Јулија Божанић је бивша ученица ОШ „Андра Савчић” и Ваљевске гимназије. Паралелно је похађала теоретски одсек у СМШ „Живорад Грбић” из које је изашла као ђак генерације. Тренутно је студнет ЕТФ-а, у Београду, на смеру – рачунарска техника и информатика. Одабрала је ову област јер јој је била најмање позната. До тада се никада пре није бавила ни софтвером ни хардвером. Као љубитељу видео игрица, свет рачунара јој је одавно близак.
Дуго се бави цртањем, сликањем, фотографијом… Уметност је саставни део њеног хабитуса. Јулија Божанић је постала и озбиљан филмофил, научивши на који начин које филмове би требало да гледа. У неком тренутку је почела да прави листу својих филмова, а на првом месту је и даље „Дванаест гневних људи”, а потом „Било једном на дивљем западу”. Фелини је један од редитеља кога издваја као њој најсимпатичнијег. Први пут ју је филмска музика опчинила када је пре много година чула главну тему из „Хари Потера”. Тада је себи рекла, да када научи да свира на клавиру ову композицију, завршила је свој посао са музиком.
Јулија Божанић обожава планинарење, те је у одређеном периоду свог одрастања прошла и спелеолошки курс. Одувек свестрана и спремна да се упусти у непознато. Припадала је другој генерацији Кадроваца. Тада смо први пут укључили све ваљевске основне школе и кроз вишедневне аудиције, међу скоро пет стотина пријављене деце дошли до њих тридесет и осморо.
Била је то изузетна екипа, са којом смо урадили много занимљивих ствари. Разиграни и посвећени, вазда су се играли, а идеје су само врцале на све стране. Јулија Божанић, иако интровертна, у креативном смислу је је била предводник и неко на кога сте могли да се ослоните. Стабилна и искрена, увек и у сваком смислу. Поводом нове сезоне, било је сасвим логично, да управо она и буде гост овонедељног интервјуа. На понос и нашу неизрециву радост.
Како се десило да си поред толике преокупације музиком и уметношћу уопште, ипак донела одлуку за студије електротехнике?
Волим у шали да кажем, када ме то питају, да су то моје мазохистичке тенденције. И онда ме људи пусте. Али, у суштини не постоји никаква специјална прича иза тога. ЕТФ сам увек сматрала највећим изазовом. Кроз све неке значајније одлуке које је требало да донесем у ових својих двадесет година, а тичу се едукације, увек сам ишла тим можда мало тежим путем. Тако да, ето, то је нешто што ја радим.
Не могу да кажем да ми је лако на студијама. Ми смо имали ту несрећу да смо генерација која уопште није закачила факултета „уживо”. Фали ми тај контакт са живим бићима. Да видим, професора, асистента, да видим колеге са којима могу да причам. Мислим, у питању је технички факултет, ми смо будући инжењери и опису нашег посла је да разматрамо идеје и да видимо како може брже, ефикасније и јефтиније да се нешто реши. А више глава је свакако паметније од једне, тако да је стварно неопходна та размена идеја коју ми до сада нисмо искусили. Када крене ова школска година, надам се да ће бити много занимљивије.
Док си била у основној школи било је сасвим очигледно да поседујеш и имаш потребу да се изразиш кроз низ разноликих талената. Како си, на крају, успела да удружиш техничке науке и музику? Колико искуствено налазиш неку везу између свега тога и примењујеш знања и из научне и уметничке области?
Сваку област, бар ми се тако чини, повезује нека логика. Сем када је уметност у питању, ту постоји и неки елемент естетике. Али, заиста, ја не могу баш да замислим како бих функционисала и како би мој мозак радио да се нисам бавила музиком. Претпостављам да, као што добар музичар мора знати бар неку математику, сматрам да добар математичар и инжењер мора знати бар нешто о музици и уметности, уопште.
