Након пада надстрешнице Железничке станице у Новом Саду 1. новембра 2024. нико није остао равнодушан. Овај немили догађај био је окидач скоро по мери убиства Франца Фердинанда 1914. године. Нико се тог дана није осећао сигурним – јер испод је могао да буде било ко.
Неће проћи дуго док се студенти не буду побунили и ступили у блокаде. Њиховој борби придружили су се како ученици средњих школа, тако и њихове породице, комшије, и други пријатељи. Нити су бирали вођу, нити је вођа бирао њих. Својим мирним, гандијевским приступом надахнули су своје суграђане на праве вредности – љубав, веру и наду.
Са овим мотивима, наши храбри пријатељи, ваљевски средњошколци организовали су најразличитије акције у сарадњи са студентима, у циљу исказивања своје солидарности. Тако су се 12. марта окупили испред Ваљевске гимназије, и око 8.30 ч започели своје путешествије.
На овај марш ни студенти ни средњошколци нису само кренули из забаве или изазова, већ су на њега кренули као на својеврсно ходочашће. Неки су са собом носили шајкаче, опанке, вунене чарапе, па чак и дукате и ордење својих предака који су прелазили Проклетије. Испоставиће се да је ово путовање ипак било више духовни, него телесни изазов. Као главну мотивацију истичу жељу за променом на боље, ширење и осећај љубави, као и један изазов како за редовне шетаче и планинаре, тако и за оне који су се тог дана по први пут одлучили на дужу шетњу.
Студенткиња Јелена Тановић истиче како се нити једног тренутка није покајала, и поред својих здравствених проблема. Тог дана показала је срчаност и истрајност.
„Требало ми је мало више храбрости да скупим да бих кренула на протестну шетњу, али сам на крају одлучила да кренем уз подршку породице и пријатеља. Ја чврсто верујем у љубав и доброту. Као и већина којима је доступан интернет, могла сам да видим и осетим љубав и солидарност на протестима, и увидела сам колико деца ове земље, упркос свему, јесу вољена и могу ту љубав да узврате. Проживела сам и осетила на сопственој кожи шта значи дати.“
Родољубива Тијана Андрић, такође студенткиња, своје мотиве овако описује:
„Прикључила сам се шетњи ради боље будућности, како своје, тако и будућности свих људи у овој држави. Такође, зато што бих желела да, након завршених студија, останем овде да радим, а не да тражим посао у иностранству далеко од куће. Пешачење јесте било напорно, имали смо доста жуљева, на неким паузама сам хтела и да одустанем, али сам све то брзо заборавила чим сам видела осмехе на лицима других. Подизању енергије значајно су допринели возачи који су нас поздрављали трубама. Највише ме одушевио деда Слоба, човек од 77 година који је све време пешачио с нама, са осмехом на лицу.“
Професори уз своје ђаке и студенте – Марш уједињености
Целом дужином пута, пратили су их професори који су их чували као прави родитељи, подсећајући шта значи бити учитељ. Својим будним оком стално су мотрили на своју децу, проверавали како су, делили им храну и пиће, разговарали са њима…
Професорка српског језика и књижевности, Милена Милисављевић, свој доживљај описује песнички:
„Осунчано јутро загрљаја пред Ваљевском гимназијом 12. марта препричаваће се годинама. Јединствено по раном, дирљивом сусрету ученика различитих школа, студената, родитеља, професора, грађана личило је на бистру реку живота која је из минута у минут надолазила спремна да подржи, заштити, благосиља младост и радост. Сливала се у нераскидиву целину воља, преданост, одрицање, понос, организованост, зрелост, добронамерност, захвалност, поверење у духовне вредности, свестрана и свеобухватна љубав.
Пешачење је величанствен покретни, јавни час који је непрестано показивао најлепше лице људске доброте. Бити окружен светлошћу неуморних ентузијаста, садашњих и некадашњих ученика свих генерација, озарених колега и многих људи који су успут показивали да и поља чују говор човека, медаље су које се трајно носе и чувају.“
Поред професора, неизмерна подршка били су суграђани који су скоро испред сваке месне заједнице, поште, цркве или продавнице поздрављали своје најхрабрије. Махали су, упућивали лепу реч, грлили, па чак и лили сузе за њима. На сваком кораку делили су флашице воде, сокове, воће, нешто слано, или слатко, а оно што су најпре запазили било је васпитање студената – сваки их је питао „Да ли смем да узмем?“, „Да ли могу да узмем две флашице воде?“, „Да ли је ово за нас?“ – и сви су се извињавали и захваљивали, иако су их суграђани уверавали да су они ти који треба да им захвале.
