На питање – Ко је Тара Чулић?, многи ће рећи – То је она мала што се бави бициклизмом. По томе је људи препознају. Са седам година је активно ушла у свет овог узбудљивог спорта, носећи тај магични ген. Њен деда је рекреативно возио бицикл, као и отац. Обзиром да је од малена била окружена очевом опремом – кацигама, специјалним оделима, дресовима, бициклима… и сама је заволела ову врсту двоточкаша. Ни гимнастика ни одбојка нису толико привукле њену пажњу. Кроз све ове године обрела се и у МТБ-у (планинском бициклизму), али сада је махом усмерена на друмски. Тренутно вози за краљевачки клуб.
Тара Чулић је бивша ученица Четврте школе. Како је увек била приврженија природним наукама, у седмом разреду је своје школовање наставила у специјалном одељењу за ученике надарене у математици, у Ваљевској гимназији. То је био њен избор, како би имала усмереније образовање, са којим ће моћи да усклади бициклизам.
Сада је гимназијалка – чувени Специјалац и завршила је прву годину. Заједно са Софијом Мићевић и другим сјајним гимназијалцима. Одабрала је захтевну школу, као и спорт. Међутим, успева да своју неодољиву потребу за друштвом и честим одласцима у природу усклади са обавезама. Тврди да јој је ово најтежи период до сада, управо због социјалног живота који јој је сада баш неопходан, јер не може без акције са другарицама. Велики је љубитељ ТВ серија, међу којима Игра престола (Game of thrones) има примат, за сада. Тренинг без музике за њу је скоро па незамислив. Тара Чулић обожава да путује и упознаје нове људе, при чему је врло непосредна и искрена.
Да ли са ове временске дистанце мислиш да је бициклизам постао твој природан избор?
Јесте. Поред оца сам га заволела. Затим, ту су увек били и његови другари, наши пријатељи, њихова деца. Дружили смо се сви и ја сам од малена гледала како се они припремају и одлазе у рекреативне вожње. Заједно са њим сам пратила све велике трке и на телевизији, попут Тур де Франса и стварно ми је то било јако занимљиво, одувек.
Када сам први пут отишла на тренинг, рекла сам – Да, ја хоћу то. Нисам се премишљала ни једног тренутка, иако сам била мала и нисам имала никакво искуство са спортовима. Одмах сам се заљубила у бициклизам. То је било у клубу Боба Ваљево. Кренула сам одмах да тренирам, доста брзо су долазили и неки први резултати, победе, ривалства… Све то је у мени подизало адреналин и терало ме да идем напред и да улажем све више и више труда.
Тара Чулић – пут љубави и истрајности
Како би најсажетије описала свој досадашњи пут у овом спорту?
У првом клубу који сам поменула, била сам са својом добром другарицом, Ником Ратковић, ћерком пријатеља мојих родитеља. Нас две смо се у почетку, те прве две – три године стално такмичиле и постојало је то неко здраво ривалство међу нама. На томе сам јој веома захвална, јер је она заправо пробудила у мени тај адреналин, а и сама је данас јако успешна.
После те моје прве ере бициклизма, да тако кажем, памтим 2019. годину, као најуспешнију. Ту сам баш много трка освајала. Тада сам отишла и у Белгију, то је била трка Лубек Кавербег, ту сам победила и памтићу је цео живот, сигурно. Нарочито, јер је Белгија држава која је веома високо рангирана што се тиче бициклизма. Стварно је било невероватно.
Након тога сам возила у Француској, у оквиру такмичења Париз Рубе (Paris Roubaix), које је за сениоре, на пример, једна од највећих једнодневних трка. За мене је, у том моменту то значило као да сам отишла на светско првенство, или Олимпијске игре. Било је нас 136 на старту и ту трку сам завршила на седмом месту, са врло тешким падом, јер је терен врло захтеван за вожњу. Ту постоји такозвани сектор коцке, који је јако незгодан и баш ту сам пала. Али сам била задовољна тим пласманом.
Након Париза, највећа трка и она која ми је остала у баш лепом сећању је Kids Tour of Slovenia. Те године је трајала три дана у три етапе. Ту сам била доминантна, на првој етапи сам поставила и рекорд стазе у својој категорији, који још увек није оборен. То ми је стварно најдража трка коју сам возила. Дуго сам се спремала за њу и цела породица је била укључена. Буквално су сви ишли са мном у Словенију и то је за сада најлепше искуство које сам доживела.
Годину дана после сам поново отишла тамо. Али, пет дана пре тога сам пала и рука ми је била у гипсу. Било је питање да ли ћу уопште и возити, али ја сам одлучила да ипак идем. Те године је трка трајала четири дана и последњу етапу нисам успела да одвезем до краја. Потом сам задобила повреду колена, од префорсираности и наредних годину и по дана ми је требало да се вратим.