Креативност је неопходна у уметности, али такође мора постојати и у математици. Идеје које су заиста генијалне и невиђене су углавном неке једноставне ствари, што се да приметити у било којој сфери науке и уметности. Мозак који је уметнички, који је креативан мозак, сигурно може бити и технички креативан. Мислим да је то врло важно.
Колико слободе и ширине запажаш у приступу креативном стваралаштву код младих људи? Да ли су можда више окренути неким егзактним областима?
Што се тиче слободе изражавања, у сваком смислу, требало би да је имамо више него икад. Имамо сва средства да постигнемо тако нешто као генерација. Мада, морам признати, да сам заиста ретко наилазила на некога ко се бави уметношћу из љубави, јер му је лепо. Имала сам чак и неке другаре у музичкој школи, који су ишли у школу само да би испунили ту форму. Не знам какве су биле претходне генерације. Вероватно су биле негде сличне нашој, али нама фали једна доза зрелости.
Можда није паметно што то говорим, али чини ми се да јесте тако. И поред тога, ситуација је таква да нам се пласирају неке ствари које немају везе ни са естетиком, ни са уметношћу, а опет се сврставају ту. Тако да, чини ми се да нам недостаје мало критичког мишљења и неке објективности. А да бисмо могли критички да размишљамо, морамо ваљда нешто мало и знати. Недостаје нам и мало више образовања и знања, што се тиче тих тема.
Кад говориш о недостатку зрелости, мислиш ли да младим људима мањка храбрости, или свести о томе да би требало заузети неки став и разменити мишљења на одређене теме?
Наравно. И једно и друго. Добро, бићу политички коректна, па нећу много причати… Живимо у технолошкој ери, када можемо да „куцкамо” свашта и то објављујемо, прилично сигурни да ће то доћи до одређеног броја људи кога желимо. Али, неко може у томе и да претера, чак и застрани, а да не одговара за то. Када дође до тренутка да би тај неко требало да се покаже и заузме тај свој став испред неких људи, који физички постоје, та храброст нестане. Повуче се у пете и на томе се углавном заврши.
Постоје људи који изражавају и бране своје ставове, што је супер, обзиром да је већина незаинтересована. Али, ти неки људи имају агресиван приступ и заправо не смеју да искажу своје мишљење до краја и да стану иза њега. Са друге стране неко и може. Све у свему, похвално је имати став, какав год да је. Имати неке аргументе и покриће, било да је то погрешно, или исправно. На крају крајева и истина се може гледати са више страна.
Да, али истина је истина. Једна је.
Не мислим да је једна. Свако перципира са своје стране гледишта, у зависности од милион фактора. Од перспективе, од васпитања, па у крајњој линији, ако се зађе још дубље – од историје и неких траума… Просто, свако нешто перципира на различит начин, у складу са својим тренутним психичким стањем.
Делимично смо се дотекле тога. Какво је твоје мишљење о слободи изражавања младих и суштинском интересовању, када су у питању неки друштвени токови и одлуке које им свакако припадају? Да ли се друштво, генерално, не брине довољно о овој популацији, или једноставно индивидуализам узима маха?
Има свега тога. Апсолутно се слажем са тиме што си рекла да ми јесмо генерација индивидуалаца. Када слушам приче мојих родитеља, па и бабе и деде, о ондашњем дружењу и када видим на примеру колико су они имали пријатеља и дан данас их имају, јасно ми је да је њихова генерација била дефинитивно толерантнија него наша. Просто, људи су се дружили, људи су се свађали и мирили. Није постојало савршено јединство, не постоји нигде, али свакако га је било у много већем проценту, него што је то сада.
Данас је све пролазно. И то што се дешава у држави и оно што се сада догађа напољу… И, да ли ја сад треба да се прикључим томе?… Ма, не тиче ме се. Проћи ће… Да ли ћу се ја дружити са једном другарицом и више нећу… Није важно. То је баш, онако један генерацијски став. Морам признати и ја сам део тога. Али, није добро. И не знам да ли треба да нас жалим што смо несвесни, или што смо потпуно незаинтересовани и непредузимљиви, с једне стране. И, да ли да оправдам ту једну ставку другом? То примећујем. Заиста има изузетака, не могу да кажем. Али, то јединство нам није блиско и толеранција није наша страна.
