Милена Милисављевић је изабрала да корача поред својих ученика. Заједно са њима открива све лепоте, тајне књижевности, важност језика. Ослушкује шта је то у бићу сваког ученика, детета човека и, колико је могуће, племени и негује односе који би требало да буду, по њеном мишљењу, увек сараднички настројени и отворени, уз велику бригу о речима.
Као магистар филолошких наука, активна је и ангажована на многим пољима које српски језик и књижевност остављају на дар свакоме ко зажели њиме да се води кроз живот. Њена професура је многоструко овенчана наградама и највишим републичким признањима, које је заједно са својим ученицима делила и проживљавала увек изнова и изнова. Траг који оставља у сваком и најскривенијем кутку Ваљевске гимназије, сијаће љубављу и, готово нестварном посвећеношћу, на многаја љета.
Њени ђаци су њена породица. Дамари који јој краду мир сваки пут када је бриге о неком детету море су саставни део њеног бића. Милена Милисављевић је један од оних професора, који не напуштају свога ученика након што он искорачи у нови свет. Напротив, она је ту, тик иза њега, помно прати његове кораке. Увек спремна да помогне, увесели, саслуша, орадости, како сама воли да каже, уз чврсту веру у човека и добро.
Слободу види као највећу одговорност и бескрајно је захвална својим родитељима, који су још ономад имали довољно храбрости и љубави да подрже избор и одлуку своје кћерке. „То поверење у моћ учитељског позива које су моји родитељи мени поклонили, ја не могу да изневерим.”, казала је у једном моменту овог врло надахњујућег и окрепљујућег разговора.
Топлина и саосећајност, коју професорка Милена Милисављевић несебично шири при сваком контакту са било киме, та баршунаста мекоћа у приступу и искрена брижност, ретко се срећу у овим данима, наталоженим густим сивилом. Али, на нашу срећу има их, увек. Зато би људе попут ње требало свом снагом срца пригрлити и заштитити, од сваког зла.
Како бисте описали Ваш први сусрет са новом генерацијом која ступи у одаје Ваљевске гимназије?
Када ученици дођу у први разред, наш први сусрет је најчешће у свечаној сали. Требало би да представе себе, да говоре на тему, „Ја – ко сам ја?“. Обично су збуњени. Нису навикнути да размишљају о себи и врло им је тешко да дефинишу себе, посебно изнутра. Различита потпитања и цртежи помажу да се дође до слике о себи.
Добијају задатак да нацртају један велики круг, да га поделе на два дела, да замисле себе као целину, али истовремено да схвате да свако од нас има јаке и слабе стране. Зависно од тога коју половину виде као већу у свом бићу, тај већи део круга остављају, рецимо, за јаке или за оне тамније стране које баш нису вољни да покажу. Затим, сваки део круга боје или исписују кључним речима које чине њихово биће.
Да бисмо могли да сарађујемо, да напредујемо, да се подржавамо, да бисмо могли што боље да учимо, треба добро да упознамо једни друге. Када од срца делимо знање, добијамо много више од очекиваног. Нека истраживања су показала да је за осећај пуноће, среће, најважније како се опходимо једни према другима.
Од првог сусрета са Ваљевском гимназијом ученике подсећам да је наш језик веома богат, савршено моћан, а недовољно коришћен. Важно је да ученици разумеју да су крочили у енциклопедију културе, у храм знања, који првенствено брине о доживљају себе. Оно што је Коларац за Београд, то је Ваљевска гимназија не само за Ваљево, него за цео наш регион.
Захваљујући томе што једни друге боље познајемо, лакше угледамо нове путеве и постајемо отворено дело. Кроз радионице сазнамо да ли је неко више склон музичким, спортским активностима, да ли је у основној школи учествовао у неким секцијама, како је проводио слободно време, да ли је волео да чита, да ли више воли граматику или књижевност.
Важан ми је одговор на питања, као и њихов поглед, као и њихове очи, као и број речи који изговоре, да бисмо могли лакше да утонемо у школски програм. Задатак сваког од нас је да се својим техникама методолошки отима и размиче границе школског програма. Циљ је да се од самог почетка покаже ученику да ће знање бити трајно, ако радост сазнавања буде изнад оцене.
Настојимо да ученици од самог почетка схвате да су им професори подршка, али да истовремено запишу у својој свесци реченицу: „Слушам те и тако те ценим.” Слушам те у смислу, чујем, разумем шта си ми рекао. Да бисмо, кроз оно најважније питање – „Како си?”, и размену осећања покушали да додирнемо једни друге. И на тај начин почиње богаћење речника. Полако избацујемо из говора речи попут страва, хаос… Вежбамо симултано превођење са српског на српски, како бисмо могли да се осетимо равноправним учесницима наставног процеса.
