Милош Станковић је рођен у Ваљеву. Одрастао је, како каже, номадски. Мајка, по професији наставник биологије је имала посао на Голији, па су до Милошеве четврте – пете године живели тамо. Када је добила посао у основној школи у Лесковицама, преселили су се у Ваљево. Отац Драган је већ имао запослење у граду. Растао је у Блоку, упијајући све његове боје и тај одувек специфичан дух.
Као ђак ОШ „Нада Пурић”, прва сазнања усвојио је код учитељице Милене Миловановић. Бавио се разним спортовима, похађао часове енглеског, мада му није био нарочито посвећен. Као да ни слутио није колико ће му једнога дана бити потребан. Од седмог разреда се прикључио ваљевским Истраживачима, који су му отворили неки нови поглед на свет око себе и живот сам. Милош Станковић тврди да су му авантуре из овог периода биле веома значајне за осамостаљивање и упознавање са неким вештинама, које су му касније биле неопходне.
Завршио је средњу ПТТ школу, у Београду – смер телекомуникација. Сама одлука да већ са четрнаест година напусти родни град, такође је била једна од кључних за његово одрастање, у сваком погледу. Живот у ђачком дому, велики град са свим својим предностима, али и замкама, утицао је на њега позитивно. Адекватно и стабилно васпитање и подршка породице коју је имао, као и надзор васпитача у дому, били су добар темељ, те је увек умео да одабере праву страну.
Кренуо је на одбојкашку и кошаркашку секцију, али се ипак, у трећој години средње школе одлучио за одбојку. Играо је за домски тим. Пошто је висок и скочан, врло брзо је усвојио технику и заволео овај спорт. Убрзо је почео да игра за ОК Рода, а потом је прешао у Партизан. Из Партизана се, практично, захваљујући одбојци, отиснуо у Америку.
Тренутно је на завршној години докторских студија у области сајбер безбедности (Ph.D.Candidate – Cybersecurity with focus on digital forensics), на матичном факултету. Као и наш претходни гост, млади Петар Гајић и Милош Станковић би волео да у будућности живи и ради паралелно, у Србији и Америци. Прошлог лета се венчао са Американком Аријаном, и то у Ваљеву.
Како си дошао на идеју да покушаш да упишеш студије у Америци, са својим индијанским енглеским, како си казао?
У дому смо имали једну другарицу Јадранку, која је била одлична одбојкашица. Она нам је помагала да се спремимо за Домијаду и тако смо се спријатељили. Она је тада конкурисала на неке универзитете у Америци и примили су је. Долазили су и да је виде, добила је стипендију и све остало… А ја тада нисам још ни знао да ли ћу да уписујем факултет, или вишу ПТТ школу, и онда рекох, па ’ајде и ја да пробам ово – немам шта да изгубим. Тако сам кренуо са припремама. Имао сам можда око два месеца да припремим све те тестове.
Математику сам лепо урадио, али енглески сам „унаказио”. Имао сам понуде и од добрих универзитетета, али сам морао језик много боље да урадим. Међу свим тим школама, једина која је имала енглески као други страни језик и одбојку, а да су били солидни, била је та у Ханибалу, у Мисурију (Hannibal – LaGrange University). Ту сам један семестар само учио енглески, а потом сам кренуо на редовне часове. После Београда, било ми је јако чудно, јер је то градић од двадесетак хиљада становника.
То је хришћанска школа, била су строга правила и ја сам схватио да је боље да ја њих слушам. Фокусирао сам се. Јер, у средњој школи сам био прилично лењ. Било ми је важно само да имам довољно бодова за дом, а ово остало мање битно. Kада сам дошао у Америку и када је све било до мене, хтео сам да мало погурам то све боље. Тако сам и стекао радне навике. У кампусу сам проводио дане, ту ми је све било – ту идеш на предавања, тренираш, једеш, учиш…
И, тако сам ја бeз проблема положио тај први семестар, наставио у други, али (!) – ја нисам добио пуну школарину. Јер ти и када добијеш стипендију, храна и дом ти нису покривени. Пошто нисмо могли то да исфинансирамо у том тренутку, вратио сам се у Србију. Уписао сам Саобраћајни факултет, завршио ту прву годину, али ме је и даље нешто копкало да се вратим у Америку. Осећао сам да нисам дао својих 100 посто и желео сам да покушам још једном.
