Да не би дошло до забуне коју ова реч ствара својим двојаким значењем, овога пута ме занима само употреба у контексту савременог значења, које има негативан предзнак. Готово да смо и заборавили да је првобитно снисходљивост значила претерану љубазност, трпељивост, попустљивост… а временом се усталила употреба која изражава понизност, сервилност, удвориштво. Како и зашто је снисходљивост „прешла” на дијаметрално супротну страну у значењском смислу, не знам, нити сам стручна да то утврђујем. А вероватно већ и постоји одговарајуће објашњење међу лингвистима.
Но, читав свој живот се рвем са собом да у потпуности прихватим постојање снисходљиваца у свом окружењу, не блиском, свакако. Мислим да је та врста људи веома опасна. Манипулативна, с недостатком емпатије, често и кућног васпитања, а камо ли интроспективног проматрања. Свеукупно сагледавајући, чини ми се да су то и врло себични људи, чак и када не одају такав утисак на прву.
Где год да се човек окрене, наилази на продукте и ефекте ничег другог до снисходљивог, улизичког понашања и опхођења одређених индивидуа, само зарад личног интереса. Било да је то радно место, чак и оно најниже, позиција у неким круговима, разним миљеима. Постоји безброј примера у нашем свакодневном животу који доказују ово. И шта онда једно друштво огрезло у оваквим пошастима да очекује, чему да се нада…?
Снисходљивост – пукотина карактера
Узмимо у обзир претпоставку да се нико не рађа снисходљив. Међутим, уколико носи ген неког претка који је био склон снисходљивости, вероватно ће се некада и сам сусрести са унутрашњом борбом против ове непожељне црте личности. Такорећи – пукотине у карактеру. Прва линија одбране је вероватно дијагностиковање снисходљивости према самоме себи. Та кукавичка попуштања пред сопственим слабостима, која одведу човека од личне суштине, постепено га лишавајући храбрости од суочавања са сваком препреком и моралним начелима, су почетак предаје.
Снисходљивци се обично већ у раним школским данима издвоје, као кукољ у житу и, претпостављам да тада настане та пукотина у карактеру. Од невине потребе за допадљивошћу и припадањем, која нам је нарочито тада свима својствена, они се тешко од тога одмакну у неком зрелијем добу. Такозване шлихтаре увек нађу најкраћи пут до задовољења својих „скромних” циљева. Почевши од тога буду изабрани НЕГДЕ за НЕШТО, небитно шта, а да то уопште нема никакав нарочит значај. Чак и да баш ОН оде да опере сунђер и донесе креде (док није било паметних табли), на пример, а у ствари мрзи мирис влажног сунђера и гаде му се остаци креде на прстима.
Увек је први међу једнакима када дође на ред цинкарење несташних другара, јер је на страни „истине” и „правде”. За себе увек има неко тугаљиво оправдање и редовно подноси велику жртву. Тако у средњој школи, па на факултету, радном месту, друштву. Крај се не назире, јер је, нажалост, млада особа свесно усвојила тај облик понашања и постала ваљани снисходљивац.
Учећи се овој „вештини” на врло спонтан и перфидан начин, многи случајеви досегну до фазе да не презају ни од чега, чак и пре неког средњег доба. Вођени чистом амбицијом, која у траговима носи похлепу и егоцентризам, овакви се врло лако издигну изнад културних, часних, марљивих појединаца. Док систем вредности није био оволико урушен, то су били изузеци од правила, или ти инциденти. У „пракси” се показује да више није толико ни битан образовни профил снисходљиваца. Разлика је само у њиховом апетиту. Једни би да прегазе и прождеру све пред собом, док ови „скромнији” теже да задовоље само најпримитивније људске импулсе и потребе. Хтели – не хтели и једни и други сами себе обележе.
Снисходљиво(ст) као идеал!
Посебно су занимљиви случајеви, који арогантно уживају када им удворице хране сујету на најбаналнији могући начин – вербално. Та количина лицемерја, лажног (страхо)поштовања и одсуства личног достојанства изазива мучнину и гађење. Не зна се са чије стране више, да ли овога ко упућује те слузаве, љигаве речи, или онога коме су упућене. Нормалан човек би у земљу пропао у таквим моментима. Али, зато он никада неће завршити нека посла, које ови хоће. Е, ко је ту сад на добитку, а ко на губитку, време увек непогрешиво покаже.
Следећи ниво је чињење разноразних услуга и уступака. Од оних најбезазленијих, попут кувања кафице и доношења пљескавице, усред свог посла, до неких захтевнијих, који изискују и озбиљније потурање леђа, да не кажем – кичме. (Ако је код дотичне особе нађена.) Јер, надмени човек коме је овај мали снисходљивац подређеночекује његову непрекидну доступност. И тако, дан за даном, годину за годином,… они кроз интеракцију напредују и усавршавају своје способности за освајање бенефита, обично ничим незаслужених, до простим, аморфним полтронством. Част изузецима, који поред улизичких задатака ипак умеју и да ураде посао како ваља, али то су ендеми међу оваквим светом.
Тако, временом сви ти мали људи, увлаче све више нових, себи сличних и њихово коло се шири, гушећи све у најближој околини. Пристојни људи са и мрвом личног интегритета се склањају, „гледају своја посла”, јер виде зло очима. Понеки се побуни наглас, али ови мали људи постану толико доминантни, да све што је антипод њиховој обести бива природно скрајнуто. Нит’ да им се каже у очи, нит’ да се супротстави до краја. Ако им се каже, наиђе се на преки суд самозадовољних покондирених тикви, које су умислиле да су веома битне за напредак и развој свога доба, бога ти, а не само неке пуке заједничице. Као, на пример, месне.