Одабрали сте мисионарски позив. Како кроз деценије рада успевате да помирите приватни и професионални аспект живота, а како мајчински однос са односом који имате према својим ученицима?
Кажу, када поклоните ученицима осмех, они ће вам поклонити срце. На поверењу, разумевању и одговорности се гради поредак у кући и у школи. Да би била видна креативност, иновативност и напредак, сваки члан породице и сваки ученик би требало да осети сигурност кроз подршку. Живот сам увек доживљавала као необичну игру у којој се поштују договорена правила.
Одрасла сам у породици где је слобода била највећа одговорност. Тај животни модел покушавам да пренесем ученицима, како би осетили да је најтеже носити се у слободи и сам одређивати границе. Углавном се васпитавамо ограничењима, сатницама, казнама…
Добрим разговором можемо научити да свако од нас може да буде врабац који гаси пожар. Сетимо се врапца који једини носи своју кап у кљуну и гаси пожар, у оним тренуцима када су велика искушења, када нисмо задовољни. Чувајмо се да не кажемо грубо све оно што нам је на уму. Незадовољство се може вербално исказати, а да то не буде превише болно, поштујући језик осећања и потреба.
Разговор све лечи. Разговори могу да буду дуги, чести, понекад делују спутавајуће, али су важни и незаменљиви у одрастању сваког од нас. Целоживотно растемо, као што се целоживотно образујемо.
Мислите ли да је уређење закона о образовању и васпитању последњих година допринело урушавању ауторитета наставника и саме институције школства? Колико је наставни кадар, уопште узевши, можда и допринео томе неадекватним и неблаговременим реаговањем?
У процесу образовања и васпитања су професори, ученици, родитељи, програми, законске одредбе… Чини ми се да свако од нас носи терет одговорности. Можда смо се предуго ослањали на поверење у институције, веровали да се све може решити законски, очекујући бољи положај просветног радника.
У међувремену, друштвене околности су мењале сваког човека – социјално, емотивно, тако да имам утисак да су се сви нашли на посебним странама. У ћутању и можда недовољној бризи, или недовољно гласном казивању, шта је чија потреба и на који начин се задовољава, дошло је до раслојавања. Оно је створило огорчење, апатију и уверење да суноврат долази, а да ми појединачно не можемо ништа да урадимо.
Многи просветни радници су покушали да нађу излаз у неким другим пословима, а млади људи су почели да бирају факултете који доносе материјалну сигурност, бољи статус. Они ентузијасти који су истински веровали да је њихов посао учитеља и родитеља један од најважнијих послова, а сигурна сам да јесте, нашли су се на несигурном тлу. Покушавали су властитим начинима да се снађу, да оћуте, да претрпе, да боље упознају законске одредбе, да би се некада правда можда тражила и у неким судским процесима. Све то је веома болно. Свако од нас носи део кривице што није боље отворио очи, био гласнији или раније у заједништву тражио решења.
Није ли сада постало савршено јасно, иако то сви негде дубоко у себи знамо и верујемо, да је у заједништву све лакше и брже решиво? Зашто се онда још увек нисмо масовније ујединили сви, макар у ту чврсту заједницу – професори, родитељи и ученици, са једне стране?
Уједињење постоји, али су страхови велики, јер страх човеку каља образ често. Начини превазилажења страха су разнолики и дуготрајни. Обликовање човека има хиљаду облика, начина и сврха. Сигурна сам да постоји огромно поверење између великог броја ученика, родитеља и професора. Породица је љубав над љубавима. Брига о детету је највећа брига. Чини ми се да су опет неопходни разговори, разговори, разговори, али да нисмо довољно спремни ни сигурни да ће наше речи бити на прави начин прихваћене.
Задатак нам је исти – да се свако дете осети сигурно, подржано, да одраста здраво и да верује да ће се његов живот, као појединца и као дела друштвене заједнице, одвијати у земљи коју јако воле. И све више је младих људи који истински желе свим својим бићем да обогате своју земљу, свој завичај.