Ово путовање не би било могуће да није било наших редара! Наша храбра и одважна Лена Лазић, подкоординаторка радне групе за безбедност Ваљевске гимназије, сматрала се одговорном за много ствари – за организацију, сатницу, безбедност свих шетача, али пре свега за њихово здравље. О свом подвигу говори:
„Наравно, било је тешко одржати константан темпо и трчкарати по колони са мегафоном, али у исто време ми је помогло да упознам доста нових људи и да стекнем утисак блискости са шетачима. Трудила сам се да имам што више разумевања за све и да испоштујем њихове потребе максимално. Шетачи из Бајине Баште прогласили су ме најбољим и њиховим омиљеним редаром и мислим да је то довољан знак да сам покушала да дам све од себе.“
Посао редара јој је помогао при овом напорном путу, јер је могла да подигне атмосферу помоћу мегафона, и говори како јој је то дало само већи ветар у леђа. „Имам утисак да би ме на дочецима магично прошло све и да су то били тренуци када бих заборавила на сваки бол. Та енергија целокупне колоне људи је било нешто што ми је највише помогло да наставим даље.“
Наравно, на путу су биле и паузе – првог дана, одмарало сe у Дивцима, Словцу и Лајковцу, у којима су се и други људи прикључивали. У Лајковцу су највише хвалили штрудле и роштиљ, а улицама су одјекивали студентски поздрави „баба, ми те волимо“, „иде студент лајковачком пругом“, и ненадмашни „поздрав за госпођу у бадемантилу!“
Студенткиња Јелена Тановић ће заувек држати Лајковац у топлом сећању:
„Један дека ми је у Лајковцу дао своју кабаницу, а на путу од Лајковца до Лазаревца, једна жена је приметила да не корачам добро у патикама. Отрчала је до своје куће и назад да би ми дала папуче, које су ми на крају спасиле ноге. Другарица с којом сам пошла држала ми је руку и била ми је константна подршка на овом протесту.“
Све ово време, учесници шетње марљиво су се трудили да за собом покупе отпатке. Убрзо након тога, у Ћелијама су се сусрели са колегама из Ужица, Чачка, Краљева, Горњег Милановца, Пожеге и других места и градова – и чак после 30 километара не би им тешко да одиграју једно ужичко коло, како само и доликује оваквом уједињењу ера, подвалаша и гребића!
Лазаревац и Обреновац – незаборавни дочек „ходочасника”
У Лазаревцу је уследио величанствен дочек, ван свих мерила. Хиљаде упаљених блицева, ватромети, поклици, музика… Редар Лена се осврће на овај тренутак:
„Мислим да никада нећу заборавити моменат када су ми у Лазаревцу две девојке ставиле медаљу око врата. То је нешто што не могу да избацим из главе.“
Радници хитне помоћи свима су пружили безбедност и повратили им снагу.
Једна од домаћица која је угостила шетаче у Лазаревцу, свој подвиг, који скромно пре назива дужношћу, дочарава:
„Уопште нам није било напорно да се припремимо за дочек. Напротив, било нам је задовољство. Иако већину својих гостију нисам познавала лично, познавала сам их из приче и преко пријатеља, и никад не бих ни довела у питање да ли бисмо им пружили смештај. Осећали смо велики понос и јаке емоције, пре свега срећу, и све остале које познајем да су то урадили, ушли су са срцем у ту причу.
Права емоција коју су сви Лазаревчани доживели тог дана не би се могла речима описати, и више није постојала ни трунка страха, већ само нада. Главни разлог за ову одлуку јесте жеља за бољу будућност, и ово смо видели као начин на који можемо највише допринети томе. Никад не бих мењала своју одлуку, и било ми је драго што смо угостили тако добру децу.“
Из Лазаревца, шетачи су кренули у четвртак, 13. марта, како би успели да то вече стигну у Обреновац. Тај дан освануо је са још већим изазовима. Један од редара, студент Богдан Петровић, који је већ учествовао у шетњи од Београда до Новог Сада, потврђује тежину овог пута:
„Пешачити 100 километара је изазовно и није лако. Много нас је имало жуљеве и пликове, неки су једва ходали. Морам да похвалим наш тим прве помоћи који је радио без престанка да помогне људима, при чему фактички нису имали паузе. Било је тренутака кад нисмо знали да ли ћемо издржати, али нам је број људи који је изашао да нас подржи, давао ветар у леђа да истрајемо и гурамо (а и да пумпамо) даље. Музика и добро расположење би нас додатно окрепили.
Сви мештани су били изузетно гостопримљиви, давали су нам слаткиша и хране да су нам и ранчеви и стомаци били пуни! Координатори и подкоординатори су имали највише дужности, нама редарима је било главно да вичемо „редари на белу линију“ и „само десна трака“, мада је било и оних који су замерали, као да смо дежурни кривци :). Да ли сте уопште били редари ако Вам Чачани нису узвикивали поштапалице на сваку Вашу реч? :)“
На путу за Обреновац одмарали су у Вреоцима, Цветовцу, Каленићу, Стублинама и Новом Брду. На исцрпљујућем путовању, Ваљевци су имали прилику да се боље упознају са Ужичанима, Чачанима, Краљевчанима и другим шетачима. При томе су се Краљевчани питали „како то да сте ви Ваљевци, а не Ваљевчани?“, на шта би Ваљевци одговарали са „зато што ни ви нисте Краљевци, већ Краљевчани“, на шта би они довитљиви Краљевчани одговорили: „нема везе, нас можете звати и Краљеви“.
