Они су Ђаци репортери. Ученици су петог два одељења и веома добри другари. Прошле године су, кроз игру започели да раде одличну ствар и укључили се у новинарску секцију школе. Снимају разне школске догађаје и праве репортаже о њима. Имају шта да кажу о разним темама, итекако мисле својом главом.
Василије Батинић је искључиво у улози водитеља. Приватно помало снима за Јутјуб, али само за себе, како каже. Први пут је направио пицу 26. децембра 2020. године и од тада често кува и спрема разна јела. Већ две године тренира рвање.
Урош Костадиновић обожава снимање и монтажу. Има свој Јутјуб канал за који врло ажурно снима разне видео садржаје. Самим тим, у екипи Ђаци репортери је задужен управо за ове послове. Суботом похађа часове глуме код Катарине Вићентијевић.
Михаило Стошић је у овом триу Ђаци репортери најчешће задужен за белешке, а понекад је са Урошем иза камере. Уз Василија је почео да се интересује и за кување. Тренирао је кошарку, али тренутно је у потрази за неким другим спортом.
Од игре до озбиљног посла
Василије и Михаило су заједно од првих минута својих живота, такорећи још из породилишта. Није случајност да су и у одељењу заједно. На једном часу физичког васпитања, играли су се ТВ преноса, где је Васа био у улози водитеља. Тако су дошли на идеју да направе Вибер групу под називом Њуз, у којој ће објављивати вести из свог одељења. Одмах им се прикључио и другар Урош. Свакога дана су објављивали разне актуелности у групи, иако су се неки из одељења и бунили.
Њихова разредна, професорка Јелена Ивановић је била упућена у то, а убрзо је сазнала и професорка физичког васпитања. Она их је охрабрила да се укључе у новинарску секцију и почну да креирају садржај за сајт школе. Тако је почела авантура тројице радозналих, креативних петака.
Разговор са њима је био право уживање.
Како долазите до прича о којима ћете извештавати? Да ли вам их неко препоручи или сами бирате догађаје и осмишљавате како ћете снимити?
Михаило: У почетку смо ми у одељењу пратили шта се догађа, а после су почели да нас обавештавају о догађијима. Ми се припремимо, дођемо на место где је потребно, Урош понесе камеру, ја понесем телефон да могу да записујем, а Васа микрофон. Василије је, иначе добио микрофон када смо правили репортажу са школског кроса.
Урош: Наставница нам каже, на пример када смо снимали крос – ко је освојио које место. Ми онда њих интервјуишемо. Ако има много деце, снимимо све, али после одаберемо најбоље. Гледамо ко је најуспешнији у томе што ради и ко се добро сналази пред камером. Не можемо сами да смишљамо шта ћемо снимати. Увек морамо да питамо наставницу да ли смемо да интервјуишемо неке ученике, пошто то мора разредни старешина да одобри. Зато нам углавном она и каже када се шта дешава, па ми одемо и снимимо то.
Василије: Морам само да додам, да сам схватио да ипак морам да се припремим. До сада сам из главе смишљао питања, па се некад мало и збуним. Боље је написати питања на папир.
Мада, када видите како Василије обавља посао водитеља никада не бисте рекли да на лицу места смишља шта ће да пита саговорника.
Ђаци репортери на Јутјуб платформи
Како делује на вас ово што радите? Јесте ли приметили да вам помаже у неким стварима?
Василије: Мене ово све јако забавља. Док то радим ја се трудим да будем озбиљан, а на крају ми то све изгледа смешно када погледам. Барем ја имам такво мишљење.
Урош: Моје лично мишљење је да ми је све ово помогло, јер ме је још више увукло у свет снимања и монтаже, чиме бих ја желео да се бавим. Неки људи који познају мог оца стално питају шта ми то радимо, како?… и одушевљени су тиме. Тако да мислим да је ово све добро за нас, јер смо од забаве дошли до овога што сада радимо. Сваки дан нешто ново откривамо, и то је супер.
Михаило: Мени је много лепо када дођемо негде да интервјуишемо неку децу. Када смо први пут радили био сам баш узбуђен и све ми је било занимљиво. И сада волим када радимо све то. Раније сам се мало стидео када станем пред камеру, али сада и када видим сву ту децу коју интервјуишемо, лакше ми је. Некако сам се ослободио.