Прошле јесени сам успела да уђем у тај неки ритам који сам имала. Возила сам Војводина тур и успела сам да победим. То ми је много значило, повратила сам и самопоуздање, јер ми је период пре тога био јако тежак – психички и физички.
Шта те највише мотивише, да и поред свих тих повреда, тежиш ка врхунским дометима у бициклизму?
Када сам, током овог перида, причала са оцем, он ми је рекао да не морам на овај начин да се бавим бициклизмом, да бих можда могла рекреативно да возим и никада ме родитељи нису форсирали. Увек су ме пуштали да радим оно што ја желим и волим. Тада сам му рекла да ја не могу да изађем на трку и да знам да нисам дала све од себе. И не могу да се бавим овим спортом само, ето рекреативно. Једноставно увек имам потребу да будем најбоља верзија себе.
Јесте да ми некад буде баш напорно да тренирам, али једноставно не желим да одустанем. То је велики и физички и психички напор и ја се увек трудим да, када тренирам дам максимум.
Тренутно ме највише мотивише да се вратим и одбраним све своје досадашње победе. Не желим да људи забораве ко сам и желим сама себи да вратим самопоуздање, јер сам се често осећала лоше у последње време. Као да више никада нећу моћи да будем толико добра. Знам да имам добар потенцијал, да сам способна да урадим велике ствари, само што то сада иде доста тешко. Зато желим и себи и људима да покажем да ја то ипак могу.
Преоријентисала си се на друмски бициклизам, али и даље током тренинга возиш и брдске стазе. Како изгледа један твој тренинг?
Поента је да на тренингу будем максимално фокусирана. Не сме ништа да ми одвлачи пажњу. Сада ми то пада мало теже, јер имам и доста других обавеза, па онда друштво… Волим када успем све да ускладим.
За сваки тренинг морам и јако добро психички да се припремим. Бициклизам је врло комплексан спорт, тако да ја и не умем да објасним како тачно тренинг изгледа. Сваки је другачији. Код нас постоји такозвана база, у трајању од два до четири сата. Затим ту постоје и зоне, којих има пет.
Па, на пример, база се ради у зони два, по два – три сата. Циљ је да се има неки лагани пулс, да се одржава одређени ритам без претераног напрезања, али да се вози дуго. Имамо и интервале – то су краћи тренинзи, који трају до два сата. Може да се ради у брду, са наизменичним темпом и ритмом. По десетак минута, на пример возимо брзим темпом, па се мало охладимо, да би се поново појачао интензитет и брзина. Постоје ту и спринтови.
У принципу, зависи све и за какву трку се спремамо. Постоји дисциплина хронометар и у мојој категорији, она подразумева вожњу од 10 км – кратка трка. Ту се сваки такмичар укључује на минут. Поента је извести за најкраће могуће време ту километражу. Ту је јако важна аеродинамика и зато се користи специфична опрема, почевши од дресова, кациге до бицикли.
Тако да, тренинзи су стварно важни, али су важни и такозвани рест дејз (rest days), дани одмора. Јер је врло битно да и када не тренирам у пуном капацитету, лагано извезем неку деоницу и да имам активан одмор. Мораш увек да будеш константан и да се не праве паузе. Ове сезоне су ме те паузе због повреда доста кочиле, али то је све део спорта, шта да се ради…
Мислиш ли да је спорт много допринео да постанеш толико истрајна и борбена, обзиром да си по природи врло тиха и благе нарави?
Дефинитивно јесте. Мислим да ја не бих била оваква, да нисам ушла у тај свет, да тако кажем. Толико сам животних лекција научила, кроз овај спорт. Људи те гледају другачије, па онда тај однос између спортиста, то је све дивно. Ја људе из бициклизма сматрам својим пријатељима. Мислим, имала сам ситуација да је било неке лоше енергије, када сам побеђивала, у смислу да ми некада неки нису честитали на победи, али то је баш ретко. Ја то никада не радим, јер је то неспортски.
Важна је ту и подршка, можда и највише. Цела моја породица је ставарно уз мене, да сад никога не издвајам. Јер, све је у мом животу увек зависило од мојих тренинга, распореда… Зато, када сам претрпела те озбиљне повреде, имала сам утисак као да ми је све стало. Као да немам сврху. Осећала сам се некако бескорисно.
Да ли си имала разумевање наставника, од самог почетка?
Да, јесам. Учитељица Новка је стварно увек била ту, наставници, директорка поготово. Сада у Гимназији такође немам проблема. Иако похађам смер на коме је заиста важна стална присутност на часовима, али некада морам да одсуствујем. Сада, рецимо када сам возила на Балканијади била сам одсутна целу недељу и мој разредни, професор Вељко Ћировић заиста има разумевања за моје обавезе.