Све се некако наместило. Тамо је дошао нови тренер, чули су за мене и он ми је дао бољу школарину. И, шта је оно што ја мислим да је њима пресудило – интернационални студенти који су тамо долазили су били или богати, или сиромашни. Како се ми Срби увек предстaвљамо у најбољем светлу, ја сам дошао у најбољем што сам имао и они су мислили да ја имам новца, а да сам тврдио супротно како бих добио стипендију. Онда, када сам ја њима рекао – Људи, ја стварно морам добити мало боље услове, јер немам довољно новца… и када ме није било две године, схватили су каква је стварно ситуација.
Усудио си се да покушаш поново и поред финансијске несигурности?
Да. Тада сам купио карту у једном правцу и рекао себи – или ће да ме депортују, или ћемо да скупимо паре за школу. Моји тада више стварно нису имали одакле да обезбеде тај новац… Тада сам замолио новог тренера да ми нађе неки посао, како бих могао да покријем трошкове за дом и храну, јер ми је стипендија покрила школарину.
Радио сам шта сам стигао – чистио сам нашу лабораторију, судио сам утакмице… Имао сам баш напоран темпо и сакупио сам само 2000 долара. Е, онда сам преко лета радио пуно радно време у тој нашој Ај-Ти канцеларији и спријатељио сам се са тим људима.
Преко лета сам успевао да отплатим остатак за претходну школску годину и ова жена, која је то радила је знала то. Мислим да је само нас двоје на целом факсу било, којима је то било дозвољено, јер су били сигурни да ћемо отплатити све трошкове. Иначе, не можеш да слушаш предавања, уколико ниси све претходно измирио. Тако да сам корак по корак заокружио ту причу на Hanibal – LaGrange Univesity, и стекао звање Bachelor of Computer Information System.
Како се даље одмотавала филмска трака твог америчког сна?
Када сам дипломирао почео сам да радим – радио сам пуне две године. Радио сам са рачунарским мрежама и ту сам видео да сви траже тај сајбер секјурити. Мени је то од почетка било врло занимљиво, јер се на неки начин заснива на тражењу неких рупа у систему. А да би то пронашао ти мораш да познајеш читав систем. То ме је привукло и доста је динамично.
Кад се каже сајбер секјурити, отвара се Пандорина кутија, где имаш дигиталну форензику за компјутере, па за мобилне уређаје, дигиталну форензику за ИоТ уређаје… па, сад тај ИоТ (Internet of Things) можеда буде део мобилне или компјутерске форензике. То је све и ништа, на неки начин.
На мастер студије сам отишао тако што сам буквално куцао – најбољи факултет за сајбер секјурити, и изашао је Перду (Purdue University). Направио сам листу, свој неки програм и послао сам хиљаду мејлова, па сад ко се јави – јави. И тако сам отишао на Перду. Пре тога сам чуо за ту школу, јер ме је моја професорка математике, Деби Зиглер (Debbie Ziegler) саветовала да наставим даље и препоручила ми управо ову школу. Она је и сама била њихов студент. Перду је јак и за математику и за хемију. Чак имају и једног Нобеловца из области хемијских наука.
Оно што је још занимљиво, и што је, мислим исто део те неке судбине да баш ту дођем, јесте да, када је моја мајка била овде, ишли смо да обиђемо Чикаго и Индијану. Био сам тада у потрази за једним професором, а она је тог дана имала на себи мајицу са цитатом Марк Твена, који је рођен ту. Отишао сам на једну страну, а Аријана и мајка на другу и онда се она сликала тамо и пре него што сам ја конкурисао, уопште. То је ишло својим током. Дошао сам до професора, који ми је касније био и ментор, а са којим се данас виђам бар два пута недељно и баш смо добри другари, иако је он педесетих година.
Мислиш ли да је срећа незаобилазан фактор да би се све коцкице склопиле?
Увек сам имао среће да наиђем на баш добре људе који су ми много помагали, нарочито у тим неким кључним тренуцима у животу. Прво са том мојом првом продицом (host family) у којој сам био, па онда са овом другом, која ми је поклонила мотор. Е, то је много добра прича. Пошто, у Америци, ако немаш кола, ти си као без ноге.