Да ли бисте волели да имате још више могућности у школи да се бавите неким занимљивим стварима попут овога?
Урош: То би било сјајно. Тада бисмо могли много боље да радимо, да снимамо много више…
Михаило: Када бисмо могли са камером да идемо кроз школу било би одлично… (смех)
Урош: У школи има доста занимљивих секција, нпр. географска, фотографска и разне друге. Ја сам чак размишљао да се ту укључим, али пошто смо почели ово да радимо, одустао сам. Већ снимам и фотографишем када радимо, тако да нема смисла да идем и тамо. Али мислим да нам школа довољно пружа што се тиче секција. Ко има талента има баш доста избора. Више од овога нам и не треба.
Василије: Ја се не бих сложио са Урошем. Мислим да би могло да буде више могућности.
Какав је ваш став по питању нових технологија? Колико вам оне користе, а колико могу бити штетне?
Михаило: Мислим да све то што нађемо на интернету може да нам помогне да се информишемо. Тачно је да ту има и пуно лошег садржаја који је штетан за децу и непримерен је. Али опет можемо да нађемо нешто што нас усрећује.
Василије: Слажем се да има и добрих и лоших ствари. Гледао сам неку аналитику која каже да на целокупном интернету има 4% добрих, корисних ствари, а осталих 96%.
Урош: Те 2020. године када смо сви били затворени, мислим да смо се сви више везали за телефоне, рачунаре, ТВ. И ја сам јако пуно био на телефону, нисам знао шта да радим. Нисмо толико могли да излазимо напоље, да проводимо слободно време. У једну руку, то ми је било лоше, а опет у једну руку је било и добро, јер сам се заинтересовао за ове ствари. Јер, да нема ових технологија ми не бисмо снимали и ви не бисте сазнали за нас. (смех) Сада немам ни толико времена и одвикао сам се од телефона. И боље је овако.
Друштвене мреже, игрице – какав је ваш поглед на то све?
Михаило: Већини деце је то све занимљиво. Али, на пример, на ТикТоку, који је популаран могу да се нађу и свакакве глупости. Има и занимљивих ствари, али има и лоших. Има пуно деце која објављују нешто што не би требало, а мисле да су нешто добро урадили. Неко објави нешто лоше о свом другу, на пример, напише његово име и презиме, а уопште није свестан да тиме може да му нашкоди.
Василије: Када бих ја правио друштвене мреже, ја бих то другачије уредио. Видео сам скоро један профил на коме се избаци 40 објава дневно. То је превише. Ја бих то ставио да може да буде једна објава дневно, а не да се претерује. И да то буду неке добре, поучне ствари, а не само глупости.
Урош: Ја немам шта много ту да додам. Мислим само да дечаци више играју игрице, а да девојчице више користе друштвене мреже. Мада је сигурно некад и обрнуто. Али, мислим да генерално претерујемо са свим тим стварима. Када на великом одмору видим млађу децу, другаци, трећаци да носе телефоне и сликају се, па то објављују – то је стварно мало претерано.
Василије: Морам само да додам – када бих ја нешто могао да мењам у овом свету, ја бих ограничио играње игрица. Нека то буде сат и по до два дневно, али да се подели у два или чак четири дела. А не одједном да се проведе толико времена. Када бих могао…
Михаило: Само да и ја нешто додам – видео сам да постоји та апликација за родитељску контролу. Родитељ може да одреди колико времена дете може да користи телефон и да га увек контролише.
Шта мислите, има ли довољно слободе да се каже оно што се мисли и да радите све оно што бисте желели?
Василије: Свако има право да каже оно што мисли. Мислим да у јавности не би требало баш све износити, нарочито по друштвеним мрежама. Деси се да се за нешто што је јавно изговорено буде и кажњен, или не дај Боже нешто горе од тога. Нарочито ако је у питању нека тајна и нешто што је неко дуго чувао. То не би требало да се износи у јавност.
Урош: Ми као деца немамо право гласа о политици и то нас не интересује. Али, мислим да у јавности не би требало коментарисати тако неке познате личности. Ако се некоме свиђа неки фудбалер, а некоме други не треба због тога да се свађају, или да се побију у школи зато што је овај рекао ово, а онај други нешто другачије. То је, ја мислим и пример зашто не би све требало писати по друштвеним мрежама.
