Теодора Радовић је један редак пример изузетно надарене и успешне диве у пуном смислу те речи, која без обзира на своје награде и наступе на познатим светским сценама, плени својом скромношћу, лепотом и неисквареношћу духа. Када сам сазнала за концерт, питала сам се откуд овако једна успешна девојка у нашем граду. Да ли смо је заслужили? Да ли јој смем прићи? Да ли ме се још увек сећа из Основне музичке школе? Ипак је она сад велики музичар, и има толико искустава и доживљаја. Међутим, када сам скупила храбрости да јој приђем, дочекала ме иста она Теодора с којом сам ишла на солфеђо – тиха, повучена, која и поред свих својих успеха остаје приземна.
И било ми је криво што сам уопште помислила да једна таква добра и скромна девојка не би запамтила свако лице, колико год се оно осећало безначајно у њеном животу. Овакав таленат, упарен са топлином, љубазношћу и племенитошћу, Ваљево скоро неће доживети.
Свој музички пут започела је као челисткиња, не би ли постала флаутисткиња, а потом и солисткиња. Сада, Теодора је друга година на Санктпетербуршком државном конзерваторијуму „Н. А. Римски-Корсаков“, у класи Људко Марије Германовне, на одсеку академског певања. Могло би се рећи да су студије у једном оваквом месту и на једном таквом факултету круна њеног досадашњег залагања, али су исто тако тек почетак једног уметничког путовања кроз живот.
Како је започела твоја љубав према музици и како се она развијала кроз твоје школовање?
Кад сам била мала, мајка је приметила како певушим и лако учим песме, правим „наступе“ у кући, како певам гостима за славу, а тај дар је био правилно усмерен захваљујући мојој сестри Тијани, која је мастер флауте. Уз њу сам почела свој пут у свет музике, и то заправо са виолончелом. Након неког времена сам схватила да гудачки инструменти нису за мене, а све се десило на једном летњем кампу са флаутама и виолончелима. Јако сам се заинтересовала за флауте, а професор Александар Буркерт ме бодрио да се опробам. Успела сам да одмах добијем тон и кренули смо са радом, склопили смо флауту, и то ме довело до одлуке да се пребацим на флауту.
Одлука је пала – или ћу се пребацити, или ћу се исписати из Музичке школе! Наравно, малој Теодори је то звучало храбро, а моја мајка је прихватила такав ултиматум. Пребацила сам се, али се тада појављује и солфеђо, затим један, па други хор, и све то ме градило ка путу на коме сам сад. Касније сам уписала и соло певање, међутим, нисам много пажње придавала томе. Зацртала сам да је мој пут флаута. Нисам размишљала ни о чему другом, али се, ипак, и соло певање десило спонтано.
Мајка ме бодрила да се мало озбиљније посветим соло певању, и поред других обавеза. Кренула сам да радим са професором Бојаном Величковићем, и мада су у почетку постојале препреке, онлајн настава, због чега је моје интересовање опадало, када су часови кренули уживо, све се променило и стварно сам се упустила у соло певање. Свакако, сматрам да без професорове подршке не бих могла ништа даље да урадим од себе.
Он је показао нешто што мислим да је јако битно код сваког педагога, а то је да не треба све да се своди на „ниси то добро навежбао“, „ништа није добро“, „опет грешиш, а мислио/-ла сам да ћеш то исправити“. Признајем, осетљива сам, и вероватно је то пресудно код овог мишљења. Просто ми је потребно да ме неко подигне, да ми да подршку и да ми каже да ја то могу – да ако сад нисам нечему дорасла, да не значи да некад нећу бити. Мислим да би ово добро утицало и на друге ученике.
Какве успомене носиш из Основне и Средње музичке школе у Ваљеву?
Имам и лепих, али и оних мање лепих успомена. Искрено ми је жао што нисмо имали више наступа. Прву годину нисмо поштено ни завршили, док другу годину више нисмо ишли него што смо ишли. Ипак, много ми је значило што смо се добро држали као мало одељење од десет ученика и, иако нас је живот сада послао на различите стране, увек успемо да се бар једном или двапут годишње видимо. Успомене са њима ћу чувати заувек.