Тара Чулић – блокада зарад промене лошег система
Ваљевска гимназија је прва стала уз студентске захтеве и постала стуб и симбол борбе нашег града, за правично и слободно друштво. Како ти све ово доживљаваш?
Од почетка сам подржала блокаде, али нисам се одмах активно укључила. Заправо нисам ни била свесна шта се све дешава и кроз пар месеци сам се мало више укључила и било ми је јасније све. Један од милион разлога је то што ја не желим да учим ову школу, која је врло захтевна, а касније и да завршим факултет, добијем диплому, поштено и да онда морам да се учланим у неку странку да бих се запослила. То ми је стварно јако ружно.
Чак сам и кроз спорт осетила утицај политике, на својој кожи. Нећу сада улазити дубље у ту причу, али бих споменула да сам неколико пута била избачена из репрезентације.
Због чега? Шта је то што си ти као шеснаестогодишњакиња осетила на својој кожи?
Први пут се десило, када сам била млађа и хтела сам да возим трку у старијој категорији. Била сам добра у својој, па сам желела да пробам да се такмичим и са старијима од себе. Међутим, један човек то није допустио, јер је то место било за његову ћерку, иако сам ја објективно била боља од ње у том тренутку. Он је био високо позициониран и у бициклизму, али и у политици.
Прошле године је требало да возим на Балканијади за репрезентацију, али сам опет била избачена. Сада је био другачији случај, али у принципу сам схватила да, када су људи на доброј позицији у политици, они могу да раде шта хоће. Нема везе да ли је то спорт, или нека друга област. Мени то јако смета.
Поготово након ове грозне ситуације са мојим оцем, када су га пребили у сред бела дана, на улици, уништивши и мој бицикл, који га је на неки начин и заштитио. Осећам се као да нас држе на неком кончићу и да у сваком тренутку могу да пусте тај кончић, у смислу да нас пребију, или, не дај Боже нешто горе од тога… Као да они нас могу да одстране, кад год им неко од нас засмета. Стварно се осећам небезбедно. Од тог догађаја са мојим оцем ће ми остати траума до краја живота.
Нико није одговарао за то још увек! И, шта сад?! Треба и мени, или било коме другом нешто слично да се деси и да нико не одговара за то? Падне надстрешница, убије шеснаесторо људи и апсолутно нико не одговара за те животе?! То је стварно… страшно. Ако ништа, само због те надстрешнице овде мора да се промени нешто. Мислим, толико се грозних ствари догађа, свакога дана, да ја не желим тако да живим. Као дете од шеснаест година, ја имам врло мали утицај на овај свет и ову државу, у принципу, али сам се већ нагледала неких ружних ствари које нико никада не треба ни да види ни да чује. Грозно…
Не желим да неко управља мојим животом. Ето, једноставно је.
Какав је твој утисак, кроз сва ова догађања, о важности јавног иступања младих људи? Чини ли ти се да се међу вама средњошколцима заиста пробудила свест о томе колико је ваш глас важан и моћан?
Моја породица је увек ту да ми објасни све што не разумем, па чак и када су неке политичке ствари у питању. Наравно да мене, као дете не интересује политика и политичари, али ме занима где и како живим. Родитељи ме никада нису ни присиљавали, нити ми бранили да учествујем у блокадама. То је моја одлука, јер је таква ситуација.
Али, проблем је што ми се чини да многи родитељи нису заинтересовани да то објасне деци и нису сви довољно свесни шта се дешава. Причам сада само за моје вршњаке. Врло је тешко то и објаснити, јер смо ми јако млади. И мени је тешко да све ово разумем, али, довољно ми је тих шеснаест живота под надстрешницом да разумем. Не треба ми више ниједан разлог.
С друге стране, има много деце којима не треба нико ништа да објашњава, разумеју све. Током блокада сам упознала много деце мојих година, којима родитељи не дозвољавају да учествују на блокадама, али они ипак одлазе и боре се. Мени је много драго када видим, да смо сви ми толико различити и живимо другачије животе, а сви се боримо за исту ствар.
Ту љубав која се осећа на свакој блокади, на сваком протесту, ја као спортиста нигде нисам осетила. Ту те нико неће осуђивати, сви подржавају једни друге и то је стварно предивно. И то је само један од доказа да можемо много када смо заједно. Упознала сам сјајне, добре људе које не знам да ли бих икада и срела да није било свега овога. Сада се и дружимо и верујем да ће ми неки од њих остати пријатељи за цео живот.
Јеси ли све време осећала недвосмислену подршку ваших професора и да ли је било зебње због могућности од губљења године?
Да. Једном приликом сам рекла једном професору, од њих двоје који нису били за блокаде, да је боље и да изгубим једну годину, па чак и две, него да живим овако како живим и да се осећам несигурно. Мислим да није нормално, да ја од малена желим да се одселим одавде. Уз бициклизам сам доста пропутовала и видела довољно како се живи у другим земљама, тако да не причам то напамет. Од своје десете године сам причала како желим да се одселим одавде.
