Иван Јовановић је припадао оној раскошној генерацији Кадроваца, који су одабрани на великој аудицији, 2014. године, када се пријавило преко 400 талентованих школараца. Са њим смо се срели у ОШ „Владика Николај Велимировић”. Неком магијом, или не, овај занимљиви дечак нас је веома заинтригирао.
Иако повучен и поприлично стидљив и затворен, ширио је неку позитивну, креативну енергију и већ тада се видела његова искрена потреба да насмеје и забави људе. Звучи парадоксално, али тако је било. Вероватно је присуство таквог парадокса и превагнуло при коначном избору за тадашњи, нови тим Студија.
Двадесетдвогодишњи Иван Јовановић је постепено растао и развијао се у, пре свега доброг младог човека. Одувек ненаметљив, скроман и отворен за сугестије и критике, био је дете са којим би свако пожелео да сарађује. Наравно, увек је имао свој став, који је умео дискретно, али одлучно да заступа.
Упијао је сваку информацију, пажљиво посматрао и пратио све што се на часу догађа. Једном речју, био је потпуно присутан, иако се никада није стављао у први план. Његова опчињеност мађионичарством никада није јењавала и чини се да је на прави начин искористио стечена искуства и знања из Студија.
Завршио је средњу Економску школу, у Ваљеву, али то заправо никада није био његов прави избор професије. Додуше, сада тврди да му у грађењу и ширењу пословног ангажмана школа итекако добро служи како би организовао финансије. Данас се Иван Јовановић бави претежно анимацијама деце, у оквиру разних догађаја.
У сврху своје главне преокупације обучиo се за туристичког водича, аниматора, као и један сегмент графичког дизајна. Уме да манипулише ватром, вежба жонглирање и многе друге очаравајуће вештине. Бити мађионичар, па још у земљи Србији, звучи врло егзотично. Има их веома мало, али су бескрајно занимљиви и инспиративни ликови.
Иван Јовановић – Стари Кадровац и нова генерација
Иван Јовановић је један од тих људи и зато смо га позвали да нам буде гост на часу најмлађих Кадроваца. Увеселио их је са неколико сјајних трикова, који су на моменте претворили атмосферу у праву мађионичарску представу. Активно су се укључивали и били веома радознали. Одушевљење, наравно нису крили. Поред уживања, најмлађи чланови дружине „Кадар 24” су имали специјалан задатак овога пута – да интервјуишу нашег необичног госта.
За први пут показали су се врло добро. Вук, Елена, Петар, Ема, Викторија, Сунчица, Атина, Луција, Лара, Вујадин, Сара и Анђелија су се потрудили да својом радозналошћу исплету причу која је пред вама. Овај несвакидашњи разговор протекао је врло интересантно и време нам је протекло много брзо, као и обично. Када би нам наш Иван Јовановић – Меџик створио неку илузију заустављања времена, где би нам био крај…
Вук: Како сте извели онај трик са картом у раму?
Сваки трик је сам по себи илузија и изгледа као да је нешто нестварно… Тако да, не могу вам откривати трикове.
Елена: Јесте ли завршили факултет?
Нисам завршио фалкултет, јер сам у том тренутку желео да се бавим једино мађионичарством. Ништа ме ван тога није довољно занимало. Код нас не постоји чак ни нека школа у којој би се мађионичарство могло учити, тако да све морам сам да учим…
Петар: Да ли вам је магија главни посао?
Радим и као аниматор у туризму. Шта то значи? Ја путујем са децом, као што ви понекад одлазите на неке дечје кампове, наставу у природи и сл., где су вам доступни аниматори и различити људи који се брину да се ви забавите на најбољи могући начин. А успут и да научите нешто. Они вам организују шетње, обиласке тог краја, и разноразне активности. То је за мене тренутно посао из снова, јер обожавам да путујем као и да анимирам и забављам децу.
Вујадин: Ја бих рекао да Ви баш волите да радите са децом…
Да, волим.
Ема: Где све изводите магију, тј. трикове?
У суштини, радим и неке представице за децу. Оне могу да се одржавају у вртићима, школицама… Радио сам доста и кампове, као што сам малопре споменуо и тренутно углавном радим на дечјим рођенданима – у играоницама, код куће… зависи где се организује прослава.
Вук: Да ли постоји неко због кога сте ви пожелели да постанете мађионичар?
Мислим да на ово питање могу да одговорим са причом, због чега сам ја уопште кренуо да се бавим тиме. Кренуо сам да се бавим мађионичарством зато што сам још у трећем разреду основне школе, на рекреативној настави, на Златибору, гледао представицу једног мађионичара. Био сам одушевљен и пожелео сам да и сам покушам да урадим неке трикове. Тада сам чак и купио пар трикова од њега. Дуго нисам знао како се зове, скоро сам сазнао да је то вероватно био Арса са Марса.
