Лазар Петровић није био ђак генерације, али је оставио врло упечатљив траг. Процват његовог млађаног бића и потенцијала, заправо се догодио у вишим разредима. Током претходне школске године је био укључен у низ активности, што такмичарског што стваралачког карактера. Учествовао је на такмичењима из географије, биологије, српског језика и књижевности – на Књижевној олимпијади, такмичењима из историје и других предмета. Постигао је, како и сам каже, доста видљивих резултата.
Лазар Петровић је у последње време нарочито инспирисан истраживачким радом. У Четвртој школи постоји нешто налик читалачком клубу, под називом Читалачки маратон. Како се појавила могућност за креирање истраживачког пројекта на тему проучавања дијалеката и жаргона, заједно са својом професорком српског језика и књижевности, уједно и разредним старешином, Мирјаном Смоловић је започео рад на овом пројекту.
Предложак којим су се позабавили узет је из романа „Јаје, млеко, вода”, списатељице Мине Тодоровић. Кроз подробну анализу ликова, бавили су се повезаношћу самих карактера. Тренутно је у изради речник свих дијалекатских и жаргонских речи и израза, пажљиво издвојених из поменутог романа.
Иако се, ипак одлучио за природне науке, Лазар Петровић не крије своју љубав према друштвеним наукама. Нарочито према историји. Уз професорку Зорицу Томић је веома заволео овај предмет, те је учествовао и на многим такмичењима.
Љубав према писаној речи
Лазар Петровић је имао срећу да његов дар за писање не остане незапажен. Најпре се бавио поезијом, а затим је стихове заменио прозом. У оквиру литерарне секције имао је прилику да пише много, па је и велики број његових радова овенчан наградама на разним конкурсима.
Опчињен је легендама, нарочито везаним за наше поднебље, тако да ужива у откривању и стицању нових знања, при том стварајући нова, својом руком исписана дела. Тренутно се бави периодом хајдуштва и посебно га занима сазнавање и повезивање чињеница са историјским аспектом истог раздобља.
Ако му се укаже прилика, сваки тај рад ће имати шансу да постане доступан и ширем аудиторијуму. Јер, Лазар Петровић има дубоко усађену потребу да своја сазнања и закључке дели са људима и, ако може, на тај начин некоме олакша бар мало. Могли бисмо рећи да је писање његова мала оаза која му пружа бескрајну слободу и простор за оживљавање маште, понајвише давно прошлих времена.
Шта те ту највише инспирише? Да ли покушаваш да налазиш неку везу између тог времена и овога које ми живимо?
Да, наравно. Велика је грешка света, што је у 21. век ушао без популарних писаца, књижевника, филозофа. Он нам је донео технику која ничему не служи, него само људе прави лењима. Али се зато у старом добу рад веома ценио. Кроз сам рад су се стварала сва дела која данас много служе. Тако да имамо Његошев „Горски вијенац” који је толико популарно дело, да се већ вековима одржава.
Али, добро, има и данас значајних и великих писаца и мислилаца. Чини ли ти се да они нису на нивоу својих знаменитих претходника?
Па, да. Мислим да нису. Ти стари писци су кроз свој рад некако покушали да пронађу пут. Тражили су то изистински. Можда и ови данашњи писци то раде, али они неким тежим путем успевају да изнесу своје мишљење у тим делима. Али стари писци су то заиста знали. Када се узме нека стара књига, она се не испушта из руку. Једноставно мораш да је читаш још и још…
Мислиш да је тадашњи начин писања можда био пријемчивији и ближи читаоцу?
Да.
Драгоцености школе
Затворио си први важан круг у своме животу. Ако се осврнеш иза себе, какав ти је свеукупан утисак?
Ова школа је за мене стварно феноменална. Почев од нижих разреда, код учитељице Светлане Арсић, када смо много учили кроз игру, што је фантастично. Најважније, по мени је, да сва знања која се усвоје у основној школи, много значе у Гимназији, а и у другим средњим школама. Зато што је почетку средње школе неко почетно знање неопходно, јер је онда све лакше.
Да ли си размишљао о томе шта то недостаје током наставе, или мимо ње, а могло би вам на једноставнији начин отворити нека нова поља и видике? И, уопште о начину на који вам се градиво преноси?
Па, не. У овој школи су наставници заиста стручни. Градиво су преносили на некакав лаган начин, тако да смо ми то брзо схватили. Додуше, појава ове технике је помогла. Али, то не би ништа значило без рада уживо. Није исто гледати предавања преко екрана и провести време у школи, питати наставника све што ти није јасно…
Има много деце којој школа представља оптерећење. Зашто је то тако?