Нижући тако уступак за уступком, посао за послом, превару за преваром, ово тужно коло постаје све веће и масовније. Ови што су доносили пљескавице, дизали слушалице, прашинарили у кругу месне заједничице, кисело се смејуљили док нису увежбали тај проклето лажни осмех, посташе јуноше предводници неких који тек долазе. А они способнији, „који су се снашли”, догураше, богами и до парламента, којекаквих управних одбора и директорских фотељица.
Мало ли је, рођаци?! А ми мислили, ови су неспособни да реше нејједноставније свакодневне проблеме! Додуше, то је углавном истина. Неретко не умеју ни да пишу, да изговоре две сувисле реченице, да донесу неки логичан закључак, решење… Неки у самом врху те опскурне пирамиде не умеју ни да се понашају, али пуна им уста метиљавих обећања и манипулативних обраћања.
Онда се човек запита, да л’ сам ја луд?! Како је могуће ово, како оно? То није нормално, није људски, није законито, овим се крши Устав… Покрадоше, отеше, нафатираше се, све упропастише, као да је ова наша мучна Србија нека кула од песка и ми се сви ту играмо, размењујемо модлице, просипамо унаоколо, па ако не ваља, направићемо (по)ново. И не обазиру се! Ма, ни да погледају око себе! Него, грабе, трпају, гутају, жваћу, расипају… Па гутајте, нагутали се! Кад је доста?! Удавићете се сопственом пљувачком!
Не чују. Док им евентуално не станеш на жуљ – нема реакције.
Ал’ кад им удариш на ловицу и „поштење”, е ту се ствари мењају. Што каже стара народна мудрост – Ко о чему, курва о поштењу.
Пут до „пакла” у седам слика
Ако бисмо развој снисходљивости неке личности преточили у слике, то би на мојим штафелајима маште изгледало овако:
На првој слици нашао би се један весели, малени човечуљак који је већ усвојио доста норматива понашања и (лепог) васпитања. На другој слици, тај човечуљак се сусреће са првим проблемима, као на пример, да ли ће испоштовати своју радозналост, или ће је потпуно одбацити и прихватати само оно што му се намеће. У породици, у вртићу, у школи. До тога шта ће да једе, да обуче, како ће се понашати у друштву, са непознатима, пред ауторитетима. Ту, у раном добу се ломе копља и назире се превага.
Трећа слика нам открива човечуљка који није баш срећан и начиње га тескоба. Схвата да је пожељан само када се приклања већини, постаје му јасније да је лакше ако не мисли својом главом превише и не обазире се много на то како се човечуљци око њега осећају. На четвртој слици он је поново наизглед весео, али не тако мали и – прати масу. Смешка се, прилагођава, слеже раменима, клима главом, диже два прстића, сагласан је са свим… Ништа се не пита, а ако се и пита, као да се не пита. Слепо слуша ауторитете, сем ако му амбиције порасту, па пожели и сам да постане ауторитет, не знајући при том шта ауторитет суштински подразумева. Али, нека га!
Пета слика га потпуно огољава у карактерном смислу и ми видимо једну живу особу у чијем погледу се шуња незадовољство и глад за још већим привилегијама и ордењем лажног херојства и заслуга. На шестој слици се упознајемо са профилом поганог човека, који нам одавно не улива поверење и радије бисмо избегли његово присуство. Огрезао у удвориштву, одбацивши сваки иоле хумани чин преиспитивања својих одлука и поступака, његови некада најлепши обриси постају накарадни и ружни. Негледљиви!
Седма слика нам открива највише представнике ове сорте – снисходљивце на важним и врло одговорним функцијама. Удварају се свим странама, за потребе свог непресушног, изгладнелог ега, како би себи обезбедили вишеструку, углавном материјалну корист. Претварају се у штеточине, паразитирајући на туђој муци. Што би клинци рекли – обрну игрицу.
Крај.
***
Један од највећих дарова који нам је дат је слобода избора. Ми, људи то често превидимо, или заборавимо. Јесте да она подразумева одговорност, но то се негде у магновењу насталом услед лавине задовољстава и прохтева, на неки чудан начин затре. Једноставно се одговорност одбаци попут старих, изношених ципела, са уверењем да никада више неће затребати. Направи се неки трули компромис у сврху бестежинског опстанка. Нажалост, краткорочног. Јер, када неко самоиницијативно пуца у ноге човечности и личном интегритету, тиме је запечатио своју и судбину својих покољења. И чему онда да се нада?
Нема морално право чак ни да се љути јер је прозван. Оправдано. Ако је било ком снисходљивцу јасно да на крају сви излазимо пред исти суд и наша тела завршавају испод земље, дакле, скоро па на истом месту, чему онда тај сизифовски посао? Чему толики уложен труд у играње прљавих игара у којима је једини победник време?
Не, не мора се кроз ово кратко путовање ићи линијом мањег отпора, јер тако губимо себе. Није једноставно и лако, али могуће је одупрети се сваком налету индиферентности, страху од сутрашњег дана и многих наредних, од неуспеха и пада. Када се тај страх преточи у љубав према себи, према свом ближњем, све постаје смисленије. Љубав! Не самољубље и идолопоклонство.
„Из мрачнога сину гроба, српске круне нови сјај,
настало је ново доба, нову срећу Боже дај.”
снисходљивост, снисходљивост, снисходљивост, снисходљивост, снисходљивост, снисходљивост,снисходљивост, снисходљивост, снисходљивост,снисходљивост, снисходљивост, снисходљивост,снисходљивост, снисходљивост, снисходљивост,снисходљивост, снисходљивост, снисходљивост,
