Марија Обрадовић је име које годинама уназад одзвања у музичким круговима овог чаробног инструмента. Чудо од детета израсло је у самосвесну младу флаутисткињу. Њен пут је зацртан од малена, чини се.
Широк осмех и карактеристичан темперамент красе ову заљубљеницу у ноте и оно што се из њих роди. Делује као да никада неће стати и престати.
Таленат је тешко бреме, нарочито када је импозантан. Он захтева огромну посвећеност и мукотрпан рад, како би се развијао и био плодоносан. Грех је протраћити дар који је човеку дат. О било каквој врсти умећа да се ради.
Марија Обрадовић није из те приче. Ова сјајна ученица у Ваљеву је научила да се носи са својим талентом. Уз родитеље, који се и сами професионално баве музиком, она се можда неминовно и сама нашла у тим водама.
Флаута на дар
Са пет година је била одлучна да започне са свирањем, али је била исувише мала. Ипак јој је фрула допала руку. За почетак. Већ са седам година морали су да услише њену жељу да јој флаута постане главни инструмент. Чувени професор Александар Буркерт се потрудио и прилагодили су једну флауту њеним прстићима. Овај врстан педагог јој је усадио љубав према овом инструменту и поставио темеље за даљи пут.
Марија Обрадовић је основно музичко образовање на крају стекла у класи професорке Зоране Матић, као ученик генерације. Тренутно је под будним оком младе професорке Радице Ђедовић, која је свој таленат брусила и на разним иностраним школама и мастеркласовима чувених мајстора флаута.
Њен наградни опус је невероватан. Заслужила је преко седамдесет награда, међу којима шездесет првих. Тринаест посебних признања и тридесет шест лауреата на такмичењима у земљи и иностранству. Свирала је на подијумима Словеније, Италије, Холандије, Хрватске и Македоније. До сада је имала три солистичка концерта.
Многи профсионалци су већ давних дана запазили девојчицу у белој хаљиници. Овде се, пак о томе не говори довољно. Нити се чини много да се овој младој девојци помогне у даљем школовању и развоју. Част свим оним изузецима који се не штеде када јој је потребна подршка. Марија Обрадовић свакако није усамљен случај, када је уметност у питању.
Но, њена решеност да освоји светске престонице музике, нарочито када је флаута у питању је изнад свих недостатака и препрека које јој се намећу. Енергија, љубав и жар за напредовањем и такмичењима као да се у духу овог детета умножавају, из дана у дан.
Марија Обрадовић и професор Зупан
Флаутисти, итекако, добро знају ко је професор љубљанске Музичке академије, Матеј Зупан. Име које је у врху светских инструменталиста. Управо он је, након Ваљевке Анице Мићић, привукао и Марију међу своје ученике. Њихова сарадња траје већ три године и наставиће се. Обрадовићева следеће године одлази на студије флауте у његову класу, у Словенију.
Кроз разговор смо сазнали да је овај надалеко познати професор имао велики утицај на њен музички развој. Како и сама каже, не учи је само музици, већ животу уопште. Као и сваки прави педагог, уосталом. Изучавање и студије уметности су специфичне. Заиста је неопходна истинска повезаност, прихватање и разумевање између професора и ученика.
Другачије је немогуће да Богом дан таленат нађе пут ка спољашњем свету.
Резултат ове сарадње јесте веома приметан Маријин напредак у техничком и сваком другом смислу. Музички зналци ће то већ запазити одмах.
Учествовањем на ЕМАРС мастер програмима у Љубљани, намењеним младим уметницима широм света, ваљевска средњошколка је и започела сарадњу са Метејем Зупаном. Оба пута је награђена наступом са камерним гудачким оркестром Љубљанске филхармоније, што је изузетна част и велики успех за овако младу ученицу.
За Марију је то било чаробно, непоновљиво искуство, обојено са прегршт различитих емоција.
Стваран свет око мене
Цео свој досадашњи живот, ова девојка је, такорећи у музици. Само деца која су у томе знају које све жртве морају да поднесу. Дуготрајна вежбања, усмереност на лични развој, у сваком смислу, су само део терета који носе. Далеко мање сати у игри са друштвом и уживања у неким ситницама које живот чине је неизбежно. Ипак, Марија Обрадовић не одустаје, нити помишља на то. Свесна је свог избора и у њему налази смисао свог постојања.
Увек налази слободно време за своје другаре и радује се томе. Као и времену проведеном под сигурним окриљем своје породице.
Са друге стране, усађено јој је схватање да уметник мора имати извесну ширину и пре свега бити добар човек. Нормалан. Нема места препотентним поставкама свога бића међу богове.
Своју генерацију Марија Обрадовић види као претежно слободну. У већини појединачних случајева. Мада, нема нарочито разумевање за претерано коришћење и негативан утицај нових технологија. Увиђа да њени вршњаци живе као да имају „хиљаду живота”, а не овај један једини – непоновљив.
„Уметност може да промени свет. Ако се сви удружимо и дамо свој допринос.”, казала је на крају овог разговора.
Наравно да може. И увек га је мењала. То што се у нашој земљи уметност гура у запећак, не значи да је ситуација безнадежна. Марија Обрадовић је јако добар пример за то. Она жели и види даље и више. Дабоме, стићи ће далеко.
