Ивона Продановић је једна од Кадроваца. Много их је баш оваквог профила бивало, и још увек су, у нашим редовима. Од милоште је зовемо Бомбоница, јер је толико слатка и… слатка! Осмех и смех који нам она приушти лече и најтежи дан. Осветљавају најтмурније тренутке и опомињу на радост животу. Несташне плаве коврџе и још плављи поглед су огледало њеног радозналог и тананог духа.
Са њом је готово немогуће ћутати, не смејати се. Јер, она је сва од среће саткана.
Ивона Продановић нам је дошла пред крај једног пролећа, 2018. године. Били смо пред окончањем те сезоне. Она се појавила са својим родитељима. Желела је и пре тога да нам се прикључи, али звезде јој се нису наместиле. Па, нема везе, рекли смо. Пристала је да одмах почне да ради са својим вршњацима, иако смо већ припремали ЧуЧ.
Врло брзо и неприметно је постала део Кадар 24 дружине. Као да је одувек била ту. Дискретно се наметнула као један врло занимљив и свој Кадровац. Обожава глуму. А пише и поезију. Стихови које она исплете одишу посебном зрелошћу, па и смелошћу, која баш и није карактеристична за њен узраст.
Бар такав утисак оставља.
Да не звучи као намерна сугестија, изволите прочитати, драги свете. Процените сами. Тачније, осетите и доживите. Ивона Продановић их несебично дели са свима нама, јер тако је то са даром. Ако га не пустите да се рашири ка многим очима и душама, он постаје терет и оков. Лепота је увек у давању.
Са поносом и радошћу вам представљамо само неке од песама, чији је аутор госпођица Ивона Продановић.
Удахните и уживајте.
Ивона Продановић – Поезија
ДОМ
И полако док напољу киша пљушти
Ти, ја и наши снови
Заједно у кревету
Чекамо да јутро сване
И да сунце по соби малој
Ведро разбаца своје разигране зраке.
И милим гласом као Бог са неба
Буди нас.
Уобичајеним тоном из кухиње
Чује се миран глас, помало дрхтећи,
Како говори: ”Децо, доручак је на столу.”
И тако изнова и изнова
Свако јутро.
Наизглед увек исто,
Али некако другачије.
Можда је то што полако старим
Можда јер су већ године прошле
Од кад сам задњи пут
У ону кућу
Кућу у којој сам одрасла
Прешла преко прага
Можда зато што ми фали нешто
Можда онај осећај топлине дома мога.
И тако из дана у дан
Из године у годину
Полако старим, коса ми седи
А боре се набиру на челу.
* * *
Лења ноћ пред крај распуста
Ти, ја и забачена клупа аутобуске станице
И онај твој дебилни осмех
Који би се појавио на твом лицу
Сваки пут када бих те погледала.
Наравно, никада ти нећу рећи:
”Да, остварио си мој сан”
Лења ноћ пред крај распуста
Ти, ја и забачена клупа аутобуске станице
Сваки твој пољубац у мени срећу буди
И зато знаш тешко те је љубити,
А да мој слатки осмех не поквари
Жар на нашим уснама.
Летња ноћ пред крај распуста
Ти, ја и забачена клупа аутобуске станице.
* * *
Секунд за секундом,
Минут за минутом,
Сат за сатом,
Дан за даном,
Недеља за недељом,
Месец за месецом,
Година за годином,
Деценија за деценијом,
Век за веком,
Миленијум за миленијумом,
полако нижу се.
А ја те сваким
Секундом, минутом,
Сатом, даном,
Недељом, месецом,
Годином, деценијом,
Веком и миленијумом
Све више и више!
Ивона Продановић, Ивона Продановић, Ивона Продановић, Ивона Продановић, Ивона Продановић, Ивона Продановић, Ивона Продановић
Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.
