За дете је игра бескрајно важна. То је његов метод упознавања света око себе, спознавања сопствених могућности, учења. Већ смо помињали важност игре у процесима учења, јер она утврђује стечено знање. Чини га трајнијим и даје веће шансе да оно постане и употребно.
Игра је често неправедно скрајнута, као нека врста синонима за неозбиљност, па и губљење времена. Не пуштамо децу да се играју довољно и здраво. Нису они сами себи наметнули телевизију, таблете, телефоне и сл.
Не пуштамо их чак ни да им буде досадно. Па да тако упосле своје вијуге и креативно реше проблем. Радије ћемо им ми прескочити ту препреку, да не губимо време.
Наизглед озбиљни, одрасли људи, поступамо врло неозбиљно и неодговорно. Одузимамо деци простор да слободно, онако како они осећају, изразе своје потребе. Тиме им несвесно ускраћујемо важан део развоја.
Када бисмо и сами имали однос према свему што радимо, као што га деца имају у игри, били бисмо испуњенији.
Детињи приступ је најчистији могући. Када се играју коцкицама, пластелином, када граде своје мале светове у разним облицима, прерушавају се у омиљене јунаке, они то чине срцем. До краја. За њих је, у том тренутку то најважнија ствар на свету. То је нешто што им је свето. У све им дирај, али игру им не квари (!). Јер, тада им се руши величанствени свет, који је темељ за будући, зрелији. Такорећи, одрасли и озбиљни.
Не постоји бољи начин за освешћивање својих, па и туђих емоција. За успостављање комуникације и односа са другом децом, али и одраслима. Систем вредности који се гради у дому, кроз игру пролази све могуће провере и налази своје место у свести детета.
Често умемо да кажемо, да деца умеју најбоље да реше све између себе. И, заиста, када то није неопходно не треба ни да интервенишемо у таквим ситуацијама. Њихов језик је далеко директнији и искренији од оног којим ми одрасли говоримо. Код њих је све једноставно и јасно. Они разумеју и осећају далеко више, него што можемо да појмимо. Зато никада не смемо да потценимо ниједну емоцију, као ни оно што нам говоре.
Наше је да им помогнемо да никада не склопе своја анђеоска крила.
Јер, дете које има потпуну слободу да гради и живи те своје космосе игре, има отворен пут ка здравој и стабилној личности.
Ми бисмо требали чешће да примењујемо детињи модел разумевања, откривања и љубави ка свему што радимо. Тада би овај свет био много боље место.
За нашу децу и нас саме.
Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.