Викторија: Зашто сте хтели да будете баш мађионичар?
Одлично питање. Када сам био мали, пре него што сам сазнао да волим мађионичарство, често сам испробавао неке ствари, како бих сазнао шта ми се заправо свиђа. Транирао сам разне спортове, пробао сам разне уметности и све неке мало специфичније ствари, јер сам увек хтео некако да се истакнем. Био сам стидљивији као дете и желео сам да будем посебан по нечему и да имам у себи нешто што други немају.
Када сам схватио да као мађионичар могу да изведем нешто што не могу сви и чему се други диве, то ми се одмах свидело. Схватио сам да је то моја страст и зато, ево, већ дванаест година учим то.
Морам само да се укључим и питам те, колико је важно да волиш оно што радиш?
Сматрам да је много битно волети оно што радиш, да би био добар, па и најбољи у томе. И да би био срећан са тиме што радиш. То примећујем код већине људи који можда нису успели да пронађу оно што у њима буди страст, што заиста воле да раде… они нису срећни. За мене је много битније радити нешто што волиш, што те покреће и радиш са страшћу.
То уствари није само љубав, већ и нешто више од тога. Е тада, чак и ако се ради о нечему за шта ће вам рећи да не може да се живи од тога, уколико то радите са страшћу, и довољно сте упорни и трудите се, моћи ћете и од тога да зарадите довољно за живот.
Петар: Када сте имали прву представу и како сте реаговали после ње?
Ух, то је баш добро питање! Прву представу сам, уствари имао у „Кадру 24”. Тачније, то и није била представа, већ јавни час, на коме сам први пут јавно показао један свој трик. Било је много нас и у оквиру једне сцене сам ја то извео. Опет, то не сматрам магичном представом, јер сам тада само један трик показао.
Моја прва магична представа је оставила лош утисак на мене. Много сам био разочаран, зато што сам дошао и мислио да ће све проћи супер. Онда ме је ухватила велика трема, а ја нисам био спреман. Нисам имао ни одговарајуће одело, нити реквизите. Буквално сам све вадио из неког ранца пред мало већим бројем људи. Једва сам чекао да се заврши. Кад је било готово, рекао сам да одустајем од тога и да вероватно више никада то нећу радити.
Заправо се десило обрнуто. Одлучио сам да вежбам, да будем још упорнији, како бих био још спремнији и задовољнији. Следећи мој наступ је био много бољи. Временом сам све више вежбао и што сам више наступао, сам себе сам гурао у ватру да наставим то да радим, иако сам имао огромну трему. Али сам имао велику жељу да то превазиђем и будем све бољи и бољи.
Луција: Каква је била Ваша реакција пред неке прве наступе које сме имали? Како сте се осећали?
Имао сам трему, али, ипак сам увек изашао, упркос томе. То је и мој савет за вас. Кад год имате трему, плашите се и нисте сигурни у себе, изађите. Немојте да одустанете и кажете – Нећу! Сетите се како Меџик није смео, па је ипак то нешто урадио. Тако да, ако нешто не смете, ипак то урадите како год да прође, само ће вама бити боље.
И дан данас некад имам трему, али то је она позитивна трема. То је и добро да је имате увек мало, јер значи да вам је стало како ћете то нешто урадити.
Вук: По Вашем мишљењу, да ли постоји нешто што не треба вежбати, јер је то немогуће урадити?
Мислим да све у животу треба да се вежба. Ја лично не сматрам да постоји нешто што је немогуће. Прво, ја сам мађионичар, па изводим нешто што изгледа немогуће. Верујем да све може да се изведе, само је потребно време и труд. Уосталом, ако некада посумњате да ли је нешто могуће, или немогуће, имате чувену „Гинисову књигу рекорда”, па прочитајте шта је све могуће извести.
Елена: Да ли сте имали подршку када сте почели да радите као мађионичар? И од кога највише?
У суштини јесам имао подршку, јер сви воле да виде трик. Имао сам је од свих, а највећу од сестре. И родитељи су ме подржавали, наравно, али они су увек од оних људи који ће вам рећи да од нечега не може да се живи, јер искрено брину за нас. Е, онда сам ја у инат њима хтео да докажем да може и ево дошао сам до тога да полако успевам да им докажем да, уствари може да се живи од тога. Тако да, сада ме и они подржавају много више него раније.
Надовезала бих се само на ово питање – како су твоји вршњаци реаговали на твој избор овако необичног занимања?
Они су ме увек подржавали, јер они кад год ме виде, желе да виде и неки нови трик. А први пут су у школи сви сазнали да се ја занимам за мађионичарство када је била аудиција за „Кадар 24”. Тада сам изводио један трик са новчаницом, који се Немањи и Јовани свидео и они су то окачили на њихов Јутјуб канал.
