Connect with us

Ћао, шта те занима?

Крупан план

Мирјана Беговић – учитељица са луткама

Мирјана Беговић
Мирјана Беговић са својим бившим ученицима

Од 2005. године је део колектива ОШ ”Нада Пурић” у Ваљеву. Током свих тих година се неуморно даје својим ђацима, чинећи им овај важан период одрастања, радосним и игром обојен.

Своју огромну љубав ка позоришту, преточила је у стварање бројних луткарских представа са својим ученицима. 

Открила нам је доста тога у разговору.

Када је рођена љубав према луткарском позоришту?

Љубав према позоришту и глуми је постојала одувек, мада се никада нисам опробала на сцени. И не знам да ли бих се снашла у тој “улози”. Рад са ученицима у Школи се јавио након похађања семинара “Луткарство у настави и ваннаставним активностима”. Тада сам решила да направим једну кратку луткарску сцену и када сам увидела колику пажњу је изазвала код дечје публике, почела сам интензивније да размишљам о луткарском позоришту.

Шта те је мотивисало и када си урадила прву луткарску представу са својим ученицима?

Прва кратка сцена (тако је зовем јер је трајала пар минута), био је један игроказ за пријем првака давне 2008. године. Трајало је пар минута, а публика (будући прваци и њихови родитељи) није ни дисала док је то гледала. Барем ми се тако чинило. Невероватна пажња публике ме је подстакла да почнем да размишљам о својој првој правој представи. То се убрзо и десило. Ученици (луткари) су тада били други разред, а та прва представа се звала “Чудна шума”. Текст сам адаптирала, сјајне гињол и лутке на штапу нам је направила нажалост покојна васпитачица, сјајна Виолета Живановић и са том представом смо учествовали на Регионалној смотри луткарства основних школа. Те године нисмо имали већег успеха, али само учешће ми је донело доста искуства и знања, тако да свака наредна представа је била све успешнија у односу на претходну.

Како они обично реагују, најпре на саму идеју, а касније и током процеса рада?

Ученици се радују сваком раду који је мало другачији од “седења у клупи”. А још  када чују реч – ПРЕДСТАВА, нема ученика који се не обрадује. Па чак и они који не воле сцену. Са ученицима млађег узраста је најлакше и радити, јер воле да глуме за своје родитеље, увиде како је то лепо кад се нешто “створи”, не стиде се, слободни су…У самом стварању представе нарочито уживају, није им тешко ни да остају након часова, да понављамо сцене много пута, док добро не увежбамо, да се “уживе” у улогу, да допринесу својом идејом или реквизитом. То је и за мене нарочито леп осећај, гледање на сам процес када кренемо од “нуле” и онда дођемо до тога да некада не могу да поверујем шта смо заједнички направили. 

Да ли ту врсту стваралачког процеса ђаци доживљавају као један вид слободе?  Користе ли прилику да и сами доносе предлоге током рада на представи или се махом ослањају на тебе?

Текстови су, углавном, адаптације неких постојећих текстова или ауторски. Некада и тражим мишљење ученика која их тема занима, напишу и они понеку реплику или дају идеју како неку сцену да употпунимо, што ја врло радо прихватим. Али сама идеја за текст буде углавном моја. Ученици су навикли на то да ја волим теме које су им блиске, духовите, неке из школске клупе, из свакодневног живота, тако да су се ослонили на мој одабир и једва чекају да ја напишем, да они прочитају и пронађу се у некој улози. Њима је чак занимљива тема опседнутости мобилним телефонима, која сигурно дотиче већину њих, они се уживе у ту тему, као да су сушти противници употребе телефона, а уствари их све то забавља. Они, као и ја сама, на све то гледамо као забаву и то радимо из љубави, па нам  зато ништа није тешко кад су представе у питању.

Какав ефекат то има на њихов развој, уопште?  Која су твоја запажања?

