Свети Владика Николај је 1948. године у својој „Беседи о неутралнима” кристално јасно објаснио узроке и последице неутралности, кроз историјску призму вековног постања хришћанства и српског народа. Можемо га волети, ценити, или не, али свака мисао која исписује ову беседу почива на истини. Био верник, или не, мало ко може да оспори овако јасно постављену границу. Сваки частан, моралан човек сигурно није млак по природи свога бића. Нарочито када су у питању кључне ствари које се тичу људског достојанства и темељних вредности које нас чине човеком – љубављу према ближњем, правичношћу, правдољубљем, истинитошћу.
Како је могуће дистанцирати се од свега што се око тебе догађа?! Од тога да окрећеш главу од тога да је твом комшији, или познанику лоше и вапи за помоћи. Од тога да нечија деца, неки људи које ћеш некада можда и срести, пострадавају у канџама неправде коју неко над њима спроводи. Суштински, страдамо сви. Је ли онда у таквим околностима умеће остати незаинтересован, у свом балону неутралности? Или је то сасвим свестан лични избор? Када макар и чујеш неке приче о томе шта се на улицама догађа, из прве руке, а ћутиш и слежеш раменима. Какав ли је то рачун? Какав залог за будућност?
Неутралност – одраз себичлука, или страха?
Образовање нам је потпуно срозано и систематски уништавано пар деценија уназад. Међутим, сада трпи најснажније и најниже ударце. Многи и даље ћуте, а то је одувек био најделотворнији корак ка потирању једне нације и њеног целокупног културно – историјског наслеђа. А ово наше није за потцењивање. Модерно робовласништво је оно што живимо. Неко би оправдано додао и корпоративно.
Ћути, не мисли, не питај, не промишљај, не доноси закључке. Може и горе… Сви су они исти! Промене овде нису могуће… Ти инпути који нам се веома дуго, на разне начине усађују су се доста добро запатили у нашем народу. Последице су стравичне.
Уколико бисмо, рецимо, изузели сферу политике, што је за мислећег човека тешко, поставља се питање, какав то живот живимо, ако смо неутрални у односу на било шта што је део наше свакодневице? Ево, на пример, питање загађења животне средине. (Које, опет уређује политика, као и све друго.) Сваки нормалан, здрав, иоле васпитан човек са елементарном свешћу о важности хигијене, уопште, тешко да ће у свом личном простору обитавати у гомили смећа и прљавштине. Разболеће се врло брзо. С друге стране, неко такав неретко баци свакакво ђубре на улицу, у парк, или још горе у реку и шуму. Али он се ослободио потенцијалног отрова и хаоса из свог најужег окружења.
Земља нам је затрована, на више нивоа, у различитим деловима. Ваздух и воде, такође. Постоји реална опасност, да због активних и планираних рудника, готово читава Србија буде уништена бесповратно. Вода, земља, ваздух! Људи се разбољевају, екосистеми нестају. Нећемо сви имати где да одемо овога пута. Осим шест ашова испод земље. Али, и даље постоји огроман број људи, које то суштински не интересује. Зашто и како? Још није утврђено.
Оне малобројне, који су гласни и буне се сматрају некавим идеалистима који улудо троше енергију, благо речено. То је већ озбиљан проблем, рекла бих. Ако тебе, човече не занима хоће ли ти деца сутра живети иоле здраво, или ћете сви бити осуђени на прерану смрт услед загађења, то је чист садизам с предумишљајем. Не знам како дугачије то одредити. Ту нема простора за неутралност. Нема! То чак ни са просвећеношћу нема везе. Себичлук ли је то?
Осим тога, више је него очигледно да у 21. веку, ми стагнирамо као друштво на многим нивоима, само зато што колективно поверење укажемо неким неоствареним, похлепним, фрустрираним ликовима, којима ништа осим личног интереса није свето. Не годинама, деценијама се безуспешно копрцамо! Уз понеку светлу тачку, која се насилно угаси врло брзо. Захваљујући поткупљенима, али и неутралнима. Јер, то је, забога та грозна политика које се тако гнушамо. Себично ли је то?
Саблажњавамо се порочних, бескрупулозних, злих људи! Али (!) нећемо учинити ништа да им помогнемо, или станемо на пут, јер – Ништа ми ту не можемо… Отимају туђе на сваком кораку, ниподаштавају, вређају, праве нас будалама, а ми ћемо ипак као овчице на клање, јер – Шта ми ту можемо?! Почевши од најосновнијих егзистенцијалних потрепштина и потреба, преко школовања, до права на одмор, културне и неке друге садржаје; нешто више од једи, пиј, ради и спавај.
