Снежана Ђурђевић је у основној школи добила надимак Шврћа, од своје наставнице физичког васпитања, Ђурђе Гавриловић, која јој је касније била и разредни старешина. Она ју је и усмерила ка спорту. У Економској школи је професорка Зора Дудић само наставила пут откривања овог света нашој саговорници. У том периоду одрастања, ове две особе су имале велики значај у њеном животу и немогуће је не поменути их.
Снежана Ђурђевић је похађала Четврту школу, у којој је стасавао и њен супруг, али и обе ћерке. Игром случаја, или не, њен професорски стаж је и започео баш у овој школи, за коју је везује много дивних успомена и људи. Затим је прешла у Ваљевску гимназију, где и данас предаје физичку културу и васпитање.
Врло рано је почела активно да се бави кошарком. Тренирала је у кошаркашком клубу Студент, где је активно играла до поласка на факултет. Када је школски спорт у питању, Снежана Ђурђевић је учествовала у свим тада постојећим дисциплинама – од атлетике, до тимских спортова. Одувек је била љубитељ оних спортова који нису груби и захтевају интелигенцију. Сматра да није све у мишићима, већ је много тога „у глави, у књигама и мислима самим”.
Труди се да деци пренесе важност свеобухватног и широког образовања, не инсистирајући само и искључиво на физичкој активности. Напротив, подстиче их и на читање, истраживање и откривање уметности, богаћење опште информисаности. „Сваки човек мора да има кретање.”, тврди Снежана Ђурђевић. На који начин, свако ће одабрати спрам својих интересовања и могућности. „Нису наше мисли само вежбање. Ту су и сунце и ваздух и цитати Иве Андрића, Душка Радовића, или Достојевског… шта год нас заокупља, па да то применимо у својој струци и активности, уопште.”
Снежана Ђурђевић је саговорник са којим вам увек недостаје једино време. Време, да још дубље зађете у суштинска питања и проблеме, који се тичу деце и младих. Као родитељ, пре свега, а потом и професор са вишедеценијским стажом, врло искрено и пажљиво приступа сваком делићу овог разговора. Уосталом, као и сваки прави педагог, истински мисионар, богатог искуства и великог срца.
Колико вас је рад у просвети променио?
Променио ме је, да будем боља. Да разумем различитост и да разумем мало шире – да не гледам неку особу кроз једну активност. На пример, ако неко не може да уради тај колут унапред, или премет напред, а труди се и размишља о томе како би требало, па се сваким даном помало помери код те вежбе, то је важно.
Не мислим само на вежбе, већ у свим односима и активностима које у животу стварамо и чиме год да се бавимо. Морамо да се померамо напред. Али, све то може напред само ако си добар, весео и позитиван. Не може ако си негативан – не можеш да се мрднеш. Онда ти вучеш друге уназад. Само позитивношћу ти можеш да помогнеш и другоме да се помери корак даље.
Час физичке културе је одувек био омиљен међу ђацима. Чини се, пак, да је суштински, она данас мало запостављена и да се често сведе на пуко пражњење енергије. Да ли је то тачно? Колико је условљено односом самог професора, а колико и неким сплетом свих околности проистеклих из система образовања?
Има до нас, прво. Увек кажем, када нешто радимо, хајде да дамо све од себе. Свако од нас би требало да буде посвећен у свом послу и да да свој максимум. Ако можеш још више да се помериш у томе, ти ћеш бити срећнији и као човек и као радник. Онда ће то преношење на децу бити један помак напред – ка ономе што смо причали.
Прво да кренемо од себе. Сви ми прво кажемо – систем је овакав и онакав, лош… Све то стоји. Системи се мењају, мало горе, мало доле. Стално се прави неки баланс. Цео живот је баланс. Та реч равнотежа је много добра и требало би је чешће употребљавати у нашем послу. Тако да, мислим да моје колеге и ја морамо бити посвећене у ономе што радимо. Ако ми сами волимо свој посао и радимо га предано, онда ће, ја мислим и заједница и школа, а и ђаци то препознати.
Ако ми свој посао „одрадимо” – какву поруку шаљемо деци? Мислим на све предмете, не само на наш. Такође, морамо и да се боримо за свој предмет. Знате шта мислим – да не мењамо свој час за математику, српски… Е, као, физичко… Је л’ можеш да ми даш за писмену вежбу?… Да се одбранимо од тога, да нам не узимају час за блок наставу и слично, него да нам једноставно то буде приоритет.
Увек кажем родитељима, кад се представљам: „Ја предајем један од најважнијих предмета у школи.” И онда ме разумеју тек када напуне 30, 40, или 50 година. Да л’ ме разумете? Онда ме се сете и сетиће ме се. Сећате се шта је она жена говорила?… И била је у праву. До тада иду некако приватно, да заврше неке друге, наизглед битније ствари, а превентива је најважнија.