Некада сам морао да идем 30 минута да купим шампон, нпр. Тако исто и док сам студирао, људи су чули да поправљам компјутере, па су ме позивали, али ако они нису могли да ме покупе, ја нисам могао да одем код њих. Тако да сам ја почео да размишљам о неком мотору за почетак, гледао сам неке Хондице, јер није било шансе да зарадим за ауто.
Ти људи код којих сам живео су обоје радили на Ханибал универзитету – Рејчел и Лесли (Rachel и Leslie) предавали су језик. Код Леслија сам радио то једно лето – помагао сам му у неким кућним пословима. И једног дана, нешто смо он и ја радили у дворишту и он отвара гаражу, кад тамо у ћошку стоји мотор. Ха! Ја реко’: Је ли ово Хонда, 250 кубика? Ма којих 250, ово има 1100 кубика. – каже он. Ја га питам, вози ли он то, а он каже да не вози последње две и по године. Па, је л’ би ти то мени продао?, питам га. Па… – каже он мени – ’ајде, причаћемо о томе кад завршимо посао.
А у мени је тад само кренула да расте та идеја. И, на крају, кад смо завршили, ја га опет питам, и он ми каже : Мотор је твој. Али, морам да ти платим, кажем ја. Међутим, он ми је рекао да ће ме позвати још неколико пута када му буде потребна помоћ и тако је било. Он је мени даo и сву могућу опрему коју је имао, а највећи фазон је био, што ја нисам ни знао да возим тај мотор. Е онда сам уписао обуку и завршио је, па сам почео одмах да возим. Тако да сам ја на четвртој години факса имао мотор.
Хоћу да кажем, да и када сам пролазио кроз најтеже тренутке, увек сам гледао у сутрашњи дан и стварно сам имао ту срећу да будем окружен добрим људим. Па, исто је било и са Аријаном. Она је дошла у мој живот и ја нисам ту ништа могао… Често се шалим како је требало да одем у Америку да бих нашао Српкињу. И сада на докторским студијама имам профу који је Турчин, а мајка му је Албанка са Косова, ја мислим – и имамо сјајан однос. Мислио сам с почетка да ће он можда да има неке предрасуде према мени, јер сам Србин, али не. Напротив, као да смо браћа рођена.
Милош Станковић – Стабилно васпитање је јако важно
Не можемо заобићи мајчинску подршку, која је за тебе била кључна, вероватно.
Имам обичај да се шалим и кажем да је бити мајка клиничка дијагноза. Кад је добро – супер је, а кад је лоше онда оне тек вуку напред. Имао сам мајку, која је имала снаге да пусти сина јединца у ватру, пре свега. Знам да неке ствари просто није била у могућности да учини, али мени је довољно и само то што ја знам да би она то 100 посто урадила да је могла и увек ме је подржала. Мени је то било важно да осећам и знам да се не борим само за себе.
Размишљао сам тако – Ок, ако не успем, увек могу да се вратим и имам ту неку залеђину. Пробали смо заједно. Свако носи свој крст. Она је мени помагала да ја носим свој, а ја тада нисам ни схватао колика је, уствари њена жртва. Јер, кад си дете ти не знаш кроз шта све родитељи прођу да би нас извели на пут. Тек када одрастемо почнемо да схватамо то. Зато бисмо требали да стигнемо да им се бар захвалимо за све… док не буде касно. Мислим да би то и у будућности требало некако да нас води, та мисао да они гледају шта и како радимо.
Мислиш ли да није лако бити родитељ?
Моја мајка је понекад била онако ригидна – Не можеш то, не можеш ово…!, а уствари знам да би хтела да ми да све, да може. У суштини, родитељ би увек све дао за дете, само зато што оно нешто хоће. Али, она је нашла тај баланс. Мислим, деведесет посто свега овога је била њена идеја, јер је видела да ја то могу. Деца често не знају колики је њихов потенцијал. Ја сам хтео да будем аутомеханичар у неком периоду. Е сад и то може бити нека врста клацкалице – кад родитељи усмере децу на нешто што њих уопште не интересује суштински, нити воле то. Онда је то већ велики проблем.