Сви све виде и многи се не опиру. Штавише, убеђени су да им је добро и боље од тога бити не може. Ту се, свакако не убраја лојално, ситно поданичко робље са привидом лагодног живота. Није ли и то себично? Или је то само страх од промене? Ако ли јесте, преноси ли се он генерацијама у овом нашем муком засутом сазвежђу?
Идући линијом мањег отпора, догурали смо дотле да нам страдају људи. Деца! Због нечије одлуке да „одабрани” могу да раде шта им се прохте, без трунке икакве одговорности. Правда се спроводи селективно. Све у корист кога, чега тачно?!… Сумњамо ли, или, боље не?
Они који би морали бити коректор власти, доследно ћуте, или говоре тихо. Не мешају се у свој посао. Част изузецима, наравно, увек. Неки људи, образовани, са неспорним личним и професионалним дигнитетом наједном крену странпутицом, газећи сав улог који су на сопствени живот ставили. Чему? Колика је цена тога?! Ови необразовани, а бесни и мизерни у свом свом постојању ме не чуде. То је њихов домет. Они нису толико опасни. Само неосвешћени, безобразни и себични. Људи су и они, шта да се ради.
Рак рана сваком напретку је ућуткана интелигенција. Радије неће скидати рукавице и стрпљиво ће чекати да неко други почисти сав друштвени талог. Наслућујем да се такав избор прави онда када живиш у уверењу да си богомдан за неке „узвишене” циљеве и идеје, чекајући прави трен да дотакнеш врхове сопства. Успеха! Не знам како другачије објаснити ту појаву. Па, није ли и то онда себично? Да лични потенцијал ставиш на штедњу, орочиш га на неодређено и живиш неки свој микрокосмички сан. Микроживот, такорећи.
Неутралност није опција (!) – поручује генерација З
Фамозна генерација З, скоро па отписана од великог дела сународника, изненада је устала и постала веома гласна. Јасна у својим добрим намерама да цела Србија коначно почне да се одупире неправди, прљавој заоставштини претходних неколико деценија и аутократском, али и поданичком управљачком систему и идентичном стању колективне свести.
Генерација З је та која је завртела точак неприхватања гажења Устава и закона наше државе. Она не жели да буде прогнана, неће да је тлаче најгори међу нама, док најбољи одлазе из земље неповратно.
Генерација З одбија да ћути! За њих не постоји – Ћути, може и горе. Они не признају – Шта ја ту могу?! Не одолевају свом унутрашњем гласу, који их гура у прогрес, упркос свим препрекама, јер то је у коду људске природе, то јесте живот. Они се организују. Када паднеш, устани! Стани иза својих уверења, макар била и погрешна. Отвори свој ум и срце да прихватиш и нешто ново, другачије, истинито. Мора да боли! То су „поруке” које месецима израњају из сваког вида њиховог деловања.
Препешачили су Србију уздуж и попреко, спавајући и под ведрим небом усред зиме. Донели су колективну катарзу народу, активирајући најдубље и најтананије емоције које смо дубоко потиснули. Ходали су и возили бицикле путевима неколико европских земаља, проносећи вапај за ослобођењем од домаћих тлачитеља. Уз сво поштовање различитих вредности, идеала и личних афинитета, они су једни друге уздигли на пиједестал највиших моралних вредности. Заједништвом, разумевањем и одлучношћу! Ничим другим.
Пробудили су успаване, уморне, толико пута изваране и у борби сагореле грађане широм Србије. Обновили су дух солидарности и емпатије у овом вековима напаћеном народу. Генерација З је бројне људе окуражила да не одбацују оно чега су и сами свесни; да се усправе и из све снаге пусте тај глас непристајања на гажење елементарних људских и цивилизацијских вредности и права која нам припадају.
Ови млади људи, студенти и средњошколци широм Србије су нас подсетили на обавезу да се за сваки вид одузете слободе поново изборимо. То ја наша дужност! Ми смо у пролазу, на овом месту, у овом времену. То је дар са неба, благодат. Ништа не почиње и не завршава се нама. Ако у нама трепери и зрно људскости, све је јасно. Остаће иза нас само оно што учинимо за живота. Наша дела донекле одређују и наше потомке. То је истина. Па, како се онда ти неки не уплаше гнева Божијег бар на секунд? Или, космичке правде, судбине? Свеједно како ћемо то назвати…
Зар је толико компликовано схватити да се сваки и најмањи помак ка просперитету, може укрупњавати великом брзином када што више људи да свој допринос и укључи се директно? Ниједно царство није одолело упорном и чврстом заједништву међу људима, који стану у одбрану свога. Тако се пробијају границе страха и безнађа.