Кретање је живот и оно је најважније за све. Бакама и декама је важно да би им продужило живот. Да би мало дете напредовало у моторици, оно мора што више да се креће – да се пење, да силази, провлачи се, да се спусти, скочи, итд. Кретање је једнако радост и здравље.
Колико се кроз систем школства брине о физичком и менталном здрављу деце, уопште узевши?
Нисам баш сигурна каква је тренутно ситуација у основној школи. Пре није толико била развијена технологија – компјутери, медији, телефони. То је јако узело маха. Ту се сада родитељи на разне начине боре са децом како би што више умањили лош утицај свега тога. Самим тим, нарушавају приватност детету.
А знате како, деца воле да имају своју приватност. Ту родитељ мора бити обазрив, где је тачно граница, јер он мора бити упућен где је дете тога дана било, са киме, шта је радило… Зато на све могуће начине он мора да разговара са дететом – да изгради поверење. Кад се оно стекне, од стране детета, неће бити проблема.
Свакоме се деси да погреши. Ако се дете већ на прву грешку осуди и казни, то није добро. Стани, поразговарај са њиме. Ако оно опет понови исто, тада неке, адекватне узрасту, санкције имају смисла. Или, боље рећи – опомена. Мало ми је та реч – санкција, ружна… То све креће помало од основне школе. После та преокупираност расте. Не знам, вероватно примећујете – после пар година, јако је лоша концентрација код деце. Фокус је кратак и они би све брзо да заврше.
Да ли је иста ситуација и са гимназијалцима?
Па, има тога у почетку. Када дође прва година, ја то примећујем. Онда их полако „спуштам”. Кажем – чекај, брада мора бити овде, прсти на ногама морају бити затегнути… И, када ми се обраћају, тражим целе реченице. Зато што морају да науче и да разговарају. Али, прво морају да науче да слушају саговорника. Да саслушају до краја и прате, ту им је фокус кратак. Једноставно не могу да се концентришу. Зато је за њих 6 – 7 часова, овде у Гимназији много да би могли да се фокусирају. Онда често одлазе на приватне часове.
Родитељи хоће да помогну својој деци, па их пошаљу на приватни час. Уместо да седне кући и вежба. Разумем и родитеље, раде по цео дан. Али, мислим да се морају поставити приоритети у породици другачије. Значи, приоритет је дете – здраво, весело и да оно напредује. Да заједно обедујемо, причамо, гледамо филм, да читамо, да покушамо да му објаснимо нешто – ако је потребно и сами да се мало боље информишемо. А не одмах да се дете шаље на приватни час.
Мислим да се мало кроз ово све ремети породица. Долази много неких ствари које покушавају нашу породицу да уздрмају. Али, ми смо православци, Срби, који се не дамо тако лако. Породични смо. Сад, само би требало тако размишљати и неће бити проблема.
Што се тиче система – у њему је грешка. Ако желиш здраву нацију, мораш прво у образовном систему ставити сваки дан физичко. Не кажем да се не улаже у спорт. И свако дете би, за било који спорт добило одређени број поена за упис на даље школовање. Мислим да би тада деца била и здравија; што се тиче исхране било би све дугачије… Ми имамо сада тај изборни предмет – здравље и спорт. То је више теоријска настава, али се говори о томе, недозвољеним суспстанцама, и уопште здравим начинима живота. Међутим, ја увек поменем то и на часу.
Када долазе у Гимназију, тражим да деца када долазе на час имају општу информисаност о спорту. Сваке недеље ја питам, шта се све дешава у нашем спорту. Ти не мораш све то да гледаш, али мораш да пратиш, да имаш информације. Као што мораш да знаш своју националну историју. Више него било ког другог народа. Да знаш своју географију. Не да ти обилазиш, не знам… Триглав и слично, а не знаш своје. Ти мораш добро да познајеш своју земљу, да би могао да тврдиш да је нека друга боља, или лошија.
Колико ученици имају поверења у Вас и колико значаја придајете томе?
Јако ми је то важно. Стало ми је да они упознају моју природу и да схвате да сам ја ту због њих, а не они због мене. То је поента овог нашег посла. Онда, када они мене добро упознају, некако су и отворенији и боље раде. Пустим их да ме упознају, са свим својим манама. Када погрешим, ја то кажем. Ако нешто и не знам, тражим да ми објасне. Волим да сазнам неке ствари од њих. Ако неко од њих уради и нешто боље него ја, рећи ћу – Браво, супер си урадио, или урадила ово. Тако треба, а не овако. Погрешила сам, извињавам се.