Претпостављам да си те закључке донела, најпре на основу најужег окружења, као што је одељење у школи?
Волела бих да могу да упоредим и неке претходне генерације. Кад се сетим периода из Гимназије, морам да кажем да је постојао јако изражен такмичарски дух. Људи су се дружили, наравно, али увек је постојала потреба за доказивањем. И то не само на тим неким прекретницама, када рецимо упишеш први разред средње, па се трудиш да се докажеш наставницима. Не. То је нека констатантна потреба за одобравањем од стране околине. Без обзира што је то негде нормално у том узрасту. Али, у одређеним моментима ми се чинило претераним.
Оцене су постале јако битне. То је невероватно. Ја се сада не сећам својих оцена, а матурирала сам пре мало више од две године. Толико је било и стресирања и суза, па неких алтернатива и смицалица како да се дође до тога… Вероватно из тог неког разлога смо дошли дотле да су оцене мерило нашег знања, вештина и капацитета. Што је, у крајњој линији и боље него да радимо нешто лоше. И сама сам била у томе, само што сам имала границе по питању тога шта ћу да урадим за ту оцену. Али, схватила сам да то није вредно мог мира и здравља, на било који начин.
Срећа је те имаш музику као вид терапије и ослобађања од стреса. Успеваш ли да свираш и да се позабавиш музиком у слободно време?
Успевам да урадим нешто и за своју душу. Док сам била у Музичкој школи, активно сам свирала, али сам и сама стварала музику. Сада сам мало променила приступ, у смислу да много више слушам неке друге људе који се активно баве тиме. Релативно често одем на неки концерт и слушам неке баш добре извођаче, јер малтене увек слушам класичну музику. Тако да, музика ми је веома битна. Када сам под стресом, ја узмем тај укулеле, чисто да видим шта се ту дешава, да нисам нешто заборавила, или ми је можда синуло нешто ново.
Колико ти је музика помогла, кроз сво твоје досадашње искуство?
Нисам много размишљала о томе. Опште је познато како се моја генерација лечи од неких недаћа, неких једноставних ствари – неуспеха, као и успеха, с друге стране. Наравно, пусти се музика. Додуше, често лоша, али нема везе. Када су неки проблеми у питању, музика је ту и гледајући своје другаре – просто, тако функционишу. Музике има свуда и неизоставни је сегмент живота свих људи.
Мени лично је помогла, можда у неком емотивном сазревању, а наравно и што се тиче естетског укуса. Мислим да је Музичка школа створила од мене неки скенер – како очима, тако и ушима. Када чујем и видим неке ноте, ја просто препознајем неке ствари, шеме, мотиве на милион других места, зато што све ту постоји. Невероватно је колико ту постоји константи, у виду бројева на свету, откривених, или не, који се налазе у сваком виду уметности.
Када говоримо о тим константама, причамо о златном пресеку. Како су људи компоновали, златни пресек се може видети не само у хармонији, већ и самој форми музичког дела. Ја сад причам о музици, али заиста у сваком виду уметности. Стварно, ето, питање је колико још таквих бројева постоји који се могу пронаћи у свему томе.
Кад смо код бројева, шта је то што тебе покреће и највише интригира у свету математике?
У Гимназији сам била природно – математички смер. Ми се јесмо бавили математиком, али не у оној мери у којој су се специјалци бавили њоме. То су небо и земља. Немам неку омиљену област. Имам најмање омиљену област – Теорија редова. То не подносим. Постоји много интересантних тема у оквиру одређених области, као што постоји и много досадних.