Ми као гимназија имамо велику срећу да тим умрежавањем младих људи, повезивањем, ученици имају могућност да сагледају који су то све послови. Обуке кроз које професори пролазе не пружају могућност сагледавања савременог тренутка. Мислим да би акредитовани семинари могли често да уступе место неформалним трибинама, да покажемо како се то мењају тржишта рада, занимања, колико је важно поверење у професора. Истовремено, обавеза професора је да непрестано учи и да буде у контакту са својим бившим ђацима.
Много више сам научила од својих некадашњих ученика, него на неким семинарима. Непрестано их зовем и пратим, како би садашњим ђацима било лакше. Можда сам најзахтевнији професор у том смислу, јер ту петицу никако да одраде. Мени као професору који је скоро пола века старији од ђака много значи искуство и знање интелектуалаца свих генерација. Променило се много тога у човеку, у свету, у мозгу детета, у друштву. Вољни смо да пренесемо знање које је огромно, али у којој мери је оно овог момента потребно и колико нас је спремно да размакне границе школског програма и ако треба, да сноси последице својих одлука?
Имајући у виду технолошку експанзију и развој који иде толико убрзано да не можемо ни да претпоставимо шта ће за пет година да се догоди, да ли се наставни планови суштински прилагођавају потребама данашње деце?
Папирологија је узела примат над самим наставним процесом, тако да је законски важно да папиролошки задовољимо форму. Али како да попунимо празнине које постоје у детету, у ученику, у малом човеку? „Мали људи које ми зовемо деца имају своје велике болове и дуге патње.” Како ће они после са њима?
Наставни програм има квалитетан темељ, али је обиман и захтеван. Професори се труде поштујући нивое обраде, различите облике рада, да посебно обрате пажњу на оне садржаје којима ће понајбоље развити код ученика вештине неопходне за живот у савременом друштву. Ваља стално кроз остваривање наставних планова подсећати на духовне и моралне темеље прошлости и уграђивати их у садашњост.
Највећа помоћ су нам ученици који су изабрали пут истине, правде, лепоте, поштења, интуиције, поверења у науку, у културу и уметност. Они постају мисионари и узори. Остаје нам да сви заједно разапнемо мреже, да се клонимо незнања, да се држимо храбро за руке и да схватимо да је процес дуготрајан. Важан је сваки мрављи корак, јер избављење постоји. Кажу да учитеља никада неће заменити вештачка интелигенција, али ће га заменити учитељ који уме да користи вештачку интелигенцију.
Да ли Вам, поред свог тог административног оптерећења остаје довољно времена да се бавите својим ученицима онолико колико Ви заиста желите и колико је њима потребно?
Изабрала сам да на час не идем са рачунаром. То је мој начин одбране, али условљава накнадно бављење администрацијом. Навикла сам да стално ослушкујем биће ученика, да читам из очију њихова емотивна стања, да повезујем области и предмете, ученике, а за све то је неопходно много више времена. Ваљевска гимназија је школа која показује ученицима да је учионица на сваком кораку. Учимо их да сарађују, да се повезују, наступају, истражују, такмиче се, уређују, предлажу, организују, излажу…
Мислим да би сваки европски град пожелео једну овакву отворену школу и сигурна сам да је нико и ни на какав начин не може спутати. Највећи део колектива Ваљевске гимназије су бивши ученици. Ради се са стваралачким жаром много више од онога што стоји у радној листи. Свет почива на ентузијазму људи. Извори ентузијазма се црпе. Много тога би требало и законски мењати да би се и ученик, и професор, и родитељ осећали сигурније и боље.
Милена Милисављевић – Поверење у ученике је веома важно
Заједно са својим ученицима сте побрали највиша признања на републичком нивоу, за сав уложен труд. Какво је интересовање деце за прозу, а какво за поезију? Је ли оно варијабилно, из генерације у генерацију?
Увек има ученика заинтересованих за стварање. У Ваљевској гимназији се непрестано подстиче и негује писање поезије и прозе кроз редовну наставу и бројне секције. Ученик може да дође на секцију, а у почетку не мора да даје видан допринос. Ослушкује, прати, бележи, понешто каже, пренесе некоме, па ако му се допадне, онда се умрежи са осталима. Ученици могу да рачунају на подршку целог актива професора српског језика и књижевности. Наш актив карактерише снажна повезаност, добра организованост, препознавање даровите деце… Предметни професор боље познаје ученике, препознаје таленте, а онда их усмерава руководиоцима секција.
Има ученика који веома успешно пишу и прозне и поетске радове. Интересовање за писање прозе је увек веће, него за писање поезије, али читање стихова може да пробуди стварање. Наша школа више од три деценије, са Српском књижевном задругом организује Поетски конкурс „Десанка Максимовић” за најбољу збирку поезије ученика средњих школа. Сваког маја долазе финалисти, млади песници из свих крајева где се говори српским језиком, читају своју поезију и проглашавамо победника.
