила о свим зачкољицама које је, пре доста година, уочио Душко Радовић. Оне су и данас актуелне, тичу се свих нас, а мислим да први пут имамо прилику да чујемо мишљење једне директорке, али и мајке, учитељице.

Душко Радовић – 9 мисли пред директорком

„Чим дете пође у школу, чим озбиљније уђе у свет одраслих – оно почиње конвенционално да мисли и да се понаша, да усваја шаблонски формулисане истине о свету и животу. То је трагична околност за човека јер губи смисао да се игра.”

Кључна реч – игра. Требало би да се играмо цео живот, а не само у школи. Да. Децу уче од А, од броја 1 и они усвајају нека знања по одређеном шаблону. Желе да задовоље одрасле – родитеље, учитеља, и уче онако како им је сервирано. И онда добијемо тако… Једнобразну децу, уместо креативну децу. А зашто не добијамо креативну децу? Па, нема игре. 

Тешко је контролисати 25 до 30 ученика, да то буде добро организована, квалитетна игра. Али, ипак може нешто креативно да се ради. Ради се помало, али је то све на индивидуалном избору, jер је лакше „укалупити”, него пустити лахор у учионицу. Нажалост, тачно.  

„Школа не сме личити на болницу за лечење деце од живота и здравља, од радозналости и активности, од сопствених искустава и стварања.”

Дивно. Ову претходну мисао сам знала, али ту нисам. Нисам то прочитала. Да. Свет опстаје и устројен је захваљујући законима. И, заиста су неопходни. Свака институција има своја правила и начин рада. Школа, такође. Просто се мора организовати и свима пружити једнако, да не би било дискриминације.

Али, у том једнаком губимо креативност. Мало могућности имамо да деца искажу све оно што воле, виде… Да о томе причају. Зато што јуримо програм и све оно што би требало са њима да урадимо. 

Заиста неке елементарне ствари морају да се ураде. Али су програми толико опширни и захтевни, да не допуштају, нема времена и простора да се са нечим играмо. Да урадимо неки експеримент, на пример, па је онда то пребачено на додатни рад и на секцију. А онда, јавља се и незаинтересованост младих људи. 

Cetvrta skola zastava min
Застава ОШ „Нада Пурић” (фото: Немања Мирковић)

Сад, када питате – Ко хоће? Дођите по сопственом избору… Некако, мало њих се одазове. То је симптоматично у данашњем друштву. Летаргија – која је захватила и децу. Некако су деца раније, ако ништа друго, шутирала лопту и играла се лоптом. Сада је се плаше. И то их учимо. То ми је поражавајуће – да оно чиме сам се ја играла као дете – да то више не постоји. 

Да дечија игра више није толико креативна, зато што им увек треба нешто чиме ће се играти, треба материјална потпора том игрању. Одређене играчке, одређени материјали… А некако ми се чини, да су раније игре бивале са оним чиме смо окружени. Од давнина – камена с рамена… са било чиме што смо могли да направимо сами. А сада нам је потребно потрошачко друштво, да задовољи неке потребе узимања и поседовања, да би се играли. 

„Предметна настава укида учитеље, а учитељи су једини прави васпитачи. Оног тренутка кад деца остају без свог учитеља, престаје васпитање а почиње образовање.”

И то је у великом проценту тачно. Зашто? Родитељи, рецимо, мисле да, када доведу дете са седам година, да ће га учитељ научити све оно што га је родитељ већ требао научити досад. Тако учитељ има вазда неког посла. Да научи оно што је дете већ требало знати и оно што би требало да научи у заједници – толеранцију, свесност о томе да сваки његов друг и другарица поред њега има сопствене потребе. Да се морају договорити о исходу неког задатка. 

Када дођу у старије разреде и на предметну наставу, сматра се да су се научили социјализацији и толеранцији. Наставници предметне наставе више не би требало толико времена да посвећују васпитању, него се базирају на образовање. А базирају се на лакшу ствар. Лакше је некога нешто научити, него му уткати моралне вредности. 

Некако и старосно је то одређено. Заиста, и психологија каже да су сва морална начела уткана у особу 87% до седме године. Од седме до дванаесте још 12%, а да после дванаесте године остаје само неколико процената. Заиста је и немогуће. Тешко се усвајају та морална начела касније. Просто, прође воз. Ми бисмо требали од бебе да васпитавамо дете. 

„Више је знања и вештине (интелигенције, духа, маште и укуса) уложила Кока-кола за пропаганду своје обојене и зашећерене воде, него школа за славу и величање читања и писања.”

