Јасна Матић се пре доласка у КАДАР[24] рекреативно бавила и рвањем, уз свога оца. То нам је тада било нарочито интересантно, јер је она била једини рвач међу свим Кадровцима. Додуше, и њена нарав је одувек била борилачка. Никада није лако одустајала, нити се повлачила. Врло брзо је научила да прихвата критику и да се са њом избори. Један кратак период се бавила чак и плесом. Последњих годину и по дана активно тренира кошарку и ужива у томе.
За две и више године, колико се нисмо виђали на часовима, Јасна Матић је прилично сазрела и постала чак и преозбиљна, на моменте. Елем, нова сезона је, Богу хвала, почела, тако да ћемо смехом и комиком разбијати све назнаке претеране озбиљности на дечјим лицима. Шала мала, наравно. Али, чињеница је да данас деца некако преко ноћи порасту и постану људи. Или је то и пре бивало тако?…
Уз Јасну, добили смо још једног члана породице Матић – њену млађу сестру, Јовану. Појачање, и то какво! Родитељи су већ почели да у шали задиркују Јасу како ће бити љубоморна на сестру, јер ће бити боља. А она одговара: „Ако! Биће ми драго да буде боља од мене.” У складу са својим именом.
Велику радост нам је причинила, када смо је поново угледали на сцени, након дуге паузе. Тренутак када схватимо, по зна који пут, да сав ангажман и труд нису били узалудни, ни једнога сата – непроцењив је. Јасна Матић, заљубљеница у глуму се игра и ужива на сцени. Толико природно и спонтано. Фокусирана и отворена ка партнерима, ни једног секунда не ради ништа усиљено, не глуми, нити се истура у први план. Напротив, врло рационално и равноправно даје простор свима поред ње, јер је схватила суштину.
Као најстарија по трајању њене љубави према „Кадру” и она која је нон-стоп, за време оне несрећне епидемије (шта ли већ беше?!), слала поруке и интересовала се када ћемо наставити, свакако заслужује простор на Порталу. Зато и јесмо проћаскале и евоцирале неке успомене. Даме и господо, Јасна Матић! Voila!
На почетку – КАДАР[24]
Можеш ли призвати сећање са самог твог почетка у Студију? Како си ти лично доживела то стасавање и развој, из године у годину?
На почетку сам имала велику трему. Све ми је било некако чудно и дугачије. Нисам знала да ли ћу се снаћи. Након пар часова сам почела да се уклапам. Друштвена сам и лако се уклопим у свако друштво, само ако су људи нормални, и не гледају некога по томе шта има, већ какав је стварно. Зато сам се лако и прилагодила у „Кадру”. Нисам имала сад неких конкретнијих проблема.
Видела сам да ми то лежи и да ми све некако иде на руку. Брзо ми је постало баш лепо. Након годину дана сам схватила да сам одмакла баш далеко. Како су долазили и нови Кадровци, а одлазили неки стари, доста људи сам ту заправо упознала. Пошто смо сви различити, доста ми је помагало да чујем увек различита мишљења, што је мени, ја мислим било важно. Значило ми је да развијем свој начин размишљања. На пример, и када радим нешто, понекад имам осећај да сам то на неки начин већ проживела, или сам се сусрела са нечим сличним.
Од када, уствари тиња тај жар за глумом у теби?
Ја сам још као врло мала стално имала потребу да глумим нешто. На пример, обожавала сам, да, када тата дође са посла из треће смене, ја легнем и правим се да спавам. Још тада сам имала жељу да почнем, само нисам знала где. Када сте ви дошли у моју школу, ја сам одмах пожелела да се укључим. Чим сам чула реч – глума, рекла сам родитељима да ја идем. Тако да је то био један тренутак, за који ми је јако драго што се десио.
Шта ти је с почетка било најпривлачније у „Кадру”, и да ли се твоје поље интересовања постепено проширило?
На почетку ми је најинтересантнија била глума на сцени. Позориште ме је више привлачило. Одушевљавале су ме све те вежбе које смо радили, и уопште такав начин рада и приступ. Никада пре нисам имала прилику да се сусретнем са тако нечим. То ми је све било ново и страшно занимљиво.
После је почео да ме занима филм. Све у вези са снимањем нашег првог филма, „m_123” ми је било потпуно непознато. Када смо ушли у све то, постепено ми је све било јасније. Да, била сам одушевљена свом том снимајућом опремом. Морам да признам да сам имала тада огромну трему, јер нисам знала како ћу ја сад то моћи да одиграм добро из првог пута. А онда сам схватила да сваки дубл понављамо неколико пута, и да то све може и да се поправи донекле.
