Фасцинирало ме је то што ја могу да забележим, снимим нешто, да опонашам неке ствари које сам видео на телевизији. Укључивао сам у то целу своју породицу. Онда сам почео да ангажујем и своје другаре у школи. Заправо, био сам први који је то унео и покренуо и тако смо се доста зближили у одељењу. Играо сам се и стално сам смишљао неке акције. Био сам ту као неки продуцент. Било је ту разних ствари и жанрова. Са две другарице смо снимали и хорор серију. Наравно, све то телефоном, али смо врло озбиљно схватали. Писали смо сценарија, режирали, глумили, монтирали…
УЛАЗАК У КАДАР 24
У то време, сазнао сам за Студио Кадар 24. Када сам чуо да ћу моћи да се бавим глумом, режијом, снимањем, одмах сам се пријавио на аудицију. Тада још нисам тачно знао чиме бих се бавио, али ми је то звучало баш занимљиво. Нисам чак ни питао родитеље. Био сам поприлично опуштен на аудицији, иако сам имао трему када би требало нешто да покажем пред другим људима.
Ја сам припремио имитације и песму и отишао. Кроз рад у Студију Кадар 24, моја љубав ка глуми се ту некако проширила, заволео сам и сцену. Памтим све наше јавне часове и све интересантне вежбе које смо радили. Тада сам уствари схватио колико тога је ту могуће радити. И опет сам упао у неку дилему – шта ја стварно желим, јер сам у свему уживао.
То се преломило након пар година, када сам отишао у Улцињ на једну филмску радионицу за младе. Тамо сам се определио само за режију. Снимали смо филм и свако је морао да одабере чиме ће се бавити. Ја сам волео да будем и испред и иза камере, али тада сам био иза ње. И много ми је помогло искуство са глуме, јер сам могао глумцима да дајем боље индикације. Разумео сам то. Фино је то све текло, али схватио сам да имам највећу слободу као глумац. То ме највише испуњава.
СТИГАО САМ У ДАДОВ
Како је кренуло ово стање са короном, није било ни школе, све затворено, ни Студио Кадар 24 није радио. Почела је да ми недостаје глума. Баш ми је фалила та слобода, месецима. Кренуо сам да тражим у Београду неке школе глуме и наишао на Дадов. Највише ми се допао, јер има своју историју и свиђају ми се њихове представе. Преломио сам рекавши – кад ћу, ако не сад!
Први сусрет са позориштем Дадов ми је био јако занимљив. Драго ми је што сам отишао на аудицију. Било ми је веома необично, било је доста људи. Потпуни мрак у сали, светла која ти бију у очи. Претпостављам да је тако и на пријемном за глуму. Припремио сам монолог из “Балканског шпијуна”, песму “Како се кува српски пасуљ”, која ме је одушевила, јер лично волим кување. Имао сам и три имитације. Био ми је циљ да пробам све што пре тога нисам смео.
Тада сам баш решио да урадим баш све помало лудо. Пошто сам бивао заустављан врло брзо након што кренем да говорим, мотало ми се свашта по глави. Те да ли је ово превише добро, или чак превише лоше? Искрено, мислим да сам могао и боље да се покажем. Мада сам био свестан и да нисам био толико лош. После тога сам отишао на тортиљу, осећао се и понашао као да сам већ прошао. И прошао сам. Био сам баш срећан. Имао сам тада и велику одговорност, према свима јер се већ дуго бавим овим. Било би ми глупо да нисам примљен у Дадов, због свих људи овде.
Иако сам већ имао искуство из Студија Кадар 24, било ми је све ново. Људи, простор, Дадов… Другачији је темпо рада. Један циклус траје четири месеца. Програм је некако згуснут, брже се ради и имамо доста домаћих задатака. Доста лакше сам прихватио и све нове ствари које сам радио. Ментори у омладинском позоришту Дадов су јако добри. Свиђа ми се то што имам прилику да се бавим и сценским покретом, плесом, акробатиком, борбама. Одушевио сам се часовима сценског покрета, који баш ослобађајуће делују на мене. Како обично имам вишак енергије, а нисам нешто за спорт, ово ми одговара.