Оно што је мени невероватно код математике је како су неки људи били толико генијални, да донесу прво неку претпоставку, да смисле тако једноставну идеју, која никада никоме до тада није пала на памет. Па, потом да на тако елегантан начин докажу и покажу неке ствари. Највише ме фасцинирају антички математичари и филозофи – на које начине су они долазили до неких идеја и рачуна.
Они који су живели на такав начин су могли да израчунају обим Земље, на пример. Могли су да израчунају удаљеност Земље од Сунца, уз помоћ штапа и канапа. И све то користећи неке једноставне математичке обрасце и принципе. Фантастично ми је када тако нека једноставна идеја направи бум, у било којој науци. Математика прожима све науке, па на неки начин заиста јесте, како кажу – алат свим осталим наукама.
Да се вратимо опет на младе људе. Колико, по твом мишљењу, у данашње време промишљају о разним појавама и догађајима? Има сјајне, паметне деце и не могу да прихватим тај врло заступљен став да их се ништа не тиче.
Да, наравно. У мојој генерацији има стварно сјајних и у академском смислу плодних људи. Сада, можда је такав узорак људи међу којима се ја крећем. Опет кажем, говорим из свог искуства и окружења, што не мора да значи да је стање такво. Али, наравно да постоје они који предузимају нешто по том питању. Опет, некако их је све мање. Видим то на јасним примерима. На пример, неко одлучи да ће предузети то и то поводом тога и тога, међутим, они то неће урадити сами. Увек морају да имају нечију пратњу.
Убрајам ту и себе. Ретко кад бих ја смела сама да се упустим у нешто тек тако. И увек би ми требала још једна глава да размишља уместо мене, ако ја у том тренутку не могу, уколико ми се мисли помуте због неког мог унутрашњег немира и слично. Опет долазим до тог проблема где смо ми сви индивидуалци, а опет нам треба неко, да нам држи страну. Не знамо баш шта хоћемо и шта планирамо.
Чини ми се да нам и генерално фали много неке визије и да можемо да претпоставимо неки исход, шта ће се, на пример десити, односно, да се ништа десити и ништа неће уродити плодом. Онда да не бисмо губили енергију и време одустајемо од свега тога. Сад ћу бити политички некоректна, јер у таквој држави живимо.
Мислиш да нема довољно вере у неке циљеве?
Морам признати, нисам се нешто превише бавила том темом, али да, свакако нема. Али, ево полазим од себе. Ја не знам где ћу ја бити за пар година, чиме ћу се конкретно бавити. Немам неки план и немам то нешто да кажем – Е, ја ћу остати овде и радим на томе да ми овде добро и потаман. Добро, сад причам са политичке тачке гледишта, али чини ми се да смо мало погубљени у времену и простору. Делује ми да добар део нас не зна шта ће од себе и да не знамо како ћемо проводити живот у неком тренутку. Некако се препуштамо случајностима и стихији.
Није то само са вама случај. То се само нужно пресликало на вас младе. Ми смо најодговорнији. Тај проблем постоји већ јако дуго.
Да. Али, ми не знамо да се понашамо, у суштини. Нама су социјалне вештине горе него ваше што су биле у то време. Јер, ми узмемо телефон и куцкамо и ја из те поруке не могу да закључим апсолутно ништа. Морам јако добро да познајем ту особу, да бих проценила да ли је она љута, да ли је срећна… Како се у том тренутку осећа, шта је хтела да каже, да ли треба да читам између редова, и тако даље. Зато и не волим поруке.
Све се своди на неку субјективност – да ми сами проценимо шта је та особа хтела рећи. Онда када се ми сретнемо са тобом особом, ми њу заправо не познајемо. Имамо неку претпоставку. Просто, имамо превише простора да некога можда идеализујемо, или га напротив одбацимо. Не познајемо се довољно добро. И мислим да је то главни разлог. Колико год ова технологија користи и штеди време, толико има неке јако лоше стране. Постајемо мало туђи.
