Да нису можда сви они који стида имају, у криву? Питање, које попут сјајне оштрице рефлектује сав очај и изнемоглост нашег друштва, губи сваки смисао на саму помисао шта се све данас подводи под „срамоту”.
Бестидности, име ти је лаж! Бестидности, име ти је крађа.
Бестидности, ти не знаш за част! Бестидности, име ти је власт
Како је стих увек танан, ушима милији, чак и када носи (пре)тешку реч. Бестидност! Тако дрску, безобзирну, безобразну реч. Почевши од детињства, у коме ова охола реч не постоји ни у ком облику, па све до зрелости одраслога човека, она се у овом добу често изгуби негде међу амбицијама, изборима и самодовољности. Једноставно ишчезне, као да никада није ни постојала у оном прекрасном маленом бићу под чијим је ногама читав свет био, најчаробнији – баш такав какав јесте.
Наједном, све оно што се стидом зове постаје нормално, пожељно – да не кажем, мејнстрим. Код тих неких особа, које престану да маре за праве вредности и повинују се неким другачијим, многима неразумљивим. У ствари, то и нису вредности, јер њих у свему томе нема ни у назнакама, али назовимо их, ипак неким вредностима – погрешним. Сасвим сигурно. Јер, ако човечанство вековима опстаје захваљујући управо тим суштинским вредностима, које свако од нас јасно распознаје и разумева, онда ту нема дилеме. Ако бити човек значи, љубити ближњега свога, бити на страни истине и правде, залагати се за најхуманије могуће идеале и идеје, залагати се за добро, а против зла – увек (!), шта ту није јасно?
Бестидност „као таква”
Симпатична ми је ова савремена употреба синтагме „као такав/таква/такво”. Кад човеку понестане речи у прецизнијем одређивању неког појма, термина, израза и слично, прискочи му у помоћ „као такав/а/о”. Модерно и ноншалантно. Непосредно. Иако не увек и разумљиво. Али, то није ни битно. Пошто углавном нико никога суштински не разуме, било би чак и бестидно удубљивати се у даљу анализу.
Елем, бестидност се међу нас увукла и раширила готово неприметно. Тако ми бар делује. Вероватно је нека умна глава тај тренутак уочила у реалном времену. У оличење најболнијих бестидности бих сврстала људе склоне и упорне у лажи, безосећајности, похлепи, лоповлуку, затупљујућој површности, недостатку елементарног васпитања, образовања и ароганцији. Све то у пакету и приде још понеке занимљиве особености појединих карактера, води у сигурну пропаст. Најпре персоналну, а уједно и блиског, па, у неким тешким случајевима и ширег окружења. Е, овога пута је несрећни народ земље Србије игром „случаја” упао баш у то шире окружење. „Као такво.”
Не кажем, није баш цео наш народ оличен у виско моралним животним начелима. Штавише, ретки су то случајеви у историји човечанства, а камо ли у једном малом народу. Али, дубоко верујем да се велики део води основним принципима људскости и правдољубивости. То су нас (на)учили још док смо били оно стидљиво, невино детенце. Међутим, обрели смо се међу неким људима које није срамота да лажу – и то јавно.
Лажу, не згревају! Шаком и капом деле лажна обећања, лажно брину, посвећују се, помажу; сеју лажну емпатију, опште добро и сличне „изанђале” вредности. Не стиде се да јавно говоре о нечему о чему немају никаква, или врло слаба сазнања. Усуђују се да без пардона прихватају неке друштвене позиције које не могу да „носе”. Једноставно не умеју! Немају академска знања, нити искуство. А ни талента да нешто бар успут и „укаче”.
Често се запитам, шта је њихов мотив. Ако изузмемо голу, или пак, неку мало лагоднију егзистенцију – шта је то што нагна човека да уђе у коло с несојем, знајући поред и наспрам кога стаје? Мисли ли можда да ће завршити шта му треба, стати на ноге и повући се? Верује ли да је вођен неким идеалом? Ок, то је можда и разумљиво с почетка, али после, кад су карте и више него проваљене(!)?… Или, само жуди за потврдом околине, неким „слатким” положајчићем, препознатљивошћу, моћи?! Овде морам да изузмем „рођене” преваранте, од којих свако од нас познаје бар једног. Они стварно нису предмет ове рефлексије.