Онда сам кроз блокаде видела да ја не морам да одем из ове земље, јер овде има толико добрих и способних људи. Цела породица ми је овде. Мислим, у неку руку желим да видим свет, али не желим да ме неко тера да бежим одавде.
Мислиш ли да је важно да се млади људи и у будућности још више ангажују и да би требало да их се тиче шта се догађа у држави?
Мислим да јесте важно. Искрено, да ме је неко пре две године питао да ли бих се ја укључивала у овако нека дешавања и занимала се за некакву политику рекла бих – Нема шансе, не интересује ме. Али, кад сам видела, да ако желим да останем овде и да нам свима буде боље, морамо више да се укључимо сви. Иако се дружим са људима који све ово подржавају, ипак се многи родитељи плаше да пусте децу и ја то разумем. Мислим да не треба ничега да се плашимо, већ да нас буде што више, јер када смо заједно тада смо јачи.
И те приче како смо ми плаћени, или неко ту има не знам какав циљ и интерес, то је стварно чиста глупост. Не разумем како неко уопште може и да помисли тако нешто. А схватила сам кроз овај период да није довољно само власт да се промени, мора да се мења читав систем и свест људи. Јер, неки људи имају нека нелогична и „чудна” размишљања, која немају везе са реалношћу у којој живимо.
Да се вратимо лепшој теми. Како твоји вршњаци реагују на твоје успехе, током свих ових година?
У принципу, добро. Док сам била у основној школи дешавале су се некад сцене љубоморе и зависти. Осетила сам то, нажалост. Било је случајева да је неко покушао да умањи и негира моје резултате и успех, уопште. Мени је то јако ружно и искрено, не разумем чему то… мени је једна од најбољих другарица девојчица која се трка са мном на тркама. Много је волим и никада у животу не бих осетила завист, или мржњу према њој и било коме ко је бољи од мене.
Бициклизам постаје све популарнији спорт, али није масован. У каквој је позицији и да ли се довољно улаже у њега?
Подршка на бази клубова постоји. Пошто су ме избацивали из репрезентације, држава ми је више одмогла него помогла. У принципу, породица ми највише помаже. Немам никакву стипендију. Добијала сам од града тих пет-шест хиљада динара неко време, али сада ништа. На пример, у Словенији постоји много веће улагање и држава им баш помаже. Код нас је бициклизам на врло ниском нивоу, као и многи други спортови.
Шта би за тебе био успех који би желела да постигнеш у будућности?
Највише бих волела да будем у неком професионалном бициклистичком клубу. Волела бих да добро завршим средњу школу, а онда и добар факултет. Сматрам да, чак и ако достигнем неки екстремно висок ниво у бициклизму, мени у сваком тренутку може да се врати повреда, да ме спута и да све то падне у воду.
Зато морам имати добро образовање, да бих могла да живим живот са што мање фрустрација. У принципу би ми највише одговарало да после упишем ДИФ, али с тим факултетом не могу бог зна шта да направим. У игри је за сада ФОН, али видећемо још. Идем лагано како ме пут води. Имам неку визију, али не скроз конкретну, у смислу који ћу смер тачно одабрати. Има времена.
За мене би успех био то да никада не зависим ни од кога. Такође, да имам не много велики круг добрих и позитивних људи око себе.
***
Тара Чулић је борац, несумњиво. Али, да ли једна овако млада девојка, девојчица још увек, мора да пролази кроз све ужасе овог ишчашеног система и времена у коме живимо – па, не мора! Зашто се не би, уз што мање стреса, бавила школом и спортом коме је изузетно посвећена? Откривала све лепоте свог доба, заљубљивала се, разочаравала, радовала, патила… због онога што младост и одрастање носе, а не због туђих погрешних избора и одлука?! И не само она, већ свако дете, сваки млади човек у овој земљи.
Ни веома респектабилни резултати у бициклизму нису довољни да се неке надлежне службе и лица позабаве и помогну развоју њеног потенцијала. Толико вредне, даровите деце у држави Србији никада не добије адекватан третман и награду за свој труд и жртву, коју објективно полажу како би своју земљу представили на најбољи могући начин. Ни у спорту, ни науци, па ни у уметности.
Боље да пожуримо, да овој деци коначно омогућимо иоле пристојан живот. Без празних прича, деструктивних критика, ишчуђавања и којекаквих страхова. Дечји страх је много „скупљи” од свих излизаних флоскула, оправдања, мизерних интереса и свог зла које нам се догађа. Свака наказна утвара мора бити протерана и проказана из сна и јаве сваког детета. Из сваке сузе, немира и јаука. Нису заслужили да буду таоци наших слабости. То нам је дужност. Зато, „само урадимо свој посао”!