Виориле су се и мешале заставе Западне и Централне Србије, а марш је одјекивао равницом, пропраћен писком возова. У Каленићу су их поздрављали са речима да имају ту част да тамо буду „први после 5. октобра“, а у Стублинама их је један Грк дочекао са иконама Богородице и Светог Ђорђа, преносећи тако не само слику грчког дочека српских војника са голготе, већ и поруку заштите Богородичиног покрова и копља Свеца који убија аждају.
Docek u Obrenovcu❤️. Nasi ucenici nocas ce spavati u Obrenovackoj gimnaziji, hvala svima koji su nas ugostili!!!⛽️ pic.twitter.com/oU1FGr9Hyd
— Ваљевска гимназија (@gimvaljevo) March 14, 2025
У сличном духу, песник Јевђеније Јулијан Димитријевић запутио се из Чачка. Једну генерацију која је одрасла на, признаћемо, пре свега игрицама, а онда филмовима и књигама, пратио је као што је чаробњак Гандалф пратио хобите у триологији „Господар прстенова“. На тај начин симболика овог пута била је запечаћена.
„Дирнут сам питањем и свестан сам колико слика чаробњака утиче на децу у људима, на колективно несвесно и свесно, колико подстиче. Исто тако и ви треба да будете свесни колико сте утицали на мене, оном магијом коју носите собом. Кад сам кренуо на овај пут, рекао сам да вама не фали магије, ви имате магију, али можда немате чаробњака, па ћу ту да се нађем. То је било оно што је мене мотивисало. Жеља да унесем одређену магију, а то је љубав, радост, топлина међу вас и да кажем да нисте сами, и да ћу својим присуством и животом да будем ту уз вас, да вам дам охрабрења и да вас заштитим ако дође до неке невоље.
Част ми је на поверењу које ми је указано, а ја ћу да дајем одговоре који ће наставити да буду исцељење будућим генерацијама, које долазе после вас, односно одговоре који ће помоћи да се ово ходочашће настави, наизглед подељено за мене на три дела – на моје, као мој лични став подршке, на ваше, као засебну струју коју заслужујете као „само своју“, мада ту нема себичности, и на нашу заједничку, мада се то све преплиће и додирује. Част ми је што сам поделио кораке са сваким од вас.“
Мртва трка је била између дочека у Лазаревцу и дочека у Обреновцу. Ваљевске гимназијалце и студенте примили су у Гимназији у Обреновцу, где им је пружена прва помоћ и смештај. Вредни, марљиви и пажљиви, потрудили су се да оставе школу која их је дочекала широких руку у оном стању у каквом су је и нашли. Наредног дана, кренули су на коначно путовање за Београд, одмарајући се код Умке, Остружнице и Аде Циганлије.
У Београду су се срели са другарима и колегама из Новог Сада. Емилија Милетић, студенткиња из Новог Сада свој доживљај описује:
„Не само да сам успела себи да докажем да то могу да постигнем, већ сам успела и да подржим моје колеге и цео протест. Истина је да је било тренутака када сам мислила да нећу моћи да издржим, али смо настављали. Највећу мотивацију су нам пружили људи из места кроз која смо пролазили.
Приредили су нам невероватне дочеке, како у Инђији, тако и у Сремским Карловцима, Старој Пазови и другим местима. Најдражи тренутак целог путовања био је мој долазак у Београд, постизање циља и сусрет са колегама из других градова. Волела бих да се захвалим и честитам свим колегама на овом незаборавном искуству, као и да се захвалим добрим људима који су нам помогли.“
Бивша ваљевска гимназијалка, студенткиња Андријана Матић, дочекала је своје Ваљевце у Београду.
„Иако сам дошла раније на дочек, кроз сат времена је већ почело да врви од људи. Пет сати стајања заборављено је оног тренутка када сам угледала моје професоре и познанике који су пешачили три дана. Све је одисало колективном слогом, и ни у једном тренутку се нисам осетила анксиозно или нервозно на овом скупу. Није се десило да ме неко гурне, а да ми се не извини. Сви су били насмејани и позитивни. Култура и еманципованост људи на дочеку су ме у потпуности одушевиле.
Дошли су као наши победници, као прави ослободиоци, којима је свако хтео да пружи руку. Атмосфера је одисала топлином, слободом, поносом и здравим разумом и све је протекло у најбољем реду. Управо је тај Гандијев принцип борбе нешто ка чему треба да тежимо, нешто на шта смо се ослонили као народ од самог почетка. То је једини искрени и исправан принцип којим треба да се водимо до краја, докле год ово потрајало.”
Оно што је једино сигурно јесте да се борба неће завршити док се захтеви не испуне. „Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може!“ Наши ослободиоци су се вратили у Ваљево и поред свих повеља и медаља, сигурно им је највише пријао један добар и заслужен одмор! Овим маршом нису само показали своју слогу, међусобну љубав, пружену веру и наду како другима, тако и себи, него су донели један прави епилог зими, отворивши врата пролећу, показујући да Сунце с пуним правом и у пуној правди излази сваког јутра.
Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави Марш љубави