Тада је већи део моје школе сазнао да се ја тиме бавим и свидело им се, тако да ми је то био ветар у леђа да наставим да истражујем и вежбам. Могу рећи да ми је „Кадар 24” био најважнија одскочна даска да кренем озбиљно да се занимам за свет магије.
Атина: Да ли сте хтели да постанете мађионичар из добре намере, или, само да бисте били познати?
Добра намера је увек ту. И било који посао да човек ради, требало би да има добру намеру. Али, мислим да, сваки мађионичар негде жели и да буде познат. Као мали сам имао ту жељу. Тада сам често гледао Дејвида Коперфилда, Дајнама, можда сте чули за њих… и желео сам да будем познат, као и они. Сада сам дошао у ту фазу да и не желим да будем толико познат, већ да уживам у ономе што радим. Да усрећим и себе и оне који ме гледају.
Лара и Сара: А знате ли ви још много трикова да изведете, осим ових које сте нам показали?
Наравно. Има их још много. Али, ја и дан данас учим и вероватно никада нећу престати. У суштини, тренутно их имам довољно за тај неки програм који сам осмислио за наступе и не треба ми сада ништа ново. Али, ја волим да учим нове ствари и да се усавршавам. Временом сваки мађионичар нађе неки свој стил.
На пример, неко воли да изводи велике илузије на бини, знате оно кад нестају са сцене, па се појављују опет, када пресецају жену,… док други то воле да раде седећи за столом и изводећи трикове са ситним реквизитима. Неко воли у пролазу да забави публику. Онда, када ви пронађете свој стил, радите на томе да будете што савршенији.
Иван Јовановић – Нема изговора, ако нешто заиста волимо
Викторија: Да нисте одабрали да будете мађионичар, шта бисте били?
Вероватно бих се опет бавио неком врстом анимације и забавног програма. Са децом и одраслима. Не знам… можда бих се бавио глумом, јер сам и њу одувек волео, или бих свирао бубњеве…
Сунчица: Да ли сте некада хтели да постанете глумац?
Глуму сам открио и заволео тек када сам кренуо на „Кадар 24”, тада сам мало дубље ушао у те воде. Мада, у том периоду ме је већ држало мађионичарство, а глума ми је само помогла у томе да задржим фокус.
Викторија: Колико Вам је то искуство са часова помогло?
Драго ми је због тога, јер ми овде нисмо учили само глуму, већ и разне друге ствари, које смо провлачили током часова. Мени су биле од велике помоћи у животу. Највише, у комуникацији са другим особама и том неком социјалном аспекту живота. И ви ћете сигурно бити много опуштенији у маси људи, моћи ћете лако да комуницирате са свима, чак и да се издвојите и будете лидери.
Све што сам научио на „Кадру 24”, гледао сам како могу да уклопим у ово чиме се бавим. Тако да и сада, када треба да припремим неку представицу, сетим се разних ствари – како бих шта могао да урадим, а да то има смисла и буде занимљиво публици.
Имао сам прилику, рецимо на дечјим камповима, да наступам за 300 до 500 клинаца, да водим програм… што није нимало лако. Али, савладао сам то, захваљујући претходном искуству са часова глуме. Мислим да ми је то у великој мери олакшало да уђем у овај посао.
Вук: Да ли сте некада измислили трик?
Јесам. Не могу сада да вам га покажем, јер немам ту карту код себе. Поента је да нека особа каже коју ће карту из шпила и ја створим баш ту карту. То је један од неколико трикова које сам сам осмислио.
Додао бих само да постоје мађионичарска такмичења, која се у Србији одвијају једном годишње. Када долазите на то такмичење, ви морате да имате припремљен наступ, који до тада није виђен. Значи, нешто што сте ви сами осмислили и уклопили у једну целину. Као када правите представу, на пример, па морате да напишете текст, поделите улоге, режирате…
Петар: Осим што сте вежбали, да ли постоји још неки начин на који сте учили да их изводите? Да ли сте читали, гледали неке туторијале, снимке о томе?…
Прво сам кренуо од књига. Налазио сам понешто у књижарама, то су књижице са магичним триковима. Ту пронађем нешто занимљиво, па вежбам и на крају покажем некоме тај трик. Онда сам, наравно прешао и на интернет. Ту сам много тога нашао.
Такође сам имао прилику и да упознам неке мађионичаре, па ми они открију нешто ново што нисам знао, или како бих могао нешто да побољшам у свом извођењу. Наравно, увек постоји могућност и да, такорећи, купите неки трик који је већ направљен, тј. спреман за извођење. Само набавите одређени реквизит и научите како се изводи.