Михаило: Слажем се са овим што је Василије рекао. Али, некад људи кажу и нешто што не мисле, да би испали паметнији, бољи, не знам… Мислим да би свако могао да каже своје мишљење, а да се људи не свађају и не туку због тога. Не знам зашто се људи љуте једни друге када се некоме свиђа ово, некоме оно…
Василије: Не знам како бих то рекао… Ако људи имају неки проблем, људи имају језик да причају и морају то да реше између себе, а не да се туку. Пси не умеју да говоре, па морају да се каче мало, да се уједају и лају. А људи нису пси.
Какво је ваше мишљење о феномену популарности? Да ли све те, данас популарне јавне личности заиста заслужују то?
Михаило: Деца углавном разумеју то, али не схватају да није то све за њих. То што те јавне личности снимају и није баш за дечији узраст, а међу њиховим пратиоцима је највише деце. Деци је можда смешно и забавно да слушају и гледају ствари које нису добре, где има и псовки, а не би требало.
Василије: Ево на пример, има тај један јутјубер који је најпопуларнији на Балкану. Има чак два канала, са по неколико милиона пратилаца. Он као купује нека кола, југиће и голфове, па их разбија. Псује у видеима и свашта снима. Зарађује много од Јутјуба. У једну руку то јесте смешно, али кад се види шта је иза тога – то није баш добро.
Урош: Био је један јако популаран јутјубер који, мислим да више и није у Србији. Он је јако лоше утицао на децу, по мени. Стално је псовао, вређао некога и говорио баш лоше. Деца су то слушала, гледала и понављала. Мада, некад то дође и из куће. Родитељи не контролишу шта им деца раде па зато и постану лоша.
Да ли бисте волели када би ученици свих ваљевских школа много више сарађивали и радили неке ствари заједно?
Василије: Мислим да би то било тешко. У нашој школи, ОШ „Андра Савчић” има ђака који јако лепо сарађују, а има и оних који то некако исмејавају.
Урош: Да, има оних који нам стално говоре да немамо појма и исмејавају то што радимо. А шта они раде? Не раде ништа. Ваљда зато и исмејавају јер не знају шта да раде.
Михаило: Ако се некоме нешто не свиђа може и да задржи то за себе, или да каже, али да никога не увреди. Ако му се свиђа може да каже.
Урош: И ја мислим да је то немогуће, с једне стране. Ако би било, рецимо по 10 ученика из сваке школе, питање је како би се они договорили око неке идеје, како би се сложили.
Михаило: Сви имамо и различите обавезе, тако да би се то тешко уклопило.
Значи ли то да не постоји довољно уважавања туђих идеја?
Василије: Ја то гледам овако – свет се дели на добру и лошу страну. И те две стране су помешане. А то би лепо требало да се раздели. Добри да буду са добрима, а лоши са лошима. Ови лоши утичу негативно на добре, али добри могу да утичу добро на ове лоше. Мада, ове лоше то и не занима. И све је тако подељено. И код физичког и, да кажем, психичког изгледа. Лепо изгледаш – ружно изгледаш. Паметан си, или ниси. А свет има много боја. И није све црно и бело.
Шта бисте ви променили у вашој ОШ „Андра Савчић”?
Урош: Ја бих можда додао кантину.
Михаило: Ја бих волео да, ту поред терена, у другом делу имамо базен. Да можемо да га користимо за активности у школи.
Василије: Има много ствари које би могле да се промене. Почела је садња дрвећа и то је лепо. Али не мора овде свугде да буде бетон. Могла би се посадити трава, цвеће, мада то у већини случајева никога не занима. Сви иду преко траве, газе. Па, на пример ти електронски дневници. Ту често има неких проблема, те нема интернета, па нешто заблокира и тако изгубимо део часа. Бољи су били стари дневници.
А људи хоће да све добијају на тацни. Ја бих предложио да се врате стари дневници.
Можда се стари дневници једног дана и врате. Али никада се неће поновити овај сат инспиративног, искреног разговора са тројицом креативаца из ОШ „Андра Савчић”. Непроцењиво је искуство чути њихове мисли, запажања и ставове које врло чврсто заступају. А пред њима је тек отворен пут.
Дружићемо се још са овом веселом екипом. Ђаци репортери ће тек заблистати својим ангажманом, ведрим духом и добрим идејама. Пазите! Никад се не зна где вреба њихова камера.
