Хтела сам да се упишем на часове глуме, али сам била исувише мала. Примила ме је када сам била предшколац. Неколико година сам била у тој драмској групи. Касније сам сазнала за Кадар 24. Отишла сам на аудицију и уписала се. Ту сам се мало више упознала са филмском уметношћу. Имали смо прилику да кроз разне вежбе будемо и испред и иза камере. Мада се нисмо толико бавили режијом, у почетку. Прошли смо доста тога и стекли знање, које ја и данас користим. То ми је била баш добра подлога за све даље.
Први филм који сам снимала је био “м_123“, у Студију Кадар 24. Иако сам ту глумила и учествовала у писању сценарија, било ми је значајно искуство. Жао ми је једино што се тада нисам више бавила режијом. Без обзира што је то био наш, дечји филм, он је рађен као што се сваки филм и снима.
РЕЖИЈА И ЈА – ОДЛУКА ЈЕ ПАЛА
До 8. разреда сам мислила да ћу да се бавим глумом. Једном приликом су у нашу школу дошли људи из ВАКУМ-а, који организују Ваљевске филмске сусрете. Промовисали су филмску радионицу на коју сам ја отишла, наравно. Тамо сам имала прилику да режирам. Убрзо потом се указао фестивал сличног типа у Улцињу. Пријавила сам се ипак само за режију. То ми је било сјајно искуство и тада сам заправо схватила да је режија оно чиме желим да се бавим.
Родитељи ме подржавају. Виде колико ми режија значи, да стално нешто читам, гледам филмове… Никада ме нису ни усмеравали. Све је био мој избор, што није увек случај. Многи родитељи превише утичу на избор професија своје деце. Мислим да то није нормално, нити је добро. Моји другари то такође разумеју и подржавају.
Добар сам ђак, али понекад школа мало и трпи. Професори већ знају да је режија мој избор и имају разумевања за то. У Гимназији сам се трудила да се што више укључим у било какве активности везане за филм и снимање уопште. Чак сам прошле године добила и “Мијанову награду” за најбољег младог уметника аматера. Такође сам добила и “Светосавску награду” за ангажман у Гимназији. Све је било онлајн, морало је све бити снимљено, па сам ја то радила, кад год је требало.
Обично људи из Гимназије одлазе на глуму, или режију. Мислим да то уопште није битно. Данас нам је све доступно и мислим да свако може без проблема да дође до онога што воли и жели. Не знам зашто, али опет ми се чини да је интересовање људи из других школа мало слабије. Да ли можда немају храбрости, мисле да не могу успети, имају страх да буду другачији… Не знам… Али, не би требало да имају предрасуде. То стварно нема никакве везе. Знам доста талентованих људи који су одустали од тога, јер су мислили да не могу успети у томе. Велика је то штета.
МОЈ ПРВИ ФИЛМ
Режија ме максимално окупира. Мој другар Антоније, кога занима снимање и ја смо одлучили да пробамо сами да снимимо филм. Радни наслов је “Тегла”. Углавном сам ја била сценариста, мада је и он био укључен. У том периоду сам јако мало спавала. Морала сам да испуним обавезе око школе, па онда писање сценарија, књиге снимања, кастинзи… Нас двоје смо гурали цео тај филм, читаву продукцију. Морали смо да обезбедимо доста тога и све на лепу реч. Имали смо срећу да су нам сви од којих смо нешто тражили, изашли у сусрет. Врло сам им захвална свима. Опрему за снимање смо ми прибавили.
Сви смо функционисали јако добро, јер смо баш другарски ушли у овај пројекат. Да није било тако, мислим да не би било толико лепо. Свако се бавио својим делом посла и добро смо комуницирали.
Имали смо чак и менторе који су нам помагали. Прича има четири лика и само за једнан лик сам имала идеју за поделу. До осталих смо дошли кастингом. Са глумцима ми је било помало стресно, јер нисам знала хоћу ли успети да им дам праву индикацију. Сви су другачији. Са некима би требало мање, а са некима мало више радити, што је нормално. Сматрам да глумцима би требало дати максималну слободу, јер они нису као неке твоје лутке. Али опет мислим да редитељ мора то све да држи под контролом.
Велики део сцена, заправо и није снимљен по књизи снимања, јер тек када поставиш у простор схватиш шта је могуће. Дешавало се да смо много тога другачије решили, јер смо схватили да је тако боље. Волим да експериментишем и пробам свашта. Трудим се да будем увек доследна, али никада не одбијам могућност промене у бољем правцу.
У сам завршила први курс, а ускоро ћу започети и други. Тамо сам имала задатак да на крају снимим кратки филм. Ја сам измонтирала прву верзију, а касније сам заједно са ментором радила финалну верзију. Снимала сам два пута, јер првом верзијом нисам била задовољна. Ту су играли моји другари који се не баве глумом. Они су се супер снашли и било је врло занимљиво искуство.
МОЈ ФИЛМ САДА
Тренутно радим на сценарију за филм, за пријемни испит за филмску и ТВ режију. Има ту много посла, па желим то све на време да припремим. Радим причу која ме се потпуно тиче и баш желим да је снимим. Подела је за мало старије глумце, а не тинејџере. Иако сам ја сада трећа година гимназије, изаћи ћу. Ако прођем супер, ако не – идем следеће године поново.
Последњих месеци гледам много филмова које нисам, а требало је. Мислим да нашој генерацији генерално недостаје филмска култура. Ово што нам се нуди је врло штуро и не гледамо неке култне филмове. Мада, ја некад и на телевизији погледам добар филм. Почела сам и да читам Културу у дневном листу Политика, што до сада нисам. Нама свима недостаје опште културе и информисаности. Мало знамо, а требаће нам то у животу. Безвезе је када не знаш нешто што би требало да знаш.
Међу младим редитељима ми је веома занимљива Милица Томовић. Волела бих да радим нешто слично. А Хичкок заузима посебно место. Обожавам његове филмове. Више ме вуче играна форма, али ме занима и документаризам. Волим све да забележим, да фоткам, снимим. Волим да сачувам неке мени драге моменте.
Документарни филм ми је јако интересантан, јер на посебан начин можеш да испричаш неку животну причу. “Пејзажи отпора” Марте Попивода је на мене оставио снажан утисак. Када гледам филмове, некако се повежем са њима. Овај филм је и естетски много утицао на мене, јер је јако леп. Увек размишљам како бих ја нешто урадила, решила.
ФИЛМ ИМА МОЋ
У суштини, могућност да ти своју визију, заједно са још неким људима преточиш у стварност – то је за мене генијално. Имаш свој филм у глави, онда дођу глумци и сви други људи који су укључени у стварање. Радимо на истој ствари, али опет је та идеја некако потекла од мене. Сјајно ми је то што могу да испричам разне приче и да отворим неке проблеме. Не мора тај филм да нуди решење, али макар да укаже на нешто важно.
Некако се у последање време стално провлаче исте, свакодневне теме. Мислим да би сада требало мало више да се бавимо самим људима и њиховим причама. Чини ми се да су међуљудски односи запостављени и да се више бавимо стварима које су некако изнад нас. Оне на које не можемо да утичемо. А заправо можемо да утичемо на много тога другог.
Све полази од нас самих. Као да смо заборавили да је свако од нас битан. Неко ће допринети филмом, неко музиком… Или на било који други начин.