Како си се као флаутисткиња определила за соло певање? Постоји мишљење да су свирачи дувачких инструмената лоши певачи? Колико је то истина, а колико мит, и шта ти мислиш о томе, с обзиром да си управо супротан пример?
Дешавале су се честе промене педагога и начина рада, што мени није толико одговарало, а програм је постајао све захтевнији и ван мојих могућности. Осећала сам се као да је сва жеља убијена у мени. То ме навело да први пут размислим да ли је флаута, оно што сам себи зацртала, вредна тога. Истовремено, више љубави сам осећала са друге стране, и пронашла сам се у соло певању. Иако сам сада запустила флауту, верујем да ћу јој се вратити као мојој првој љубави, онда када сазрим и када за то будем спремна.
Наравно, искуство које сам стекла са флаутом је нешто непроцењиво, и баш мислим да ми је дало велику предност у соло певању, јер је цела поента у певању правилна техника дисања, а скоро иста техника се негује и на једном и на другом одсеку. Али бих рекла да су флаутисти можда пре солфеђисти него певачи. Иако је за мене било доста олакшавајућих околности као флаутисте и апсолутног слухисте, исто тако је било и неких других изазова, што је ипак увек индивидуално.
Теодора Радовић – Освајање Санкт Петербурга
Када смо код изазова, како си се одлучила да одеш на студије у Санкт Петербург?
У другом разреду средње сам сазнала за стипендију коју нуди Руски дом. Мој првобитни план је био да упишем флауту на Московском конзерваторијуму „Петар Илич Чајковски“. Шест месеци сам учила језик, али због многих тадашњих околности, на крају се нисам нашла нигде, мозак ми је био на сто страна. Решила сам да мало „седнем“, да се смирим, да мало боље сагледам ситуацију и да ту једну годину коју бих паузирала, откријем који су моји циљеви у животу. Ово је било шок и мени, али верујем да је више било за моју околину, поготово што сам била вуковац.
Сада, када се са ове позиције вратим на то време, драго ми је што сам остала доследна себи и што сам решила да је то мој живот и да га не могу градити како други желе. У октобру 2023. професорка Јелена Мирковић је контактирала моју мајку, и предложила да предам папире за студије у Русији. Иако је било несугласица у вези тога између мојих родитеља и мене, на крају смо дошли до компромиса да предам папире, па ако не прођем, нисам прошла, а ако прођем, није важно шта се даље дешава, али ћу доказати себи да ја то могу.
Након многобројне документације, чекао ме онлајн пријемни испит. Истовремено, полагала сам и у Крагујевцу и у Београду. Оног дана када смо отишли да се упишем у Београд, седели смо у једном кафићу, а мени стижу резултати. Мајка је знала шта се десило, али отац није ни слутио, и цело време сам стрепила како да му саопштим. При чему, моји родитељи нису страшни и строги, али су се веома бринули, а мени је после целог пута, поготово зато што смо неке дане час били у Крагујевцу, а час у Београду, било јако чудно да им саопштим ове лепе вести.
Увече, када смо се вратили кући, исплакала сам се од среће, али онда сам истовремено осетила и велики страх, неизвесност, неверицу. Сва осећања су се помешала и једва сам смогла снаге да саопштим ове вести. Наравно да ни мојим родитељима није било свеједно, али су инсистирали да не треба да ми стану на пут среће, и да ће увек бити ту да ме подрже. И тако смо се исплакали и изгрлили! То је био тренутак који ћу увек памтити.
Какав је био тренутак када си се коначно уписала, и када си дошла у Русију?
Искрено, нисам веровала. Никоме нисам ни причала шта се десило док није било свечано уручење студентских картица. Тек тада сам постала свесна да сам ја то стварно уписала. Штипала сам се да бих се уверила да сам ту, да сам стварно дошла. Када сам стигла, била сам сама на аеродрому, било је око 4, 5 ујутро. Села сам у такси са половичним знањем руског језика и, искрено, осетила сам се као Хари Потер када је први пут дошао на Хогвортс. Када сам стигла испред смештаја, дочекало ме обезбеђење, дали су ми кључ од собе, а ја сам се питала где сам дошла.