Наши ученици су њихови домаћини. Неки од њих који раније нису ни размишљали да пишу, нису знали колико је поезија важна, слушајући, читајући збирке у рукопису, пожеле да учествују као мали критичари на промоцији књиге победника. Та игра улога показала се као јако важна. Ученик преузима улогу одраслог ствараоца, постаје књижевни критичар, промовише књигу, шири глас о лепоти, па и сам почне да ствара. Рецепт који често дајем ученицима је читање једне песме дневно, за тренинг стрпљења и повезивање човека са самим собом. Тако се понекад роде нови песници.
Дешава се да се некадашњи ученици интересују шта би могли да читају од поезије. Препоручим им сајт Задужбине „Десанка Максимовић” где се налазе целокупна дела песникиње, комплет од десет књига, а има и књига добитника Награде „Десанка Максимовић”. То су наши најзначајнији песници. Посетиоци сајта могу да преузму књиге у ПДФ формату и да уза се увек имају врло важан, песнички, електронски интелектуални кофер.
Имам заиста огромно поверење у ученике. Када дођу у први разред кажем им да у њима видим озбиљне, одговорне, врло креативне људе, али и писце који ће обајвити прву књигу у гимназијској едицији Изворац.
Поменули сте ученике који долазе, па ме занима да ли они из основне школе закораче у Гимназију са задовољавајућим предзнањем из области српског језика?
Ученици који долазе у Гимназију су се озбиљно спремали за малу матуру и током припрема отклонили су многе пропусте. Често су им граматичка знања боља од правописних. Програм гимназије и основне школе се разликује по обиму наставе књижевности која је у већем проценту заступљена, него што је то било у основној школи. Током средње школе ученици развијају вештине тумачења књижевног дела и важна су им књижевнотеоријска знања из основне школе.
Најдуже се развија вештина умећа читања, проучавања књижевног дела и писања есеја. Вежбамо читање са оловком у руци. Иво Андрић је говорио да је читање с оловком у руци читање на оба ока. Пажљиво читање ће полако изнедрити сигурност у писању.
На почетку ученици мисле да не знају да пишу есеј, да је то нешто много тешко, али корак по корак, помоћу визуелних вежби, креативног писања, прикупљањем стваралачке грађе, схвате да могу да напишу занимљив, садржајан, складан писмени задатак. У томе им помажу шаљиви цртежи попут поређења текста задатка са фигуром човека.
Имамо одличну сарадњу са колегиницама из основних школа и оне нам посебно помажу у препознавању ученика који би могли да се определе за филолошки смер, за који је припрема за пријемни испит захтевна, али драгоцена за наставак школовања.
Често су то ученици који су већ остварили изузетне резултате на такмичењу из области књижевности, из српског језика и језичке културе, који су имали успеха на литерарним конкурсима.
Колика је присутност аутентичног личног израза у писању код деце? У којој мери се утицај актуелних видова комуникације рефлектује на њихово стваралаштво и сам облик израза који одаберу?
Код већине ученика речник није тако богат. У задацима оних који имају добар читалачки темељ је видна креативност и језичко богатство. Нема писања без читања, посматрања, запажања и казивања. Свако ко ради са младим људима обрадује се када прочита задатак за који му се учини да никада раније нешто слично није чуо. Тада ми својим колегама читамо наглас те задатке и препоручујемо да буду објављени у неком часопису. Некада су измаштана идејна решења невероватна, а често потичу из личног искуства. Умеће да се пренесе доживљено, обогаћено другим световима који се везују за области интересовања, свакако оставља један свеж утисак.
Стрпљење при писању није јача страна – ни одраслима, ни ученицима. Потребан је тренинг. Обично кажем – Замислите да сваки дан забележите само по једну реченицу. То може бити врло корисно у будућности. Рецимо, студент машинства напише одличан есеј и то му буде улазница за мастер студије у иностранству. Наводим често различите примере како бих показала да све што радимо има итекако везе са животом; да све што се налази у програму јесте отето од живота, како каже Андрић „мојега и вашега”. Тако суштину програма ненаметљиво уграђујемо у стваралаштво, у мале људе, у темељ човека.
Да ли је српско школство данас заиста кадро да пробуди и подстакне развој потенцијала у сваком детету понаособ?