Зато сам захвалан својим родитељима, што су код мене препознали тај потенцијал и усмерили ме и пустили да тако рано одем од куће.
Колико ти је рани одлазак од куће значио за самосталност и твоје емоционално и социјално сазревање?
Мени су и Истраживачи много помогли у томе. Зато сам био прилично самосталан и када сам отишао у Београд. Сваком детету бих препоручио дом и да се што пре одвоји од родитеља. Мислим да сам у средњој школи проживео, уствари факултетске дане. И, то ми је много значило. Имам другаре из тог периода за које знам да ће бити ту до краја живота. Упознаш људе из разних крајева земље.
Та различитост и изложеност је мени била фасцинантна. Сви ми смо ту са стране, из унутрашњости, што се каже и много смо били повезани. Одлазили смо једни код других на пунолетства, па само тако смо обишли малтене целу Србију. То је оно што је мени јако лепо у свему томе.
Друга ствар, ми смо имали тамо адекватан надзор, па си морао да стекнеш и неку врсту дисциплине. Кући сам долазио сваке друге недеље отприлике, али смо се чули телефоном редовно. Значило ми је то све, јер када сам отишао у Америку, схватио сам да све зависи само од мене.
Ми живимо другачије. Ти овде увек некако знаш, да ако нешто не успе, ту су родитељи да помогну и увек имаш неку сигурност. У Америци нема тога у таквом облику. Ако шеснаестогодишњак хоће кола, на пример, мора да заради за њих. У неку руку, мени то и није тако лоше, јер млад човек пре постане независан. Наравно, тога нема толико у богаташким породицама.
Научио сам да морам све да пробам. Јер, нећу после да кажем – Могао сам, а што нисам?!
Гледам то и кроз науку. Мислим да човек у себи носи ту мултидисциплинарност. Пробаш ово, па оно, па нешто треће и из свега тога ће се изродити нешто ново, нешто што можда никоме и није пало на памет. Живот је прекратак да не пробам све што замислим. Јер, мислим да за сваку ситуацију постоји решење.
Мада, разумем то и с друге стране. Што се каже – Умориш се од померања планина, да ти је тешко да подигнеш камичак. Зато мораш да фокусираш своју енергију. Мораш да знаш да нацентрираш. Неке ствари морају да иду и лако, јер ако је све тешко, човек је константно уморан.
Каква је намера овог данашњег, модерног човека, па и света, ако се тако може рећи? Где је ту Човек?
Питање је да ли ту уопште постоји нека намера, или је све ово само преживљавање. Уствари, можда се сад намера води преживавањем. Не само људске врсте. Америка ти је као онај хрчков точак. У Србији, па и у Европи је то другачије. Они су направили систем. Ако си ти у систему, имаш довољно да купиш кола, кућу, да платиш осигурање, не знам… да одеш на летовање и зимовање, на пример.
Ми који дођемо из Србије, рецимо, знамо да то није довољно и покушавамо да искочимо донекле из тог колосека. Али, генерално и њима је тамо тешко, велики су расходи, говорим за тај средње-западни део, такозвани Midwest. У Америци живиш да би радио, а овде радиш да би живео. И све је тако устројено.
Школа те обликује за тај и такав систем. Ти си укалупљен да радиш по десет сати, док не створиш своју породицу, купиш корвету кад се пензионишеш, и после пет година – ћао!
Чини ли ти се да су наши људи виспренији у том смислу, па успеју да нађу неке заобилазнице у том систему?
Да, јесу. Другачије је када се ти родиш у систему где од малих ногу знаш да нешто не може. Онда ти и не размишљаш о томе. У Србији ти нико ништа не каже, а ако и каже – решење је – Знам човека! И све може. Наравно, може и у Америци с неким стварима да се мало импровизује, али не толико. Мислим да је то каналисани Out of the box. Дигну те преко плота да провириш, а они су уствари само ставили телевизор као позадину.