Верујем да свака представа, било припремана дуже или краће време, има великог утицаја на њихов развој. Сналажење на сцени, глума, усклађеност говора, игре, покрета, а нарочито вођење лутке од изузетног је значаја за дечје мишљење и интересовање. Мислим да ученици који су учествовали у припреми неке представе, то памте као најлепше искуство везано за школу. Барем су ми тако рекли моји ученици, први луткари, који су сада на факултету. 

Које теме те посебно инспиришу и како долазиш до предложака за драмске текстове?

Увек ме инспирише актуелна тема, а која има додира са ученицима. Некада је повежем са неким искуством са семинара, па прва представа “Чудна шума” је била “проткана” загонетним питањима (пре тога сам била на семинару НТЦ систем учења). Следаћа инспирација ми је био Нушићева хумореска “Наша деца”, коју сам повезала са једном бајком, па је настала представа “Машта може свашта”. Следеће године се десила једна ситуација када је један мој ученик нашао већу суму новца на трибинама Школе и не би пријавио, да га другари нису “похвалили” како их је све частио соковима на одмору. Када сам схватила шта се десило и након што смо остатак новца  вратили ученику који је изгубио, написала сам текст о дечаку који је вратио нађен новац. Надала сам се да ћу тако код њега, али и код осталих, пробудити жељу за поштењем, пре свега. Та представа “Награда” је доживела да након луткарског извођења, после много година, буде изведена као сценска представа. Додуше, са следећом генерацијом ученика. Значи, “живела” је кроз две генерације. 

Луткарско позориште
Лутке у Четвртој школи

Колико је луткарских представа иза тебе? Какав је био њихов сценски живот и како их је публика прихватала, обзиром да сте имали бројна гостовања?

Сем три представе које сам горе навела, после “Награде”, настале су представе: “Приче са двора” (део представе је песма покојног Бошка Милосављевића), затим представа “Покажи шта знаш”, која је, поред “редовних”, имала извођење и у Велењу у Словенији. Све представе су пролазиле запажено на фестивалима и бивале награђене за најбољу анимацију лутака, сценографију, најизраженију васпитну поруку, најбољу представу у целини… Биле су изузетно запажене, долазили су ученици из других основних школа и вртића да их гледају, гостовали смо у другим градовима, на различитим манифестацијама, у Центру за културу, у Дечјој недељи, градским библиотекама и увек је реакција публике била сјајна. Можда је и узрок томе што представе не трају дуго, никад дуже од 20 минута према пропозицијама фестивала које смо се држали, а можда и сама тематика, сценски ефекти, сјајна сценографија и лутке, музички ефекти. А публика зна и да препозна труд и рад луткара и да награди громогласним аплаузом на крају, што нам свима много значи. Сваке године сам се трудила да “изађемо” са новом “великом” представом. То је значило да сваког марта имамо нову представу и конкуришемо на фестивал. Али, није баш увек било лако. Свака представа захтева пуно рада, одрицања, времена и енергије.

Сем ових представа са којима смо учествовали на фестивалима, са својим ученицима сам припремала много представа у оквиру одељења, која смо приказивали родитељима. И то је припремано са истом вољом и трудом, као за фестивал.

Шта је све неизбежно на путу продуцирања једне школске представе и колико је заиста захтеван тај чин? 

Имала сам велику срећу да љубав коју сам открила према луткарству нађе подршку многих људи, без којих не бих успела. То су пре свега директорка Школе, Ана Савковић, која је подржала сваку идеју и била увек уз нас, радовала се успесима, путовала заједно са нама и гледала сваку представу из првих редова. То нам је много значило. Затим, увек сам рачунала на помоћ моје сараднице, учитељице Милене Миловановић, са њеним саветима и подршком, затим сјајне наставнице ликовне културе, Мире Лукић, која је увек имала дивне идеје и реализације за сценографију, за коју смо једне године и награђени, потом особе која нам је помогла у изради лутака, Кораљке Бублик, са којом смо остварили сјајну сарадњу, као и неизоставне подршке мојих колегиница, које су увек биле ту, уз нас у сваком тренутку. Наша велика срећа је што смо били ослобођени бриге око финансијског дела, јер је директорка препознала љубав према луткарству,  колико то ученицима значи и имала је слуха за све то. Знам да то није случај у другим школама, јер из разговора са колегама, сазнала сам да су, углавном, наилазили на те потешкоће и тешко се са тим борили. У нашој Школи је био сјајан спој свих ових људи и зато кажем да смо сви заједно дошли до циља и успеха. 