Сад ја критикујем и грдим на сва уста, али и сама сам у томе. Понашам се на тај начин, тако функционишем. Ни ја не радим ништа поводом тога. И ја сам у машини.
Мислиш да би отуђење престало, ако би нам се догодило нешто попут изненадног пада метеора, или неке појаве прожете дистопијским елементима?
Мислим да је то генерацијска траума. Мада ми то не доживљавамо тако, јер нисмо прошли кроз рат. Нисмо доживели ништа специјално, али на неки начин јесте нека одлика једне генерације. Чак и да падне тај метеор, или да избије трећи светски рат, не би сад било као у филмовима, да ћемо се ми сви окупити и победити. Да ћемо се, на пример, сабрати у неко склониште, нема шансе. Мислим да бисмо се побили за храну и воду и не бисмо опстали уопште.
Мислиш да би дошло до тоталне апокалипсе?
Гледајући нашу, не знам да ли је баш тако и у другим земљама, али људи су константно у неком моду за преживљавање. Они живе на тај начин под сталном тензијом. Анксиозност им се увукла у све поре, па више и не примећују да су анксиозни. Буквално се све своди на егзистенцију. Иако није баш тако. Постоји тај неки моменат преживљавања од дана до дана, од месеца до месеца, од плате до плате, итд.
Не може нација бити здрава, ако је тај народ измучен и константно живи под неким стресом, у немаштини. Ако стварно падне тај метеор, ја сам можда мало и песимистична. У сваком случају, биће забавно.
Шта је са феноменом и појавом интереса у данашњем друштву?
Опет, част изузецима. Али, он јесте управо у томе – у што плаћенијем и што једноставнијем послу. Чини ми се да моја генерација доста јури финансијску независност, да је стекне што пре. Не знам, мислим да то управо и долази из тог константног грча коме смо изложени сви. У беспарици и под непрекидним стресом. Онда је сасвим логично да ће и изданци свих тих породица гледати да помогну и себи и својима што пре. На начин да се што пре осамостале финансијски, да то ураде што брже и безболније и да имају што веће приходе.
Мислим, да смо ми сви неки богаташи, сигурно не бисмо размишљали о томе, већ о томе ко ће добити Нобелову награду, ко ће направити неку машину, или ко ће излечити рак и сл. За сада економски тигар мора да сачека и да одрема, док не стане на ноге, чисто да му не прети опасност од изумирања. Па тек онда на ред долази наука као наука и уметност као уметност.
Јеси ли размишљала о томе колико млад свет истински осећа припадност својој нацији?
Претпостављам да зависи на који начин. Примећујем да моја генерација заиста поштује нашу традицију. Почев од тога како се слави Божић, Ускрс, како се слави слава… Чак доста њих иде у цркву, што је супер. Тако да, ја мислим да нас традиција мора на неки начин везивати за нацију. Што се тиче конкретне помоћи нацији на одређени начин.
Заиста нисам приметила те неке граничне случајеве. Неко је васпитан тако да је ово његова земља и да би ту требало и да остане, неко да је цео свет његов дом и да би требало што више да иде ван земље. Мислим да је једна од лепших и важнијих ствари та што се традиција заиста цени и чува од заборава. Чини ми се да ми сви стварно уживамо у томе и да то није нешто што нам је наметнуто. Тако и можемо очувати неки наш национални менталитет и то је, по мени, добра страна. Видим да смо у том смислу освешћени.
Споменула си да немаш неке велике планове за своју личну будућност. Да ли би волела да искусиш одлазак у неке друге земље?
Наравно. Неки моји чланови породице раде на одређеним местима по 30 – 40 година. Мени је то апсолутно несхватљиво, што не значи да то неће бити случај и са мном. Али, просто, толико смо кратко на овом свету, а толико тога има да се види и доживи. Мислим да свако ко има прилику, требало би то да искористи, а онај ко нема, нека се потруди да се избори за њу.