Тачно је то. Толики тимови паметних људи су се скупили да нађу начин да нам привуку пажњу и усаде нам нешто у главу. Кад деца дођу у школу, нити родитељи, нити окружење не може да призове свој улазак у слова, у вештину читања. Заборавили су колико је то било тешко. Када се ја, са својих шездесет година сада окренем уназад, и сагледам све ово што сам постигла у животу, а много сам радила…

Знате ли шта ми је најтеже било? Да научим да читам. То је један процес који је дуготрајан, који би требало да буде заиста суптилан, лаган, а не репресиван. Ми смо некако то убрзали. Као што брзо куцамо поруке на телефону, ми смо убрзали и то. Страшно је важно да то тече лагано и да буде у игри, а не у морању

Још увек се сећам своје свеске из првог разреда, колико је било у диктату прогутаних слова и колико је било црвене хемијске. Пазите, ја сам магистар наука, директор школе. Досегла сам донекле. Могу да кажем да сам нешто постигла. Не мислим нешто посебно, да ме не разумете погрешно. Али сам стварно много радила и нисам то постигла тек тако, већ мукотрпним радом. Али се сећам црвене хемијске своје учитељице. И после, у образовању мојих ученика, никада нисам користила црвену хемијску. 

„Није то лепо рећи школи, али није ни ружно, ако може бити корисно: децу треба боље познавати и више поштовати њихове могућности. А ми смо прво измислили школу па смо тек онда утврдили да немамо довољан број одговарајуће деце.”

Шта ћемо?… Свет не постоји због јединке. Тешко је било где, у било којој институцији прилагодити сваком појединачно. То би био идеал. То је заиста утопија. Било би савршено да је изводљиво, али, нажалост није. У одељењу има, рецимо 25 ученика и они су заиста свак’ за себе. Неко је диван у овом, неко у оном. Свак’ има неко Божанско слово у себи, које је другачије од друге деце. И сад би то Божанско слово требало чистити, гланцати, дозволити му да засија. Али, да ли то може једна особа? Не може то систем да пружи јединки. 

Najbolji Cetvrte skole min
Дрво најбољих ученика Четврте школе (фото: Немања Мирковић)

У зависности од тога да ли су ученици у првом, или другом циклусу, више – мање се томе посвећује пажња. Њиховом таленту за нешто. Ако ништа друго, не мора то бити таленат за математику, или неки други предмет. Не. Имала сам једну ученицу која је могла најдаље за 15 секунди да окрене разговор у коме она хоће смеру. Не у оном шта сам је ја питала. То је феноменална вештина. Она је била такав професионалац да вас окрене како она хоће, да је то било фасцинантно. Али, ко је препознао и неговао њену комуникацију? Марија Кусало, чак се сећам и имена. 

Тешко можемо да пратимо таленте ученика, ако опет нису укалупљени у неки предмет, па је то додатна настава, такмичење, секције… Али, ето, немамо секцију за беседништво. 

„Школа која се много чуди знању и понашању својих ђака, коју нервира то што су деца деца, не може бити добра школа.”

Наравно да не може бити добра школа. Деца су деца на сваком месту. То је правило које води до добре комуникације. Ако дозволите да вас дете нешто избаци из колосека, да вас изнервира, онда нисте на правом месту. Не радите прави посао. Требало би да га промените. Ми у школи бисмо требали да разумемо децу и сваку њихову потребу, и да то каналишемо. 

„Не постоје добра и лоша већ само различита деца. А различитом децом морамо се бавити на много разних и деликатних начина.”

Наравно. Зато и постоје методе и технике у школи. И наука је то предвидела. Некога можете мало да, како ми кажемо – стиснете, да му поставите неке мало веће захтеве, да то можда буде и мало наредбодавно. А некога морате да замолите, некога да похвалите, па тек онда да му дате задатак. Мада, суштински, трабало би сваког хвалити, за све живо. Ако свакога дана неко добије похвалу, та деца имају после самопоуздања. 

Не мислим да их хвалимо за нешто што је бесмислено, што ће и они сами видети. Али, ако и педантно залије цвеће и не проспе около воду, па и то је за похвалу. Да не говоримо о неким академским знањима и вештинама. Само их хвалити, хвалити и пљескати им, видети сваку ситницу и желети да их стално хвалимо. Сви ми наставници бисмо требали да имамо ту сталну потребу и вештину да сваку ситницу запазимо, како бисмо похвалили ученика. 

„Деца која немају среће са породицом, морала би имати нешто више среће са школом. Школа би морала да зна и хоће оно што родитељи не знају, или неће.”

То би била срећа да је тако. Некако ми се чини, можда нисам у праву, да је постотак те ситуације велики, јер се препознају у школи несрећна деца, занемарена. Свако од просветних радника је одабрао свој позив зато што је то желео. Нико није насилно завршио Учитељски факултет, или Факултет за предметну наставу, него просто имају сви, или велика већина, емпатију и љубав према деци. Заиста се подоста баве њима. 

Често на састанцима чујемо разредне старешине које кажу – Ето, тај и тај ученик не слуша на часу, одсутан је, гледа кроз прозор… често се заплаче кад прича. Не дружи се, осамљује се, не контактира ни од куће са другима…

Све се то примети. Заиста имамо ту вештину да препознамо и да реагујемо. Наравно, ништа није 100%, као и у сваком занимању. Стално причамо. Као и сваком другом занимању – лекари причају о пацијентима, просветни радници причају о ученицима и то је 80% њихових разговора. И приватно се баве бригом о ученицима.  

„Више шанси имају они који се кроз школу провлаче, који се штеде, јер знају да их чека још једно велико полувреме живота.”