Користиш ли драмске технике у наставном процесу? Како се то рефлектује на активност и усвајање нових знања код деце? 

Можда је ова моја љубав према луткарству и сцени уопште допринела да често размишљам о припреми представе и подстакнем ученике на такав вид ваннаставних активности. Зато често припремамо представе за различите празнике (Нова година, Осми март, крај школске године) и трудим се да свако у одељењу има учешћа у реализацији представе. Покушавам да подстакнем различите таленте ученика (свирање, плес, певање, сликање…), па често спојим све у једну целину. У наставном процесу, драмске технике су од великог значаја, јер тако деца најбоље памте, забавније им је, а чим нешто схвате као игру, онда им је блискије и боље за разумевање. И сама се дивим  ученицима  како лако усвоје текст за представу, а верујем да би са тешкоћом то радили, уколико није везано за сцену.

Када би се једног дивног дана Неко одважио да допринесе увођењу драмског образовања у школе, ти би рекла…

Апсолутно подржавам ту идеју, јер много је талентованих ученика, које не успемо да подржимо. Јуримо за градивом, нарочито у тренутној ситуацији, мноштво фактора нас омета у свему томе, а ученици су оптерећени предметима који не подржавају њихове таленте. Верујем да би сама реализација драмског образовања допринела развоју сваког ученика, његовог критичког мишљења, интересовања, културе, смањила насиље и допринела свеукупном бољитку. Много наставника нема интересовање за такво нешто, што је и нормално, јер нисмо сви заинтересовани за све области подједнако. Онда су ученици оштећени, јер је њихов таленат неоткривен или неподстакнут. Можда сам и ја имала талента за глуму, али нико то није препознао. Срећа, па сам нашла пут да колико-толико “изађем” на сцену. Кроз ученике и њихову глуму.

Дочекала си и испратила неколико генерација, што је велика благодет. Није лако. Која је твоја тајна здравог опстанка и останка у тако важној професији Учитеља? 

Свака генерација ме обрадује на свој начин. Волим да гледам како расту, тако мали, несебични, пуни љубави, поштовања, пуни енергије и воље за радом. Сваку моју идеју они дочекају са срећом и радошћу. А свака генерација ми је посебна по нечему. И сваку ћу памтити на другачији начин. За ову генерацију, иако је необично време у којем смо тренутно, спремам изненађења, за која знам да ће се радовати. А њихова радост је моја велика срећа. Желим да им успомене из основне школе буду за цео живот. Кроз дружења, незаборавне представе, добре другове, поштење и вредан рад. Надам се да ћемо заједно у томе успети.

Јована Л. Мирковић је дипломирана глумица. Ради као уметнички директор ПАРАДОКС групе и координатор Студија Кадар 24. Удата за Немању са којим има сина Михаила.

Шта ти мислиш?

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Још неке приче...

Детаљ

Драги посетиоче, уколико немаш времена за читање дугих текстова, на правом си месту. Схватићеш да је највећи успех човека победа над самим собом. Хвала...

Тотал

Родитељство је дар од Бога. Огромно бреме, које каткад изгледа као највећи планински масив. „Мало дете – мала брига, велико дете – велика брига.“,...

Ракурс

Глума, музика, плес, фотографија… толико појмова и сви се могу дефинисати једном речју – уметношћу.

Ракурс

Многи људи имају погрешну идеју о уметности, мислећи да је то само одраз лепоте. Наравно, може да буде, али уметност је начн да се...