Српско школство је вољно, али нејако. Како сад да ојачамо крила? Чини ми се да, када би се млади људи опредељивали за просвету и када би уносили своја искуства из других послова у просветарски сектор, било би далеко боље. Неки наши ученици, иако су били успешни програмери, један део свог века су проводили у школи и схватили су да је тај посао јако захтеван, а да није довољно материјално вреднован. Српско школство тражи законску одредбу која ће га штитити вишеструко. Тражи могућност да свако може да говори, а да за то не добије отказ. Сигурна сам да избављење постоји. То стално понављам.
Дуго се ћутало, дуго се патило, дуго смо неким властитим снагама цео процес одржавали на својим плећима, рачунајући управо да је то наш задатак, да свим срцем, да целим бићем, да целокупним знањем заштитимо и не оштетимо ученика. Али, у сваком времену, млади људи, сигурна сам, осећају снагу просветарску, само што је тешко младог човека приволети да и он буде у настави. Када бисмо могли једну целу плејаду младих људи да запослимо у школи… Можда они имају неке јаче механизме, можда су гласнији, можда је њихово умеће говорења продорније. Неке вештине су нам неопходне. Заиста нисам сигурна које, то је тако клизаво тло.
Много је законских одредби које се доносе преко ноћи, а да се не разматрају последице одлука. Не гледа се генерацијски унапред. Не школујемо на време професора, него се после систем сналази на тај начин што се попуњавају празна поља оним чиме се тренутно расположе.
Професорка, Ви сте део колектива који, мислим да може да буде поносан, јер је толико дуго, у том обиму опстао у обустави пружајући подршку својим ученицима и студентима. И даље трпите последице због тога. Мислите ли, или боље речено, осећате ли да ћете истрајати у овој борби?
Сигурна сам у истрајност и ученика и професора. Ослушкује се стварност. Непрестано се трага за ефикасним облицима деловања. Тишина и мудрост увек су биле најбољи савезници. Превише је погледа упрто ка младим људима, који су истински честити и који толики терет не могу да носе. Потребно је учврстити везе између родитеља, ученика, професора и шире друштвене заједнице. Одговорност би требало да делимо и последица неће бити.
Важно је да свако на свом пољу, на послу, непрестано указује на оно што није добро, све дотле док не будемо имали могућност одлучивања. Неопходно је јачање свести о друштвеној заједници, о важности друштвеног ангажовања, о томе да је ово наш завичај, да га треба волети, обогатити и оплеменити. Млади Ваљевци који су се вратили су допринели томе на најбољи начин. Они су, управо, велики и светао пример.
Волела бих да овај разговор завршимо неким стиховима, по Вашој вољи и жељи, које бисте са највећом радошћу упутили свим младим људима.
Рећи ћу само неколико стихова Миодрага Павловића:
Браните се! Научите песму!
…
певајте, орите се, појте
славословите…
жаморите, жуборите, роморите,
…
ускликните, утројте, узхвалите,
попевајте, коледајте
…
научите пјесан, то је избављење!
У песму Научите пјесан стало је све оно што живот чини особеним, узвишеним, највишим обликом достојанства. Често понављам матурантима – Научите пјесан, то је избављење. Читајте из подтекста. Будите вешти, играјте као Аска. Дајте све од себе! Верујте у доброту! Колико год процеси били дуги, тешки и болни, у овом времену тектонских поремећаја, сигурна сам да треба да поштујемо бекетовски став – Кад паднеш, устани. А докле? Па, све дотле док не научимо да ходамо. Усправи се! Више изнутра, па ће споља бити видније.
***
Када пред собом имате жену која је своје срце безрезервно предала свом позиву, својим ученицима, не остаје ништа осим да се поклоните њеној силној љубави, неисцрпној енергији и тој наугасивој дечјој радости, утканој у сваку мисао и реч коју изнедри њен бистар ум.
Надасве скромна, својом ведром појавношћу доказује да је једноставност одлика управо оних најсјајнијих звезда међу нама. Светлост њеног вечито радозналог духа је прави пут за несигурне дечије очи, на прагу својих првих озбиљнијих трагања и путешествија пределима неоткривених знања и умећа.
Милена Милисављевић је поносни носилац свога звања – професор за пожелети сваком детету. И, не, никада неће бити побеђена чиста љубав којом се част просвете тренутно брани. Битка за образовање зависи од свих нас. Будимо само мало смелији и вратимо просвети достојанство какво заслужује. У знању јесте моћ. Помозимо јој! Безусловно.