То ме, рецимо јако брине и баш ме боли. Више нема те дистанце између телевизора и човека. Дете ти сад носи телевизор, мислим телефон и нема супервизију. Ти немаш времена да му кажеш – Дете, то није добро. Информације и садржаји иду таквом брзином, да ти не стигнеш да зауставиш нешто што је лоше. То је проблем који је донео интернет, јер је спојио цео свет. Сада су и те неке мањинске групе, вођене лошим, па и злим идејама омогућене да се повезују с једног краја планете на други и утичу на поједнице, па и на јавност. То је та лоша страна интернета.
Таман долазимо до важног питања. Шта би ти, као будући доктор наука у области сајбер безбедности саветовао родитељима? Да ли се ослањати само на поверење, или би томе требало приступити много комплексније?
Има лепих програма. Мислим да се ту не можеш ослонити само на поверење. То је као када би дао детету ракету, и рекао му – Еј, пази, немој да је слупаш! Оно не зна како да је вози. У томе је проблем.
Зависи све од година, а и од детета. Мислим да детету у основној школи сигурно не треба телефон, ови Тик-Токови и слично. За то сам да, ако дете хоће компјутер, може да му се купи Arduino па нека програмирају, нек праве роботе да се то покреће, да пуца, да се нешто дешава. Ево, на пример, мене гледају као лудака јер не играм игрице. Није ми то занимљиво.
Ти постављаш границе у својој кући. Али, мислим да би у основној, па и у средњој школи сви ти неки уређаји требали да служе само као алат. Боже здравља, када будем имао своју децу, користићемо телефон или рачунар као алат.
И мислим да им чак треба и раздвојити то све – ако, на пример сад користи рачунар за то неку монтажу, онда цртани филм треба да гледа на другом уређају. Јер ако он асоцијативно дође до тога да може да користи један уређај за све то није добро. Наравн, то све важи до периода када почиње когнитивно процесуирање информација.
До тада ми морамо да хакујемо њихов мозак за добре ствари. Јесте тешко, људи много раде и онда се посеже за свим тим уређајима, медијима, који су пуни свакаквих глупости. Ја не знам да ли има четири нормална цртана филма! И онда се чудимо када се јаве нека девијантна понашања…
Америка се прилично променила задњих година. Али и даље се не може оспорити могућност коју она нуди, а то је да заиста свако може добити шансу да пласира своју идеју. Какво је твоје виђење у вези с тиме?
Па, јесте. Тамо, ако изнесеш неку своју идеју, рећи ће ти – Па, ок. Пробај, па види шта ће бити. А овде ти обично кажу – Јао, види, овај је луд… Нема шансе то да успе! Е сад, колико је та ширина добра, толико може бити лоше. Кад видимо шта се све дешава…
Куд плови овај брод, по теби?
Историју, али и технологију гледам кроз клатно. Сад смо га заболи на другу страну, али ми смо људи. Волимо нешто што је непредвидиво, другачије, што нам појачава адреналин… Вештачка интелигенција може нешто да предвиђа, али она је уствари добра колико је добар дата сет. Ако је програмирање добро, онда ће и она бити добра. Е, сад, шта то значи?! Отишли смо превише у леву страну и то клатно мора опет да се врати, а вратиће се опет у екстрему.
Погледајмо само историју. Све пише у књигама, али ми не читамо. Све иде у круг. Па, два пута су на исти начин напали Русију и није им успело. Некако заборављамо, или мислимо, е сад имамо бољу технологију па ћемо успети. И опет исто… Оптимиста сам и верујем да ће се вратити ти бољи међуљудски односи. Људи су већ сада уморни од свега и траже нешто ново, што је уствари оно што постоји одувек – камповање, вожња бицикла и слично. Сад зависи која је генерација где ухваћена.
Е сад, где ћемо догурати, не знам. Видиш сад ово са тим четбот ај-сом… Људи се плаше, одузеће нам послове и ово и оно, а створиће се нови послови. Неминовно је да неко буде жртвован, али ће се само пребацити на други посао.
Кад смо код нових послова, шта мислиш о експанзији нових младих упосленика – јутјубера, инфлуенсера, тик-токера?…
То ми је јако ружна култура. Кинези имају свој Тик-Ток и њихов алгоритам награђује децу која објављују неке радове, пројекте… А, у Америци се промовишу глупости и голотиња. Мени је наша култура увек била некако шмекерска, а Американци су увек били unrefined (непречишћени, нерафинисани). И, сада је то америчко стигло код нас, у Србију. То је оно што смо помињали, интернет повезаност где ти у секунди стиже неки садржај. Оно што се тамо промовише једноставно није у нашем ДНК, који се такође, неминовно мења.