Прва два дана сам се исплакала, и то дуго нисам рекла ни родитељима. У почетку је стварно било страшно, али убрзо сам се навикла. Јесте ме била ударила реалност, да се све много брзо издешавало, и да си у свему томе препуштен самом себи, али онда видиш да можеш, тргнеш се и гураш даље. Када ми је то преквачило у глави, више ни град није био велик, нити је Метро био компликован. Али ја тога нисам била свесна док се нисам вратила кући за зимски распуст, када су ми родитељи рекли колико су поносни на мене, јер сам успела да се изборим са великим изазовом – новим језиком, културом, али пре свега бирократијом и гомилом папира.
Какав је Питер? Какав је просечан дан, а каква просечна година једне студенткиње у Санкт Петербургу?
Рекла бих да постоје три слике Санкт Петербурга. Једна је Петербург окупан Сунцем, дивно време, беле ноћи, романтика тог града – док шеташ, свака ти је зграда лепа, а цео град је испуњен јоргованима. Наравно, архитектура, музеји, поглед на Невски булевар, све је то сјајно, али природа је та која све надмашује. Друга слика је Петербург под снегом. Ја јако волим зиму, и више ми прија у односу на топло време. Снег се цакли и све делује бајковито. А трећа слика је кад тај снег креће да се топи, и када ти је потребан чамац до факултета.
Можда најтежи период мени је био новембар. Кренеш на факултет, или негде, и мрак је, док стигнеш Сунце изађе, а кад је време да кренеш, поново је мрак. Сунца нема, све је сиво, и стварно се обрадујеш када падне снег, јер успе да угуши ту таму. Петербург је стварно један циклус – постоје периоди кад не могу да се наспавам, макар спавала по дванаест, тринаест сати. Осећа се да је северније и кишовитије. Ипак, након зиме, након тог неког безнађа, поново дође време и да Сунце изађе. Наравно, деси се и у априлу да падне снег, али од маја стварно креће једно лепо и другачије време. Уживаш са друштвом у кеју, Неви, Мојки и шетњама. Нема никакве журбе, све је спонтано и лагано се одвија.
А каква је Москва?
Доста живља, рекло би се. Али морам да признам да сам пристрасна, углавном и влада, да кажем, поларизованост – или волиш Санкт Петербург, или волиш Москву. Рекла бих да постоји „ривалство“ као и између Новог Сада и Београда. Просто, Санкт Петербург јако и подсећа на Нови Сад и Војводину, такав је менталитет људи, нигде се не жури и све је могуће. Москва већ захтева велику сналажљивост, доста се жури, много се ради и много се очекује.
Пошто смо чули поређење између Питера и Москве, и Новог Сада и Београда са њима, како поредиш Србе и Русе? Шта је то „руска душа“?
Кроз мој боравак тамо схватила сам да ми нисмо ни приближно слични народи. Што се тиче руске душе, једном сам у авиону седела поред жене која је била одушевљена Србијом, распитивала се како сам тако добро научила језик, причала ми је своје догодовштине у Србији… И тада ме питала да ли могу да јој објасним како то да су нама кафићи увек пуни? Ја сам се питала шта је ту чудно, док се она запитала радимо ли ми шта? Радимо, али знамо и да уживамо.
Оно што код њих није обичај, није та „култура уживања“, да се тако изразим. Наравно, свако има свој неки начин да проведе слободно време и да ужива у њему, али немају обичај да изађу на кафу. Иако је код њих доста ствари јефтиније, док је код нас знатно скупље, ми ипак нађемо начина да одемо и на ту „кафу“.
С друге стране, они доста владају својом културом. Одлични су познаватељи својих уметника, сликара, песника. У школи много више читају поезију, Пушкин се доживљава као Његош, међутим, за разлику од наше средине где многи неће знати Његошеве стихове иако знају његов значај за књижевност, у Русији не постоји особа која не зна Пушкинове стихове. Књижевност је за њих малте не светиња. Руси су такође меланхолична душа. Не прође ниједан разговор без помињања совјетског времена, невезано за политику, већ више са освртом на начин живота. Ми, с друге стране, смо народ који је много тога прошао, али се другачије носимо са тим.
Да ли би рекла да смо борбенији?
Да. Можда се неко и не слаже са мном, али ипак је инат то нешто што нас одржава.