Јер, у Србији, као и у великом броју земаља, не постоје школице магије, где би се мађионичарство могло учити на тај начин. Ако неко и покуша да отвори нешто слично, то не успе, јер је јако слабо интересовање. Без обзира на то, данас је све доступно и немојте да тражите изговоре да нешто не можете да научите, јер не постоји школица за то нешто. И ја сам све ово сам учио и још увек учим.
Каква врсте анимације и програма је у питању када се раде наступи за одраслу публику?
У суштини, у раду са одраслима се трикови много више своде на психолошку страну. Код њих је битно да их превариш, а да њима буде забавно. Већина одраслих не воли да буде преварена и зато се више своди на психологију – како човек, уствари, ужива у томе док га неко вара, такорећи, што је занимљива ситуација.
Код нас овај вид анимације одраслих и није толико заступљен, као што је то случај у иностранству. Јер, они се, чини ми се много више фокусирају и улажу у децу, него у саме себе. То се може видети и на основу тога колико, рецимо посећују позоришта, са биоскопом је већ мало боља ситуација… Док, у иностранству много више улажу у себе… другачија је свест људи о тој врсти забаве и, понекад и едукације у исто време. Зато сам ја, иако сам и пре циљао ту старију групу, морао да се фокусирам на рад са децом, јер има много више прилика.
Пошто волим да радим са најмлађима, стећи ћу много веће искуство, а успут ћу моћи и да зарадим од мађионичарства. Али, волео бих у будућности, пошто не знам да ли код нас има мађионичара који раде наступе за одрасле, да покренем то. Постоји могућност да се такав вид сценског наступа организује у неким баровима, на пример, и на сличним местима на којима се окупља ова популација.
Да они могу да седе, попију неко пиће, уживају и гледају мађионичара. И касније, да једноставно покренем тај вид наступа на неким догађајима, као што су свадбе, прославе… Сигуран сам да би неко волео да неком свом важном догађају ангажује и мађионичара како би употпунио квалитет те забаве.
Колико те илузија коју ствараш понекад измести из реалности и у којој мери ти то прија? Или те, напротив, још чвршће везује за стварност и тренутак?…
Да… па, мислим да је ово друго у питању, дефинитвно, да ме још чвршће везује за садашњи тренутак. Сматрам да овај вид илузије може да одведе и на неку другу страну, где се човек изолује у тај свет. Али, ја никада нисам желео да одем сам у свет магије, већ сам желео да и друге људе поведем. Самим тим, откад сам био клинац, гледао сам како ја могу да изведем нешто и како ће то доживети публика.
Увек сам се стављао у њихов угао посматрања. И када сам био мали, схватио сам како ја гледам мађионичара. Зато сада и знам како деца размишљају, јер се јако добро сећам како сам ја гледао неког мађионичара у том узрасту. Увек сам придавао значај позицији публике, трудио сам се да их разумем како бих могао што више да им се приближим и покажем то што желим. Да то уживање буде некако обострано.
Важно ми је, да када радим са клинцима, да им се баш посветим, да причам са њима, а не да изађем са неким припремљеним програмом, изведем га и одем. Видим да им се то свиђа и баш уживају.
***
Често са саговорницима разговарамо о храбрости, нарочито оној која нас тера да останемо доследни себи и својим сновима. Управо је доследност била кључна реч у тадашњој генерацији Кадроваца, којој је и Иван Јовановић припадао. Од силног нашег понављања и инсистирања на истој, наша Јулија Божанић ју је најпре усвојила, а потом је питање доследности постало неизоставни део анализе сваке вежбе. Врло често завршавало је и у шалама и доскочицама на свачији рачун.
Овога пута нисмо децидно споменули храброст, али овај спонтани разговор одише њоме. Смелошћу једног младог човека да остане на путу који је одабрао и бори се за своју исконску потребу да свој целокупни хабитус изрази кроз мађионичарство. Зато што је то оно према чему осећа и љубав и страст. У мору неслободе, кукавичлука и лаких избора, Иван Јовановић се својим постојањем одупире томе.
С друге стране, Кадровци су смело и одлучно постављали питања и заиста пажљиво служали сваку Иванову реч. Пре тога су видно уживали у мини – перформансу који им је даровао, јер њихова чиста срца се не дају преварити. Једном речју, забавно и неуобичајено дружење свима нам је оплеменило то вече и верујем да смо сви мирно и задовољно утонули у снове.
Иван Јовановић свакако наставља свој пут ка, како каже, свом идеалу – путовању и анимацији, односно мађионичарству. Ако га негде сретнете, препознаћете ту топлу, добру душу, која ће вам несебично пружити дивну, умирујућу енергију и поделити своје умеће стварања илузије.