Зато верујем да ћемо се опет вратити нашој традицији, нашим народним ношњама,… Американци то обожавају, али они то немају. Ми га имамо, а тежимо за нечим површним. Ја нисам постао Србин, док нисам отишао у Америку. И нисам постао хришћанин, док нисам упознао Аријану. Што је најбизарнија ствар, јер ми смо у Меки православља. Ми имамо десну руку Јована Крститеља(!). Американци то не могу да верују када им кажем.
Они стварају своју културу, јер је продају. Они без пара не могу. Стварно волим људе у Србији и на овом нашем поднебљу. Волим ту различитост у људима. Американци су сви нешто копи-пејст, улице су под углом од 90 степени… не кажем, имају и они своју специфичну културу, која је врло лепа и занимљива.
Колико те наука инспирише у свакодневном животу и да ли размишљаш куда ћеш даље? Имаш искуство предавача на факултету. Да ли те је и педагогија негде привукла?
То ме доста људи пита. Дефинитивно ћу за почетак, да се вратим у индустрију. Да се вратим на први део питања, наука ме увек води кроз живот. Успори ме кад посегнем за чистим инстиктом, или ако ме та нека анксиозност задеси, убрза ме. Мање – више све је подложно статистици. Мада, наука ти извуче емоције кад је потребно. С тим да нема статистике када је у питању љубав и односи са својим вољенима. Што дубље улазиш у анализу, све више се губи то црно и бело и постаје сиво.
Када доказујемо нешто у науци, користимо се статистиком, уз одређени метод и ако успемо, ок, ако не, тражимо неки нови метод. Ја то некако практикујем и у животу. Имам потребу, да ако се моја претпоставка испостави тачном, морам да је докажем и потврдим.
Можеш ли само укратко направити паралелу са спортом? Он ти је вероватно помогао и у личном напретку у области науке?
Много, много. Та спортска дисциплина ми је много значила. Јер, спорт те тера да идеш прогресивно. Као и за друге ствари – све иде експоненцијално и ти ћеш да напредујеш веома, али ћеш, на пример, од 90 до 95 посто морати да урадиш много више него за све до тада. Зато много људи одустане у тим неким тренуцима, јер за тај један посто ти мораш да уложиш неколико година рада. Зато тај један посто увек прави ту разлику. То те раздваја од осталих.
Сигурно већ имаш неке конкретне планове за будућност?… Да ли је и живот у Србији опција?
Да, јесте. Пошто и Аријана воли Европу и свиђа јој се Србија, волели бисмо да у некој будућности успемо да организујемо живот тако да већи број месеци проводимо у Србији, а неких четири до пет, рецимо, у Америци. То би било идеално. Имам и неке идеје везане Србију, али не бих још да откривам. Да се не изјалови нешто…
***
Као што обично бива у Блоку, увек се разнолике животне приче испреплићу природно и спонтано. Свака носи своју ноту луцидности, оригиналности и духа слободе. Милош Станковић је још једно веома добро, вредно „дете” Блока. Вођен сопственим идејама, храбро иде ка свом циљу и заслужује апсолутно сваки вид подршке и похвале за све што је до сада постигао.
Нас троје – Милош, Немања и ја смо уживали у сваком секунду овог ћаскања, непосредно пред његов повратак у САД. Наш следећи сусрет биће у Подкасту 24, како бисмо имали времена да се дотакнемо још много других тема. Овај разговор је сасвим природно, на известан начин посвећен и Мајка Радици, која на другој страни Универзума, са осмехом на лицу посматра свог сина јединца који је постао Човек.
Само он зна које је све препреке морао да савлада и са каквим личним суочавањима је битке био. Спољашњем свету увек остаје да цени и диви се смелој младости. Оптимиста по природи и опредељењу, Милош Станковић ће засигурно тек оставити далеко видљив траг у овом комадићу времена које нам је додељено. Васиона ће се заузети за њега, не сумњам.