Па, вероватно њима то изгледа напорно. Ми имамо, рецимо доста деце да када, на пример, неко хоће да чита књигу, он мисли – Ма, нема шансе да ја то читам. Када се ради нека лектира, прва асоцијација им је да ли постоји неки филм, снимљен по том делу, па ће га одгледати. Или, на пример, ако постоји аудио запис, то се послуша. А ако ни то не постоји, онда се то дело тешко чита и није могуће добро га ни разумети.
Због чега се јавља таква одбојност према читању?
Па, вероватно зато што већина деце проводи пуно времена на друштвеним мрежама. Онда слабо проналазе времена да читају. Али, мислим да немају увид у то што се налази у књизи и да им то може помоћи. Вероватно мисле – Што бих ја сад држао књигу, кад могу да држим телефон? Јер се свашта нађе на Гугл-у.
***
Родољубље
Како да не будем поносан на себе, због тебе.
О Србијо моја!
Домовина је велика, велика реч.
У свету не постоје чуда.
Ако ову реч изговорите душом, дубље од мора, више од неба.
Oдговориће ти пола света тако ми мога хлеба.
Како се зове моја домовина?
Ја себи постављам питање.
Да л’ река која вири иза кућа,
или грм црвених ружа, или хладан зимски сан.
Моја домовина је Србија, ја за њу живим сваки дан.
Србијо моја друга мајко
растао сам пред твојим очима.
Волим звук твоје слободе, твојих црквених звона.
Волим наша цветна поља, волим оне који су те ојачали
који су ти крила дали.
Домовино моја пуна дивота
пуна храбрости и лепота!
Тамо где орао шири крила
ту је моја дедовина.
Аутор: Лазар Петровић
***
Добро, не можемо очекивати да баш сви воле да читају. Различити смо. Да ли мислиш да је пресудна улога школе у случају развијања и преношења интересовања за читање, или је то ствар и кућног васпитања?
То све зависи од детета. Рецимо, што се тиче школе стварно се подстичу деца и на читање, спортске активности и разне друге врсте ангажовања и ван школе. Што се тиче самог учења и читања, опет то и има везе са васпитањем, јер већина родитеља сада мисли да школа треба да васпита њихову децу. Онда дође ту до разних проблема…
Колико су деца и млади данас заиста радознали и отворени ка новим сазнањима, и спремни да се суоче са нечим непознатим?
Па, има деце, заиста, која баш прате сва нека нова дешавања и онда покушавају на неки њихов начин да открију нешто ново, што их занима. На неки свој начин то прилагоде себи и буде им добро због тога. С друге стране имамо децу која нон-стоп прате те неке кораке, како би шта требало, али им то теже полази за руком. А овој деци којој све иде лакше, када имају циљ, они својим потезима и корацима успеју лакше да дођу до њега.
Да ли је можда потребно мало више подстицаја деци која не показују довољно интересовања?
Да. Па, не треба ту децу отписати. Требало би их усмерити на прави пут и помоћи им да се пронађу. На пример, било је доста деце која су, након онлајн наставе теже савлађивала градиво. И, онда је било наставника који су им много помогли и та деца су сада добри ђаци.
Колико се пажње посвећује самом приступању процесу учења, по твом мишљењу? Често се прибегава учењу напамет, без логичког размишљања и повезивања познатих сазнања. Шта можеш да кажеш о односу деце према учењу?
Учење мора бити редовно, јер ако се градиво нагомила, то је јако велики проблем. Зато већина деце, када имамо неке писмене вежбе и задатке, сачекају задња два дана и седну да уче. То све и може да буде под конац, али већ сутрадан, они доста ствари не знају.Онда, када дође пријемни испит, нека деца то јако тешко поднесу, нон-стоп уче, не могу да се концентришу…
Када то градиво разложе на неколико делова, тада је много лакше. На пример, када се учи нова лекција, она се понови, па се пређе на другу. Затим се ова прва понови два пута, па затим друга… и све тако у круг. Тако се све лако запамти и остаје дуго у сећању.
А што се тиче моје генерације, они су учили. Има увек неких који покушају да не уче ништа и онда мисле да ће им наставници поклонити оцену. Али, то је, како се каже – магарећа услуга. То је, по мени велика грешка, јер тада деца могу да помисле да не морају ништа да уче и да ће се провући некако.
Опет, требало би разумети и поштовати наставнике. Није ни њима толико лако. Неко, на пример, ради тридесет година и он то стално изнова и изнова понавља, њему је то било прелако, али ученику је претешко. И, има наставника који воле да раде са децом, а има и оних којима је то напорно. Не схватају довољно децу и тешко им је да учине наставу занимљивом.
Има ли, довољно поштовања према наставницима и просветним радницима, уопште?