Телевизија ме је уствари најмање од свега занимала. И још увек је тако. Драго ми је што имамо и Портал и волела бих и тиме да се позабавим.
Дотакла си се и нашег првог кратког играног филма, „m_123”. Какво је то искуство било за тебе?
То је било супер искуство. На свим тим часовима, док смо се припремали за снимање, било је увек некако енергично и атмофера је била јако добра. Сви смо били баш узбуђени и мислим да нам је свима то баш много значило. Док само снимали, било је и доста понављања, па је то било и напорно некад.
Али, Боже мој, дошли смо и до краја. Наравно, посебно занимљив део је био када смо гледали премијеру. Сви смо били изненађени, када смо видели све те сцене. Били смо јако, јако узбуђени. Сећам се да смо причали о томе, како смо доста тога прошли заједно и како, вероватно никада то нећемо заборавити.
Прижељкујеш ли снимање новог филма? Имаш ли већ неке идеје, можда?
Да, наравно. Па, ја увек имам много идеја. И, онда тако почнем да пишем, па пређем на нешто друго, или ме нешто омете, и не завршим до краја то што започнем. А волим, рецимо да пишем.
Сада имам и много више обавеза. Мада, у последње време сам почела много и да читам, што пре нисам баш волела. Гледам доста серија и филмова. Тако да, верујем да ће ме и нека књига можда инспирисати за наш нови сценарио.
Јеси ли размишљала некада о томе, у чему ти је КАДАР[24] највише помогао?
Па и нисам. Али, сад када бих се осврнула на неке од свих наших часова, видим да је моје расположење некако увек било боље док сам тамо са свима вама. Зато што је тамо увек опуштено и лепо. Нико није напет. Чак и када имамо трему, не кријемо то… Нико никада не би неког увредио и рекао му нешто ружно. Када неко погреши, све можеш да му кажеш, а да се не наљути. А тога свега, рецимо има баш доста у школи.
Зато је лепо, поред тог стреса отићи негде где знаш да имаш сву слободу; где можеш да кажеш – то ми се не свиђа, ово ми се свиђа; то не волим, ово волим. Ти си такав какав си и никад те нико због тога неће увредити и осудити. Тако да је то оно што је на мене утицало, конкретно. А и на моје размишљање. Вероватно сада размишљам и нешто ведрије него пре.
Јасна Матић – Тимски дух је најважнији
Да ли би могла да упоредиш, рецимо тренинг кошарке са овим нашим дисциплинама у Студију? Налазиш ли ту неку везу?
Па, немам неко конкретно размишљање што се тиче тога. Где год да одем, ако постоје људи који ће ме прихватити, све се може. Рецимо, моја најбоља другарица је прешла на одбојку и моје расположење на кошарци није више исто. Јер, када играмо и радимо на доста тих неких тактика, то уме да буде и помало неугодно и тешко – када од тебе зависи да ли ћеш дати кош, или ћеш га омашити; да ли ћеш узети ту лопту или ће она отићи негде друго.
Тако и у глуми. Као што нам ти и Немања говорите – Ако ваш партнер није добар, нећете ни ви моћи бити довољно добри. Тако да, ако у кошарци не сарађујемо сви заједно и међусобно се не додајемо и не правимо акције, тешко да једно може све да прогура поред њих деветоро на терену. Тимски дух је најважнији.
Имали смо дугу паузу. Какав си осећај имала, сада на аудицији, када си после толико времена поново стала на сцену са Хеленом, која је такође стари Кадровац?
У почетку ми је било помало необично, имала чак и малу трему, зато што су и родитељи били ту. Али, када смо кренуле све је то нестало и осећала сам се нормално. Као да је све у једном тренутку нестало и да смо ми саме заиста биле у тој некој пошти, која нам је задата као место радње. Поново сам осетила ту атмосферу. Јако сам се пожелела свега тога.
Нова сезона је почела, дошли су нови људи. Какав утисак ти је оставио први час?
Када смо били на првом часу, било је мало и необично, јер сам добила другачије задатке. Обично сам пре играла неке дрске, снажне девојчице, никада нисам била неки „цветић” који је миран и слично. А сада сам добила такав задатак и то ми је било јако занимљиво. Схватила сам да, уствари могу добро да урадим и нешто што сам мислила да не могу. И била сам срећна због тога.
Што се тиче нових људи, то ми је све јако интересантно. Волим да упознајем нове људе. Одушевило ме је што сам сазнала да Нина воли коње и да има свог коња. Никада нисам упознала сличну особу. И ја их, рецимо волим. Јахала сам пар пута и волела бих да научим добро да јашем. Слушам сличну музику, као Милица, итд.