Којим се то козјим стазицама стиже до одлуке да се постане једна бестидна, незајажљива персона зарад неких материјалних, или било каквих других интереса. Разумела бих очај и тренутну слабост човека који се нашао у безизлазној ситуацији, па поклекао пред сопственом савешћу. Заиста бих. Али, да тај неко убрзо схвати своју кобну грешку, прихвати је и настави даље правим путем. Људи смо. Грешимо. Но, усудити се да сопствени и живот своје породице, уколико постоји, срозаш до крајњих граница људске беде, у моралном смислу, па, какви су то проблеми?!
Како се стаје пред сопствену децу, оца, мајку, брата, сестру, мужа, жену, кума, пријатеља, комшију… и правда се такав избор и понашање? Како?! Је л’ то новонастало убеђење да другачије не бива, да се не може преживети, забога, ако ниси на страни оних који ведре и облаче? Небитно да ли је у питању владајућа већина, директор, неки други претпостављени, или једноставно нека тамо већинска групација. Или је можда страх од одупирања притисцима, од чињенице да увек може бити горе, а још више од тога да може бити и много боље?
Да ли онда тај и такав човек преноси своја убеђења и на своје дете? Учи га да је лакше и сигурније бити једно бестидно биће, без трунке морала и емпатије? Да је боље ћутати и не мешати се, док ти друга малтретира неки силеџија, или пак искомплексирани, позиву недорастао васпитач, професор? Каква ли је будућност тог јадног детета, ни за шта одговорног? Је л’ то нормално?! Да сви ми „брижни” родитељи олакшамо својој деци пут, тако што ћемо и сами бити снисходљиви и отпорни на поштење и част? „Морамо” да им створимо неке материјалне услове – за шта тачно?! Без образа?! Како?…
(Бе)стидност као вертикала
Поједини припадници нашег друштва се апсолутно не либе да на сва звона обелодане своје светоназоре, који су све само не уљудни. Што би покојна бака Сока рекла – То је, сине, све неки полусвет. И би у праву. Полусвет. Полуобразован, полупаметан, полуглуп, полуписмен, „полуусмен” – полуљуди. „Чега се паметан стиди, будала се тиме поноси.” Ако се осврнемо око себе, не треба много времена да се схвати која концентрација овог полусвета је присутна. На свим нивоима! Ако се овај трендинг не заустави, прогутаће нас та стоглава аждаја. Јер, са њоме нема разговора, дискусије, расправе, или било ког вида разумне и конструктивне комуникације. Нема решења! Она разуме само језик којим она општи. Бестидност!
Паметан, васпитан, културан човек ће увек са дозом резерве и огромном одговорношћу приступати свему што ради, мисли и говори. Нарочито у јавном простору. Он уме да каже – не знам, са пуним интегритетом као и када каже – знам. Он преиспитује своје ставове, закључке, сопствену личност. Понаша се пристојно и на улици и у своме дому. Једнако. Нема различите манире и светоназоре у различитим ситуацијама и околностима, већ увек исте. Не потцењује саговорника, нити онога ко је на било који начин „испод” његовог интелектуалног или академског нивоа. Напротив, уважава га подједнако као и себи равног. Јер је човек, пре свега. И његова морална вертикала је попут најчвршћег стуба.
Премда је борба свеобухватно пристојног човека са оним који поносно носи име бестидности налик донкихотовској, то је његова дужност. И он то дубоко у себи осећа и зна. Можда на моменте одустане, али кад тад ће се поново уздићи изнад просека.