Па, јесте се то мало све некако искривило. Често се мисли – Какав је наставник према мени, такав ћу и ја бити према њему. Ако је наставник некада, рецимо лоше воље и ученик га замрзи, то није добро. А имамо овде доста наставника који су у почетку баш строги, и онда како године одмичу, они попуштају полако и тада обе стране буду задовољне. Ваљда, када се успостави неки ред, све буде другачије.
Где ти налазиш највећу мотивацију за усвајање нових знања?
По мени свако мора да има неки циљ у животу и онда, да се баш усредсреди на њега. Онда то одвоји на неколико корака и тако постиже резултате, ниво по ниво. Не би требало учити, а не знати шта ћеш после с тим. Само када се усмеримо на ту неку централну тачку коју себи поставимо, можемо и доћи до ње. Не мора да значи да се нећемо предомислити на том путу. Ево, ја сам, на пример, променио триста неких идеја, и на крају сам дошао до Гимназије.
Важно је куда идемо
То је све дивно и за сваку похвалу. Али, човек мора и да предахне некада, је л’ да? Како ти обично испуњаваш своје слободно време?
Са друштвом, наравно. Али, највише времена проводим у природи. Најчешће на селу. Тамо имам и много животиња, почев од ових уобичајених, да тако кажем. Од прошле године имамо и 20 кошница, тако да сам почео да се упознајем и са пчеларством. Њима сам се бавио током целог лета. То је стварно озбиљна наука и много ми је занимљиво све то.
Имамо и два коња, које обожавам. Тамо, близу куће је једна огромна ливада и често тамо одлазим да јашем коње. Стварно уживам у природи и са животињама. То ми много значи.
Да ли смо се удаљили од природе? Колико деца и млади схватају ту нераскидиву везу човека са природом?
Доста смо се одаљили од природе, боље рећи, превише. Деца данас понекад и не умеју да препознају неке животиње. Што се тиче самог друштва, мислим на државу, секу се шуме, реке се исушују да би се правиле електране, граде се фабрике које уништавају природу, а тиме и нас саме. Као да они не схватају значај природе, већ само мисле о заради.
Држава на један начин као покушава да сузбије уништавање природе, а на други начин подржава изградњу свих тих фабрика. Поготово страних. А њих интересује једино то што овде имају јефтине сировине и радну снагу, јер ово није њихова земља.
А колико ви млади имате слуха за све то? Тиче ли вас се све ово што се дешава већ годинама уназад?
Па, не знам. Читао сам о томе и видим да има доста организација младих које се баве заштитом природе и организују протесте. Већина их не подржава, нажалост, али мислим да они знају шта раде.
Ми смо ту у школи пре имали, једном годишње или два пута, када се организујемо и сви ђаци се укључе у чишћење простора око школе. Али, мислим да бисмо се сви требали више потрудити и ангажовати. Активизам је овде већ истребљена ствар. Додуше, има увек појединаца који се баве заштитом природе и животиња, али има више оних које то уопште не занима.
Шта би ти, у вези с тиме поручио деци и младима?
Већина деце још увек не схвата шта значи природа. То је жалосно. Садашње и ове млађе генерације више времена проводе на друштвеним мрежама, него у природи. Постају зависни од интернета и телефона и мислим да је то велики проблем. Они телефон доживљавају као део свог тела. Ако га и оставе из руку, после пет минута га опет узимају… Да, почињемо да личимо на киборге…
То значи да се не размишља довољно, или се, пак нерадо износи лично мишљење?
Важно је имати своје мишљење о свему и изнети га. Друштво ове земље, а скоро и света, некако се опет поделило на те сталеже. Онда мишљење неког обичног човека не мора да значи ништа, а може да значи и доста добрих ствари. Али, већина људи када каже своје мишљење, њега нико не саслуша, већ то на крају остаје некако само за њега.
***
Када је директорка Четврте школе, Ана Савковић предложила Лазара за интервју, није крила одушевљење, нити је штедела речи хвале за нашег младог госта. Можда ће Лазар Петровић имати блистав пут на пољу писане речи, можда у области историје и науке, уопште – како друштвених, тако и природних. То не можемо знати. А, како он каже – можда ће се изродити и неко потпуно ново интересовање. Било како било, овај смерни, лепо васпитани, радознали дечак заиста јесте дете за пример. Иако веома скроман, одаје утисак детета које ће у будућности имати врло јасан и стабилан пут.
„Historia magistra vitae est.“, давне су Цицеронове речи. Лазар Петровић сасвим сигурно има предиспозицију за једно врло узбудљиво, исконским вредностима богато животно путовање. Радост је наша што су нам се стазице укрстиле, бар на тренутак.
Лазар Петровић, Лазар Петровић, Лазар Петровић, Лазар Петровић, Лазар Петровић, Лазар Петровић, Лазар Петровић, Лазар Петровић