Није Србија настала на енглеском травњаку заливаном 200 година. Настала је на пукотинама земље заливене крвљу оних који нису марили за своју пролазност, положивши кости у темеље будућег живота. За боље сутра долазећих генерација. Не своје.
И када они празнословљем омађијани, без вере у било шта крену да шире дефетизам, па не посраме ли се бар на трен пред овим младим људима?! Пред својим, или неким другим дететом?
Тачно је да су млади, неискусни, неукаљани вишедеценијским глибом, у коме смо ми одрастали, а наши стари тек. Први пут читава једна генерација успева у настојању да се ствари коначно приведу „к’ познанију права”. То никоме није пошло за руком, опростићете драге неверне Томе. Подигли су необориви насип одбране човекољубља. Они! Треба ли нам боља полазна тачка за све наредне битке којих итекако има пред нама?!
Неутралан сам, па шта?!
Полазећи од тога да неко ко заузима неутралан став по питању свих критичних дешавања задњих месеци, намеће се претпоставка да, или има страх од напуштања оквира некаквог личног конформизма, или, једноставно баш и не воли људе, те самим тим не осећа потребу да се за некога бори. Ако тај неко има своје дете, или децу, да ли је онда упитна и његова љубав и мотив за родитељством, уопште? Да ли је тај човек децу родио да задовољи социјални шаблон, или да од њих направи људе, како би и сам постао боља личност? Претпостављам и желим да верујем, ово друго.
Имајући то у виду, указује се питање – шта је тачно црвена линија када човек закључи да је безбедност и будућност наше деце и младих страшно угрожена? Шта је потребно да се деси како би се неко такав усудио да викне и уради нешто конкретно? Је ли то неки облик мазохизма, шта ли је?! С којим правом неко стаје на пут жељи за променом младоме човеку?!
Има ли ишта потресније и поразније са последњих, у нашој историји највећих грађанских протеста, од чињенице да су студенти на својим рукама исписали крвну групу и контакте својих родитеља?! Људи! Да ли бисте ви, неутрални ћутали да је неко ваш, не дај Боже страдао? Тешко. Не би ни требало. Било би то нечовечно.
Исто тако је језиво ћутати када неправда погађа било кога од наших људи. Јер, када неко с врха власти каже – Па, шта?! на неодговоран, бахат чин онога ко то НЕ БИ СМЕО да ради, аболирајући га сваког вида одговорности, онда тај неко не мисли добро својим грађанима. Власт је слуга народа. Народ је овакав, или онакав, али је суверен.
Уз сво разумевање заиста мучне егзистенције на овим просторима, уз медијску депонију, која меље и одвлачи пажњу са кључних проблема, трује и разапиње сваку добру, искрену намеру за било каквим покушајем успостављања иоле здравог система, једном пониженом и увређеном народу не остаје ништа друго до борбе – на све, или ништа.
***
Стога се намеће закључак, да сујетна наклапања, релативизација и критиковање младих људи и целокупне академске заједнице, која уз њих стоји – нису плодоносне. Нису студенти и професори света крава, па да им се у том смислу не сме ништа спочитати. Ипак су и они „само” људи. Грешке настају и исправљају се. Али, генерално узевши, њихова намера је чиста и јасна. То је оно што је најважније.
Нико нема право да назива младост ове земље било каквим погрдним именима. Никада! Нико не сме да их бије и хапси без основа! Њихова борба не може и неће бити осујећена, јер су они савладали најтеже градиво. Они желе да живе живот достојан човека, праве кичме, с љубављу према ближњем свом. То је њихов избор. А, када у тим годинама одабереш страну, ту нема грешке. Нема назад. Одабрали су да буду на страни добра. Као и сви људи који су уз њих искрено и безусловно.
Чињеница је да је много клипова у точковима ове наше кочије која јури у пропаст, али се да управити. Биће их све више, са свих страна, сигурно. Но, уз мало мудрости и промишљености, једног по једног се вреди ослобађати и стрпљиво, у слози грабити ка циљу, који нам је свима једини спас. Није време за беспоштедне критике, прожете малодушношћу и осећајем немоћи. Конструктивне – да. Стрпљиво и сложно. Све је могуће.
„Слога биће пораз врагу.”