Волим да им нешто кажем, сугеришем, али увек водим рачуна, ако је дете осетљиво, да то не радим пред свима. Нађем начин да му скренем пажњу, тако да се оно не осети деградираним. У суштини, када си ти позитиван и отворен и они се отварају. Најлакше је казнити их. Сви можемо дати недовољан – 1.
И свако од нас може да нађе вежбу, питање и лекцију коју ће дете мање знати, или уопште неће знати. Није то циљ. Поента је само га померити унапред. И код мене постоје оцене од 1 до 5. Али, ученик од 1 стигне и до 5; не да му ја то тек тако дам, већ мора да дође у салу да уради то што тражим. То је поверење.
Које су, по Вашем мишљењу кључне грешке у нашем систему образовања? Могу ли се просветни радници одупрети томе?
Ми сви имамо програм по коме радимо. Ја често, на основу мерења, која радим, видим које активности су деци потребније. У суштини, ми можемо мало да испомерамо те наставне јединице у сврху оних које су значајније и потребније у датом тренутку. Оно што је базно и добро јесте моторика детета, његово здравље и срећа и то, да ће оно схватити да је рекреација јако битна. А не да оно иде у теретану.
Да не будем погрешно схваћена, нисам против тога. Али, увек можемо отићи да шетамо у природу, ако је лепо време. Уствари, није скупо бавити се спортом. Добро, неки спортови јесу. Али, не сви. Само их морамо усмерити како треба.
У самом систему је неопходно више простора за овај наш предмет. Најмање пажње му је посвећено у оквиру наставе – почевши од броја часова, до свеукупне ширине. Сад ту има и до школских капацитета. Неке школе чак и немају фискултурну салу. Али, свако од нас може да се снађе ако је посвећен.
Можете ли се кратко осврнути на овај општи тренд бављења спортом, где деца врло рано улазе у то, захваљујући и амбициозним родитељима?
Приметили сте да у сваком граду постоје школице спорта. Дете од једне, две, три, четири, пет – до шесте, седме године се игра са својим родитељима, вршњацима, бакама, декама. Не треба му школица спорта. Треба да изведеш дете у природу, да проведеш време са њим.
Негде у петом, шестом, седмом разреду треба да се укључује у те базичне спортове – пливање, трчање, или борилачки спорт, јер су ту јако лепе вежбе. Па, тек касније се укључују кошарка, одбојка, фудбал… Али, рано је децу водити на спорт са две-три године.
Па, зашто су деца на селу виспренија? Зато што проводе више времена напољу, зато што раде и имају више радне моторике, а овде не. Дође кући – Пази, немој ово, немој оно… немој да се испрљаш!
За крај – да ли је образовање у Србији бесплатно, или није?
Није. Тачније, делимично јесте. Ово што систем образује јесте, али обзиром да се много приватно ради, зато кажем делимично. Јесте ли приметили да нам свега треба мање? Свега. Али, како нас овај систем гура, само тражимо више и више. Онда имамо много мање времена за породицу, за децу.
Мало бисмо требали да станемо. Да се одреде приоритети – хоћу здраву заједницу, хоћу да видим љубав. И да се науче и неке ствари у домаћинству, а не само да деца уче школу. Да науче нешто од основне школе. Ко је урадио нешто до средње школе, урадио је. Или, до седме године, када је у питању основно васпитање.
***
Здравље не подразумева само одсуство болести. Оно је условљено физичким, менталним и социјалним благостањем. А, као што и професорка Снежана Ђурђевић каже – најважнија је превентива. Тело је храм у коме борави наш дух. Ако ли је само једно од њих у дисбалансу, лоше утиче на ово прво. Стога је важно да бринемо о свом психофизичком стању.
Систем образовања је у нашој земљи устројен тако, да деца и млади немају времена нити простора да се суштински и циљано баве стварима приоритетним за њихов узраст. Не говори се довољно нити о менталном здрављу младих, које је по неким статистикама на врло незавидном, чак и забрињавајућем нивоу.
То је оно што би требало да нам је изнад свега. Изнад свих петица, такмичења и награда. Једном украдено и пресијом обавијено детињство и одрастање, ништа неће моћи надоместити будућој зрелој личности. Здрава нација јесте кључ сваког нормалног, просперитетног друштва. А где смо ми, заиста…?
Снежана Ђурђевић Снежана Ђурђевић Снежана Ђурђевић Снежана Ђурђевић Снежана Ђурђевић Снежана Ђурђевић Снежана Ђурђевић Снежана Ђурђевић Снежана Ђурђевић Снежана Ђурђевић