Уствари ја волим ту енергију на сцени коју сви заједно створимо. Када верујемо једни другима док радимо. Сви смо тако различити, а опет имамо и пуно сличности. Јако је лепо знати да постоје такви људи.
Да ли би ти можда нешто променила у самом начину рада и функционисања Студија КАДАР[24]?
И када бих хтела нешто да променим, не знам шта бих мењала. Доста тога се издогађало, кроз све ове године. Мени, заправо и није битно какав је тај начин, све док се ми забављамо на часовима. Док је свима занимљиво и док осећамо да смо сви ту повезани. То је једна од ствари, која је, по мени јако битна.
Имаш ли неки свој лични циљ за ову сезону у „Кадру”?
Волела бих да учествујем у писању сценарија за филм, који ће оставити јак утисак на друге људе. Жеља ми је да нешто што урадим има утицаја на некога и да му можда и помогне у животу.
Шта би ти издвојила као највећу вредност рада у Студију?
Већ сам то помињала. То је тај тимски дух. Слобода и то поверење које имамо једни према другима. И што знам, да све што изговоримо, то ће остати ту где је речено. Ако је нешто и погрешно, то се исправља још већим радом и трудом. Што више покушаја, то је све боље. Једноставно, та енергија јако утиче на приватност свакога од нас. Ако сте бесни, нећете више бити бесни, након часа. На све ћете другачије гледати, прихватати…
Ја сада имам више поверења у људе. Пре нисам тако размишљала. Јер, није исти осећај када знате да са неким делите иста мишљења, без обзира на положај у ком сте. Друго, ја сада много више размишљам пре него што нешто урадим. На пример, пре него што некоме нешто кажем, размислићу да ли ја могу то да кажем тој особи. Да ли је она вредна тога, и да ли ће она уопште размислити о томе што говорим. То је некако ваљда и део сазревања, не знам…
Другачије погледе имам. Сада умем да прихватим критику, па чак и ако неко покуша и да ме увреди, размислићу да ли је то стварно тако. Да ли је до мене, или до њих. Доста људи некада каже нешто лоше, не зато што то стварно мисли, него их је повредило нешто што су они рекли, па мисле да ће им тако бити лакше.
Јесте ли ви то као генерација постали много осетљиви на критику, на неко другачије мишљење?
Зависи од особе до особе. Али, мислим да – да. Познајем доста њих који су некако и саможиви. Онда, много њих неће нешто сами да ураде, да сами затраже помоћ ако им је потребна. То ми је онако чудно. Мислим, ни ја прва сад не бих могла да будем негде потпуно сама 7 дана. Човек је друштвено биће, наравно. Али ћу многе ставри започети и завршити сама.
Да, приметила сам, нарочито међу девојчицама, да су многе од њих баш осетљиве. Ја, рецимо немам најбољег друга, а волела бих да га имам. Да баш њему могу све да кажем. Мислим да је све другачије тада, да би он некако више могао да ми помогне, да ми да прави савет. Девојчице обично имају реакцију – Па, дааааааа, и мени је исто тако. Ја те разумем… А дечаци не.
Можеш ли, за крај да упутиш неки савет новим и неким будућим Кадровцима?
Искуство у „Кадру” је за мене увек било дивно. Могу само да им кажем да је важно да буду искрени једни према другима. И, као што сам већ 20 пута рекла – тимски дух и та заједничка сарадња је најважнија и најбоља од свега. Јер, ако нешто и не функционише ван сцене, то ће се одразити у раду. Зато треба бити отворен, искрен и задовољан оним што радиш. Ако си ти задовољан биће задовољан и твој партнер, без обзира на то колико он тебе воли, или не воли.
***
Када у екипи имате дете као што је наша Јасна Матић, знате да имате још једну тачку ослонца. Стабилна, разборита, борбена и своја. Она разумева важност слободе избора. Научила је да слуша своје срце и ради оно што је чини срећном и испуњава је. Додуше, још увек не схвата зашто велика већина из њене генерације не поступа слично. Врло пристојна и лепо васпитана, никада неће урадити нешто на своју руку и некога тиме повредити. Истина је, за њу увек бољи пут.
Није сигурна куда ће је пут одвести у будућност. Има довољно времена да добро размисли и донесе одлуку. У најстаријој групи Кадроваца, свакако наставља своје креативно путешествије. На нашу радост и ишчекивање шта ли ће нам све приредити ове сезоне и како ће се њен дар даље разбуктавати. Куда ли ће Јасна Матић стићи, тек ћемо видети. Само нека остане доследна својим лептирићима у стомаку и нека прати њихов лет. Какогод, она ће увек бити у срцу- наша Јаса.
Јасна Матић, Јасна Матић, Јасна Матић, Јасна Матић, Јасна Матић