Да ли си дошла у прилику да објасниш некоме у Русији шта је инат?
До сада нисам. Можда себично чувам нешто своје. Трудим се да их учим нашим речима, да им споменем наше спортисте, музичаре, и волим тиме да се хвалим, али инат је нешто што ја носим у себи, па нек се питају.
Рекла си какви су за културу и видно је да се стање код нас и њих много разликује. Какви су по питању спорта?
Ја сам неко ко воли да прати спорт, прича о њему, и да га играм, али кад покренем тему спорта, некад се дешава да моји саговорници не знају ни ко је Новак Ђоковић. Још нисам нашла саговорника са којим могу заиста да коментаришем спорт, али могуће је да се само не крећем у таквом кругу људи. Опет, волим њихове одбојкашке и кошаркашке утакмице, а планирам да посетим и хокејашке. Одувек ме занимало како хокеј изгледа уживо, а код њих се овај спорт баш негује, што код нас није случај.
Да ли је било још неких изненађења, које стварно ниси очекивала?
Изненадило ме то што су, бар у поређењу с нама, слаби са географијом. Док се од нас очекује да знамо свакакве занимљивости о појединим државама, често се дешава да неки Руси не знају која држава се где налази, чак неки не знају ни где је Србија.
Да ли смо онда ипак ми ти који више причају да су Срби и Руси браћа? Има ли и супротних примера?
Дефинитивно. Али има и великих симпатизера према Србији и Србима. На пример, једна радница која ми је помогла да се снађем у продавници, питала ме одакле сам, и када сам јој рекла да сам из Србије, зграбила ме и изгрлила. То је био мој први доживљај да смо ми братски народ. Пар људи се изненадило да сам странкиња, јер су мислили да сам Рускиња. У суштини, мислим да је ситуација јако слична и у Србији и у Русији, да је све више од појединца до појединца, и не бих генерализовала.
Шта ти недостаје из Србије?
На првом месту је породица, наравно. Али на другом месту је храна! Ја сам неко ко много воли да једе домаћу храну и то је нешто што ми одмах после породице и пријатеља тамо највише недостаје. У Санкт Петербургу има доста једноставнијих јела. Оно што ми је било занимљиво јесте колико има врста чорби, са састојцима које мени никад не би пало на памет да иду у чорбу. Купус, кромпир и цвеклу стављају скоро у све. Пекаре им се такође доста разликују од наших, и ако некада пију кафу, онда је обично узимају у пекарама. Рекла бих да ми је храна била највећи културолошки шок.
После једног таквог искуства, како је било вратити се у Ваљево, у Србију?
Неких месец дана пред полазак је најтеже, одбројаваш сваки дан док истовремено спремаш испите. Зато се трудим да одмах након испита кренем у Србију, просто ми недостају мале ствари. Опет се враћам на менталитет, навикла сам на наше генијалне људе и окружење. Међусобно смо топлији, и јасно осећам људскост. Тамо ми недостаје дух празника, тамо нажалост проводим Божић и Васкрс, а и свој рођендан. За разлику од нас, у Русији више славе Нову годину. Такође, необично ми је било како раде за црвено слово. Чак сам за Васкрс полагала један испит, и нисам успела да га доживим. Олакшавајућа околност је што нас је тамо троје из Србије, и чујемо се и виђамо често, нарочито за празнике. Овог Божића смо имали и нашу чесницу!
Пред повратак у Србију ове зиме и лета, шта си очекивала? Какве вести су допрле до тебе у Русији? Какав је твој био доживљај протеста и блокада тамо, а какав овде?
Сећам се дана када се све десило. Стварно сам се осећала јако лоше. Нисам успела да објасним људима шта се заправо десило, а то није било само због језичке баријере. Носила сам велику тескобу због свега што се дешава, поготово зато што су ту били моји другари који се већ много месеци боре за правду и праве вредности. Када сам дошла у фебруару, питала сам се како ћу ја моћи да им се придружим, и како ће ме прихватити с обзиром да студирам у иностранству. Међутим, и они су знали да бих била са њима да сам остала у Србији, и наравно да су ме прихватили, без обзира на моје страхове.