Требало би водити рачуна о себи. Ако водимо рачуна о себи, онда усрећујемо и људе који су око нас. То тако мислим. У школи не треба изгарати. Ја сам имала једну ученицу, Миру Велимировић, која је била толико одговорно биће, да је она знала кад ко у одељењу враћа књигу у библиотеку, а камо ли нешто друго… Болно је бити толико одговоран и ревностан. 

Ana Savkovic direktorka min
Ана Савковић, директорка ОШ „Нада Пурић” (фото: Немања Мирковић)

Требало би уживати у животу, радити… ето, једно 70% од могућности. Не треба се, заиста пуно трошити и давати. Јер, ко је променио свет – Дон Кихот, је л’? Али, Дон Кихота имамо мало. Нисмо ми баш Дон Кихоти у школи. Тешко да ћемо имати неког Дон Кихота. Вероватно га и имамо, али га не одгајимо до краја – негде запне у нашим забранама, што система, што наше школе онакве каква јесте. 

***

Душко Радовић ми неће замерити што на крају разговора поставих једно своје питање. Уредница, која како већ закључисмо, мора бити права – подигнуте обрве, ипак одобри.

Мала Ана креће у пети разред. Завршила је код своје учитељице, научила је да чита… Шта би мала Ана данас замерила својим наставницима, чега би се она данас плашила, шта би желела? 

Не знам. Уопште, овако у животу сматрам да човек не треба нешто да се окреће иза себе, како је некада било… Сада бих се плашила деце. Некако је сада, не дозвољено, него је раширено вербално насиље. Плашила бих се да ми се не ругају, њиховог замерања нечега и како ћу се ја изборити са тим. Не бих се плашила одраслих.

Душко Радовић – укратко да не гуглате!

Душко Радовић је рођен у Нишу, отац Угљеша био је из Вранића код Чачка рођен у Чолића кући, а мајка Софија Стефановић била је из Ниша.

Душко Радовић је био главни уредник „Пионирских новина”, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац”, новинар „Борбе” и (од 1975. године) уредник Студија Б.

Његова емисија „Београде добро јутро” почела је да се емитује јула 1975. године на Студију Б. Била је укинута 1982. године, када су одређени чланови владајуће партије окарактерисали Душкове афоризме као „политичке поруке са израженом моралистичком и демагошком позадином”.

Душко Радовић
Душко Радовић, рад Ненада Гајића (фото: nenadgajic.com)

Сценарио и текст популарних песама писао је за дечију телевизијску серију “На слово на слово”.

Преминуо је 16. августа 1984. године у Београду. Његов син је Милош Радовић.

Најширој публици је познат по афоризмима којима је будио Београђане на таласима Радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге „Београде добро јутро”. Душко Радовић је био велики љубитељ фудбала и навијач ФК Партизан.

Дела овог аутора превођена су на све значајније светске језике.

Душко Радовић је добитник наших најугледнијих награда: Невен, Младо поколење, Награде змајевих дечјих игара, Награде Стеријиног позорја, Седмојулске награде, као и дипломе Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен.

Као члан редакције и преводилац са француског језика, Душко Радовић је дао имена ликовима у стрипу Талични Том.

(Преузето са Википедије)

Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић, Душко Радовић

Филмски, ТВ и веб редитељ. Оснивач ПАРАДОКС групе. Ради, ствара и самим тим живи у Србији. Ожењен Јованом, са којом има сина Михаила.

Лазар Лазаревић
Крупан план

ЛАЗАР ЛАЗАРЕВИЋ – О ЧЕМУ МИ ПРИЧАМО?!

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи ђак Ваљевске гимназије и учесник Међународне Мендељејеве хемијске олимпијаде у Шенжену. Један сасвим једноставан младић, наочит, финих манира, који мисли својом главом.

Лијана Крунић у ОШ „Нада Пурић”
Тотал

ЛИЈАНА КРУНИЋ – ХРИСТОС НАС ЈЕ ПОЗВАО ДА СЛУЖИМО ЈЕДНИ ДРУГИМА

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се за студије теологије, како би и на тај начин могла да Му служи у потпуности. Више од деценије, посвећена је раду са децом кроз часове верске наставе, у основној школи.

Марија Савић
Тотал

МАРИЈА САВИЋ – ДЕЦИ СЕ МОРА УКАЗАТИ ПОВЕРЕЊЕ

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним школама. Упркос свему, свој позив бескрајно воли и ужива у њему.

Још неке приче...

Крупан план

Лазар Лазаревић је дубоко везан за Бранковину, у којој је одрастао. Вероватно је већ тада успоставио тајну везу са природом и њеним наукама. Најбољи...

Тотал

Лијана Крунић православље доживљава као дар који јој је дат. Увидевши колико је живи Бог у сваком тренутку био ту за њу, определила се...

Тотал

Марија Савић је школски педагог, тренутно запослена у ОШ „Свети Сава”, у Попучкама. Кроз дугогодишње професионално искуство, до сада је радила у различитим основним...

Крупан план

Своје предивно детињство је, заједно са породицом „понела” у Осло, не тако далеко од Ваљева, како каже. Одрастајући на северу, не заборављајући своје „јужњачке”...

Total
0
Share