Откривам и плес и мислим да ћу се њиме позабавити у наредном периоду. Часови сценског говора су ми такође били врло корисни и интересантни. Први пут сам заправо радио на неком конкретном монологу, и то све ми је било врло инспиративно. Сав тај истраживачки пут до лика – то је оно што ме испуњава.
До сада смо морали да радимо са маскама, па су се избегавале вежбе у пару и групне. Све је било више индивидуално, али и то ми је значило. Увек је теже када си сам на сцени. Тако да сам доста успео да превазиђем ту малу нелагоду коју сам имао пре. Почели смо помало да се групишемо и сада коначно почињем да осећам ту енергију. Још увек се ми и не знамо толико добро, али сада нас је десетак у групи и другачије је.
Посебна је атмосфера, некада онако баш озбиљна. Зависи од предавача. Упознао сам много занимљивих ликова. Свако од нас има неку своју луду црту, што ми се свиђа. Само што смо на неки начин ограничени, због ове ситуације. Зато смо једном приликом отишли после часа сви заједно, да се мало боље упознамо. Недостаје ми једино заједнички рад и једва чекам да радимо на представи.
ЗА МЕНЕ ЈЕ ГЛУМА ЖИВОТ
Бавећи се глумом, научио сам да се добро сналазим. На пример у школи, када би требало да одговарам. Ако и нисам баш сигуран у нешто, умем то да сакријем и да на свој начин то превазиђем. Многи професори то умеју да цене, а неки и не баш. Углавном се од нас очекује да избифламо неко градиво, да не постављамо много питања и не износимо своје мишљење на дату тему. Не свиђа ми се то и трудим се да се борим против тога.
Али, тако је. Понекад ухватим себе да се утопим у околину и рецимо не одреагујем, или не кажем нешто што је требало. Онда ми буде криво… Уопште, умем да са лакоћом решим разне проблеме. Стекао сам и ту вештину да одвојим суштину од мање битног, или небитног.
За мене је глума живот. Све оно што нас окружује. Истраживање себе и других људи. Односа међу људима. Одувек сам имао потребу да посматрам људе. На разним местима и ситуацијама. Волим да у филмовима и представама анализирам односе и видим да често буду погрешно схваћени. Примећујм да људи посматрају једнодимензионално, а није тако.
Волим да гледам шта је иза тога, јер није све онако како се чини. Мислим да и ми сами нисмо само оно што најчешће показујемо пред другима. Има ту много више од тога. Желим да истражим што више ликова и станем иза њих. Могу да кажем много тога што ме се тиче, да пренесем неке важне поруке. Зато ценим уметност, мислим да ја важна и да нам је свима потребна.
Имам подршку својих родитеља, који до скоро нису то схватали озбиљно. Мислили су да ће ме то проћи. Сада им је јасно. Мада, имам и тај терет јединца, јер када си једино дете у породици сви желе да будеш некако најбољи. Добро, то више баке и деке. Желе ти све добро, али ово им звучи мало неозбиљно. У школи сам неочекивано добио подршку од неких професора, јер сада већ сви знају да желим да упишем глуму. Многи се изненаде, јер знају сви да је тешко уписати, али углавном добро реагују.
Тренутно гледам доста филмова, читам нека класична дела која нисам имао прилику пре. Искрено, нисам пре имао навику да читам редовно. На пример, роман ”На дрини ћуприја” ме је одушевио. Сада највише читам драме, због припреме за пријемни испит за глуму. Јако ми је жао што у Ваљеву има мало културних садржаја.
Ретко када може да се види неки баш добар филм, мада је и ова наша продукција таква. Снима се много серија, а мало је тога квалитетног. Ваљда ће се то поправити. Да не буде новац на првом месту. Мислим и да би уметници, профеионалци требало ипак да бирају послове. Не сви. Али глумци и редитељи да. Иако неки тврде да би требало све прихватати, ја не мислим тако. Глумац мора да бира улоге.
Стално размишљам о томе шта бих могао да урадим по питању културе и уметности у нашем Граду. Волим када могу да утичем на неке промене. Али не могу сам. Када бих имао шири круг људи, мислим да бисмо свашта могли да урадимо.
Ја волим нашу Државу. Волео бих да останем овде.