Много ме узнемиравало колико људи, па чак и они који су мени блиски, шири дезинформације, било по Србији или по Русији. Трудим се да помогнем колико могу и активна сам на блокадама. Не желим да само будем сведок нечега, у улози неког немог посматрача, јер сматрам да то није у реду. Волела бих да се вратим овде и да допринесем својој заједници, у било ком смислу, чак и да се не вратим. Жао ми је и што мало нас у Ваљеву и Србији не придаје скоро никакав значај култури, јер држава без културе, без музике, позоришта, сликарства, не може ни да постоји.
Верујем да ће ова ситуација допринети побољшању тога, већ је изнедрила једно Сунце, које ће сигурно једног дана обасјати целу нашу земљу. У неким тренуцима се сигурно губи нада, али увек се нађе жар који се распламса. Мислим да никога не радује што ово оволико траје, ни мене, и верујем да сви једва чекају победу, и да што више буду зачикавали младе људе, да ће они бити само истрајнији, и да ће се родити још нешто паметније и генијалније. Просто, једном реченицом – ничије није горело до зоре.
Како би сутра својим другарима у Русији пренела свој утисак, српску душу и борбени жар?
Мислим да је то нешто што мора да се доживи. Искрено ми је жао што не могу својим колегама да пренесем тај хумор, транспаренте, дух. Ми смо народ који се кроз историју стално борио, без обзира на околности, а историја се понавља, и ми смо сведоци тога. Једноставно бих им препоручила да прочитају неке наше историјске догађаје, јер је та борбеност и жеља за слободом, правичности и правдом нешто што нас је одувек спашавало.
Музика се осећа – Теодора Радовић
Свакако да као уметник интензивније осећаш један колективни дух. Како се то преноси на свет музике? На који начин доживљаваш публику? Да ли се некада осећаш као канал за нешто више?
Имала сам један такав тренутак. Једно такмичење се одржавало пар дана након што је моја сестра преминула. Професор ме је само погледао и рекао: „Не мораш.“ Али, ја сам схватила да ако ја могу да изађем на то такмичење под тим околностима, онда то значи да ја могу да се изборим са оним што ова професија носи са собом, а то је да живот можда може да ти буде у хаосу, али ти треба да даш свој максимум. Изашла сам на то такмичење, и јесам остварила велики успех, освојила 100 поена и све похвале, али оно што је оставило највећи утисак на мене јесте што сам осетила једно присуство.
То је оно што ме држало, и то је био можда први тренутак кад сам осетила да стварно Господ ради преко мене. Тада сам схватила да се сви ми рађамо са неким талентима и само је питање у коју ћемо сврху тај таленат да преточимо. У уметности, а мислим поготово у сликарству и музици, да су присутне чисте емоције, и да ту не можеш никог да превариш. Публика јако добро осећа твоје намере, шта ти желиш њима да поручиш и јако је важно да не „глумиш“. Битно је да си искрен са самим собом и са оним људима којима желиш да даш свој „производ“.
Многи мислиоци попут Шопенхауера и Тагоре су тврдили да је музика „највиша“ и „најчистија“ форма уметности. Шта ти мислиш о томе?
Рекла бих да је музика нешто што се осећа, и да је то разлика између музике и осталих уметности. Да је музика неки моменат који ти доживиш тог тренутка. Наравно да данас постоје камере и видео и аудио записи извођења, али опет, у том тренутку самог извођења уживо, шта тај слушалац доживи је много битно.
Ако је музика нешто што се осећа, које је то осећање, ако се може издвојити било које осећање, које највише од свих тера на стварање?
Код мене је поприлично помешано, али можда бих издвојила осећање заљубљености, као и осећање повређености када та љубав није узвраћена. Мени се све заиста вртело око љубави, у ишчекивању. Иако у правом животу ту немам толико среће, увек ми је давало инспирацију. Нађем начина да се поистоветим са ликом и да онда у потпуности доживим ту емоцију.
Када публика реагује на твоје певање, постоји ли код тебе нека повратна реакција и како то даље делује на твој наступ?