Зато, с друге стране, они који стида немају дубоко у себи вероватно понекад страхују од пада који их неминовно чека. Од суноврата те крхке уобразиље на коју су пристали – да су достојни места за које су продали своју част (у случају да су је икада и имали), да ће заувек уживати привилегије, лажне осмехе и тапшање по рамену, које раставља на комаде сваки обрис човечности. Нажалост, то ће се догодити, кад – тад.
Не може се вечно бивати тамо где ти место није. Немогуће је убедити баш све око себе да вредиш више но што је реално. Не мери се успех прапорцима и сребрњацима; скупим костимима и маскама, док се возикаш светом чије лепоте те не дотичу, на прескупим точковима. Мери се делима и трагом који утиснеш у срца људи. На послетку, не може се бити вољен, а купљен. Леп, а кваран. Не бива то.
Кад бестидност запоседне душу, страда све – и кичма и срце; страдају недужни људи који су се нашли у близини, што својим избором, што стицајем околности. Осим ако и сами нису свесно обамрли у бестидности. Најтрагичније од свега, страдају деца и млади, у непосредном, па чак и ширем окружењу. А деца осећају стид, чак и када не умеју да објасне разлог. Чиста, неукаљана душа младог човека прецизно детектује лош пример, али није у стању баш увек да се одбрани и заштити. Каткад и пође за тим беспризорним примером, заслепљена лажним сјајем привидно узбудљивог живота.
Оваплоћење бестидности у медијском простору је такође одговорно за то. Ко су ти људи који именом и презименом стану иза промоције скаредних садржаја? Ко су ти „професионалци”, који ни до колена нису часној и значајној професији за коју су се школовали? Како смеју да стану иза полуистине, или неистине?! За дивљење је њихова дрскост да оду на починак, знајући да учествују у конструкцији и отеловљењу лажи и зла. Образовани, рекло би се и пристојни људи. Неки, наравно. Колики је ту улог и како се то постаје?!
Како функционише та опште позната мантра – Ја само радим свој посао…? Који посао?! Зар је посао само уско стручан рад, без обазирања на последице, на људе? Има ли ту, не дај Боже и неке одговорности, која би требало да се подразумева?!
Значи, ако неко, рецимо, као члан неког надзорног органа у некој веома важној области, која се тиче и безбедности људи, увиди недостатке и аномалије у одређеном процесу рада и зажмури на исте, јер није његово да о томе доноси коначан суд и деси се (не)предвиђен инцидент, несрећа… он је само радио своје део посла? Не жуља га што није поступио исправно и што је можда могао да спречи несрећу?
Како?! Многи ће рећи – Ти и такви о томе не мисле. Лични интерес им је испред свега. У реду, интерес – та кобна реч, која постане стил живота… Када је крај, обзиром да је и за моду специфично да трендови стално осцилирају? Где је та горња граница?
***
С правом се бестидници бусају у своје поштење, исправност и „добре намере”. Они не виде даље од тренутног „статуса” и, назови моћи. Дозвољено им је. Као што је и куловизам лагано преплавио урбану средину. Волшебно се ушуњао међу људе који немају проблем са основним васпитним и културним начелима. Верујем да се многи свакодневно питају – Како смо дошли до свог овог ужаса у коме живимо?
Дошли смо полако, али сигурно.
Мислили смо да ће неко други уместо нас рашчистити сав тај коров, који се разбокорио. Нисмо имали времена, од својих проблема. А коров мора перманентно да се третира, сваки дан да се чупка и вади из корена. Никако да се залије Тоталом и затрује земља и вода. Згрешили смо, много.
Опет и тако грешни, доживели смо да нас једна генерација дигне из пепела и отвори нам пролаз у спасење од непочинстава која смо допустили. Остало је мало времена, али га има, да поново станемо у ред људи достојних своје деце и своје земље. Стид и немоћ се морају преточити у незаустављиву енергију, прожету љубављу и одважношћу. Витешки. То се не побеђује.
„Кад наступе борбе дани, к’ победи му води ход.”
бестидност, бестидносто, бестидност, бестидност, бестидност, бестидност, бестидносто, бестидност,