У мом случају се испоставило, да када год сам правила неке, такорећи велике планове, то се изјаловило. Зато сада постављам себи неке мање циљеве. Када један остварим, прелазим на други. Сад ми је главни циљ да завршим факултет, а после ћу видети шта ћу даље. Неки универзални циљ у свему томе је да имам што је више могуће срећних часова у години. То је нека поента.
Јулија Божанић – Кадровац
За сам крај бих волела да поделиш са нама своје искуство у Студију КАДАР[24].
Прво бих да истакнем да ми је било баш лепо искуство и да га се радо сећам. Помогло ми је на више поља. Ми смо се, ето понајвише бавили тада глумом. Поред тога што сте нам пренели део своје струке и што смо стекли неке вештине које се тога тичу, ја сам, а верујем и моји другари, стекла неке социјалне вештине. То ми је веома важно.
Просто сам променила перспективу и развила сам критичко мишљење. Сећам се како смо увек све коментарисали. И увек је то лепо, нарочито у тим годинама. Неко те пита и уважи твоје мишљење. Ако нешто није добро аргументовано, онда каже – Хеј, али може овако и овако. Онда ти промениш перспективу, па кажеш – Да, у праву си. Свакако и позананства која смо у Студију Кадар 24 остварили су вредна. Јесте да су нам се после ретко укрштали животни путеви, али, млади смо, има шансе и за то.
Ти си изражавала и неспоран дар за режију. Јеси ли размишљала о томе, да ли ти је то можда касније значило у свакодневном животу?
Па, значило ми је. Не знам колико је то добро, или лоше. Некад може да води на једну, некад на другу страну. Али, ја имам сваки могући сценарио у својој глави. Значи – проблем се деси и ја могу да изрежирам све што може да се одвија. Имам бујну машту.
Нисам, у суштини била у некој ситуацији да бих то могла и да применим. Ја се јесам много кретала међу људима, ишла сам у две школе, али сам по природи мало затворенија и уживам у свом друштву, што се каже. А ни мој карактер није такав. Немам тај темперамент вође, или некога ко уређује ствари по свом нахођењу.
Волим да посматрам и терам себе да у свему пронађем нешто лепо и онда тако све замишљам кроз кадрове. Сећам се да сам тада смишљала неке сцене, правила поделу… Али, није ми се наместило ништа слично. Осим када се играм са децом.
Да ли си некада размишљала и покушавала да направиш неку паралелу са окружењем у одељењу и екипе у Студију Кадар 24? Наравно, имајући у виду да је прво школа, а ово слободна активност.
Да, наравно. У Кадар се увек трчало на свако дружење. Другачије су то биле околности, свакако, па смо и примењивали неке друге обрасце понашања. Мени је у сећању остала баш лепа атмосфера. Ви имате, неку лудачку енергију, у позитивном смислу. Вероватно је било и до деце која су тада била ту, али стварно је увек атмосфера била фантастична, пријатна и инспиративна. Није било никаквих тензија. Ни једног тренутка нисам имала неки страх од тога да ли ћу погрешти. Било је просто тако лепо и опуштено, сви смо се дружили и зезали.
***
Јулија Божанић заиста с покрићем носи своје име и презиме. Међу Кадровцима тадашње генерације је, неспорно била божанствени изданак. Остала је иста. Доследна себи и својим, пре свега логичким и моралним резонима.
Израсла је у предивну личност, чије присуство вам улива наду и веру да овај свет може бити много лепше и племенитије место. Није она једина, наравно. Али је посебна. Својом скромношћу, промишљањем и одговорношћу према свакој мисли, или закључку које преточи у реч, остаје вам само да се дивите том младом бићу, пред којим је тек живот цео.
У сусрет новој сезони у Студију КАДАР[24] остаје нам само да са жаром дочекамо садашње генарације, међу којима се сигурно крије нека нова Јулија Божанић. Потпуно другачија и себи својствена.