Ја сам неко ко много воли да посматра лица публике, веома ми је занимљиво да тумачим њихове емоције. Веома ми је драго што су то већином срећна, лепа осећања, и што на такав начин прихватају мој наступ. На овом концерту није било много људи који се баве музиком на било који начин, па је посматрање такве публике било занимљивије. Мислим да им је пријало што се у граду изводи нешто ново и необично, иако сам страховала како ће то бити прихваћено. Доста људи ме питало када ће бити следећи наступ, иако су први пут присуствовали извођењу класичне музике, која већини није толико блиска. Мислим да сам успела да бар мало обрнем ситуацију и да ће бити још прилика да наступам у Ваљеву.
Када се улоге замене, када си ти у публици, како ти доживљаваш неки музички наступ? Да ли размишљаш о техници, или се препустиш доживљају? Шта ти пролази кроз мисли?
Трудим се да не размишљам много, да не оцењујем, да се опустим. Кажем себи, слушај и уживај. Волим да подржавам, да извођач осети да га је неко пратио и да је примећен, јер знам колико то мени значи. Знам колико значи и када ти неко приђе и каже „браво!“, и да ти не прича критике тај исти дан. Мислим да су оне ипак за дан после. Подршка је ипак најбитнија.
Сложила би се да су уметници велики перфекционисти? Како се носити са сталном потрагом за савршенством?
Што се тиче певања, ја сам неко ко болује од перфекционизма, до те мере да ми буде жао људи око мене кад кренем да „измишљам“ неке ствари и да правим од себе нешто што нисам. Ко болује од истих бољки, само нека стави све карте на сто. Ако нађеш разлоге и околности које су претходиле нечему, то не значи да се оправдаваш, то је нешто што је људски. Просто се увек деси неки тренутак, деси се нека грешка, али мораш рећи себи да си у том тренутку дао све од себе. Ми нисмо роботи и људски је грешити. Не треба много грдити себе, и треба разумети себе, јер те нико неће боље разумети.
Која би била твоја порука младима који желе да се баве музиком, или уметношћу генерално?
Пре свега, треба да верују у себе. На том путу ће, нажалост, бити доста људи који вам желе лоше, док су они који вам желе добро у мањини. То је било и у мом случају. Пре годину и по дана сам добила за мене тад поражавајућ коментар да никада нећу уписати Академију, да мој глас и техника нису развијени, да немам потенцијала за сложени репертоар и да никад нећу достићи тај ниво, јер имам само четири разреда школе певања, и да би требало да размислим да променим професију, да ми музика не буде опција.
Наравно да ме то сломило, али шест месеци након тога уписала сам три факултета, у Београду, Крагујевцу и Санкт Петербургу, отишла сам у другу државу где су ме дочекали многи наступи, а сада сам у свом граду имала и први солистички концерт. Оно што ме такође одржало јесте неизмерна подршка мојих пријатеља који су такође музичари, и који су ми стално враћали наду у ову професију. Надам се да моја прича може послужити као пример другима који би волели да се баве музиком, и да ће их охрабрити да не одустају због неких коментара. Најбољи савет и мото којим се водим јесте – гледати своја посла!
Да ли си током свог живота и школовања развијала неку своју уметничку или животну филозофију?
Са уметником треба нежно. То су крхке душе које своја унутрашња осећања покушавају да преточе у уметничко дело. Уметношћу се треба бавити из љубави, јер смисао свега јесте љубав.
Певам зато што волим. Певам зато што сматрам да је то нешто што ја умем да радим. Ово можда није једна реченица, али када станем на сцену ја схватим да је то нешто у чему сам се пронашла, у чему стварно уживам, и да у тих пет минута или сат времена могу да покажем ко сам. Ја сам иначе повучена, мирна и ћутљива, али на сцени имам прилику да покажем своју другу страну, и чини ми се да сцена изнесе моје друго ја.
***
Својом причом, Теодора је показала како упорношћу, радом и залагањем не постоји препрека која не може да се превазиђе, било да је у питању нека неумесна критика или стварни изазов. Својом истрајношћу и љубављу надахнула је своју публику, а верујем да ће надахнути и многе читаоце. Ко зна, можда се међу читаоцима крије нека млада нада за коју би ова прича послужила као пример? Једно је сигурно, а то је да са нестрпљењем чекамо њен следећи концерт у Ваљеву!
