Вања Удовичић расте у свом породичном дому, у Насељу Збратимљених градова, који радо прима сваког госта. Поред његове Баке не можете остати непослужени. Гостопримство краси и његове родитеље. Отвореност и топлина његовог дома засигурно утичу на Вањино детињство. Он је здраво и бистро дете које веома креативно живи своје безазленство. А управо такво детињство би и требало да буде.
На овог сјајног клинца упутила нас је његова учитељица, Светлана Арсић, која му је као друга мајка, како Вања каже. Казала је да скоро није имала толико занимљиво дете, тако широких и разноликих интересовања. Заиста је била у праву. Млади Вања Удовичић се занима за најразличитије ствари, које често и немају додирних тачака. За његов узраст то и јесте необично.
Он, свакако расте у складу са својом генерацијом, не заобилазећи ни модерне технологије. А и како би? Игра игрице и ради све што и друга деца. Ипак, своје слободно време испуњава свакаквим активностима и занимацијама. За све има времена, након што заврши са свим школским обавезама. Од читања поезије и књига, гледања филмова, играња шаха, фотографисања, планинарења и програмирања, а од скора пливања и цртања.
Постао је љубитељ и озбиљан колекционар разних врста Рубикове коцке. Тачније, све те коцке су различитих, чудних облика. Ко не зна, морао би да се позабави подробним уопознавањем структуре и начина склапања. Вања ужива у томе и ради то веома брзо и спретно.
Веселе је природе и воли да усрећује људе. Има сјајну екипу у свом Насељу у коме станује. Играју се разних игра које су им доступне напољу. Брину једни о другима и воле се, иако су различитих узраста.
Планинарски дух и љубав према природи
Са својих 10 година већ је небројено пута препешачио брда и долине. Од Ваљевских планина – Повлена и Медведника, преко Таре, Дурмитора и Маглића, у БиХ. С почетка је имао мали страх од висине, али му је управо планинарење помогло да победи и то. Каже да му је сада свеједно. Углавном му отац чува леђа, тако да се врло слободно креће и пење чак и по неким, за његов узраст, непристучаним теренима. Највиши врх који је освојио јесте Боботов кук, надморске висине од 2523 метра. Ово је и највиши врх планинског масива Дурмитор, у Црној Гори. Заморила га је та егзибиција, али није му то пало тешко, јер је било вредно прелепог погледа који је уследио.
Први пут је спавао у шатору са непуних пет година. Прошле године је имао исто искуство, на поменутом Маглићу. Био је одушевљен јасном сликом ведрог ноћног неба, где се свака звезда видела јасно.
Понекад са Татом пође у кратку вожњу, а заврше на Повлену и испењу бар један врх.
Његови другари нису баш заинтересовани за овакакв вид активности, мада има неколико њих који им се понекад придруже. Тада је уживање двоструко интензивније. Вања Удовичић за сада није нарочито заинтересован за алпинизам, али за шетње по већ утабаним планинским стазама јесте. Лагано и опуштено, да има простора за уживање у пределима којима гази.
Воли да фотографише нешто што му привуче пажњу у природи. То најчешће ради у планинарским експедицијама. Испратио је и једну птичију породицу која је свила гнездо на дрвету испред његове терасе. Животиње обожава и не плаши их се. Мишљења је да човек увек мора бити у контакту са природом, јер ништа лепше од тога не постоји. Жао му је што деца не проводе више времена напољу.
Дете које чита и воли озбиљне глумце
„Омиљени глумац ми је Ентони Хопкинс.” Гледао је филмове Кад јагањци утихну, Ханибал и Црвени змај. Највећи утисак је на њега оставио ипак филм Кад јагањци утихну. Не воли да гледа хороре, али воли да гледањем страшних филмова превазилази неке своје страхове.
Поред Ентонија, Вања је одушевљен Павлом Вуисићем, Петром Божовићем, Александром Берчеком, Богданом Диклићем, Секом Саблић и многим другим нашим глумцима. Нисам сигурна колико његових вршњака познаје рад баш ових глумаца старије генерације. Обожава филмове, а посебно истиче оне настале по књижевним делима. Ипак, драже му је да прво прочита књигу, па тек онда да погледа филм. Тако је било са Леси се враћа кући.
Последњи пут је, не својом вољом, прво погледао филм Лето када сам научила да летим, а тек после прочитао и књигу. Сматра да је књига далеко боља и мисли да филм никада не може бити бољи од саме књиге по којој је сценарио написан. ”Нема у филму довољно детаља које док читамо видимо и замишљамо.” Можда и мудро збори овај наш четвртак. Многи ствараоци седме уметности би се и сагласили са њим.
Вању не занима режија, али воли да се поистовећује са појединим јунацима док чита, или гледа филм. Ужива у анализирању и размишљањима како би он поступио у сличним ситуацијама.
Када су књижевна дела у питању, највећи утисак је за сада на њега оставио Мали принц, А. С. Егзиперија. Иако му је било много тужно, једна мисао је ипак надвладала тај утисак. То је да ”Човек само срцем добро види. Суштина се очима не да сагледати.” Каже да ће је поново прочитати, али када прође доста времена. Воли да чита жанровски различита дела, па чак и поезију. Омиљени песник му је Љубивоје Ршумовић, али не изоставља ни Десанку Максимовић. Ршумовић му више паше, јер су његови стихови шаљиви и увек ведри.
Једна књига одвела га је пут прогарамирања
Када бисмо сви читали књиге, овај свет би био далеко племенитије место. Вања Удовичић је једном приликом наишао на књигу 20 лекција о програмирању у Скречу (Skratch) и тако се заинтересовао. С почетка му није било баш најјасније шта се од њега заправо очекује, када су лекције из поменуте књиге у питању. Уз ово интересантно штиво, понеки Јутјуб туторијал и татину помоћ, лагано је ушао у свет све популарнијег и траженијег занимања. Најпре је сам правио презентације за потребе школе, али самоиницијативно. Недуго потом добио је прилику да се у оквиру школе пријави за обуку програмирања те се тада озбиљно закачио за ову област.
Почело је са анимацијама, а касније су прешли на игре и дошли до фазе када они контролишу ликове. На сваком предавању су добијали задатке које је требало да ураде за следећи час.
Сам је направио неколико видео игрица и квизова. Најдражи му је Стони тенис и Квиз кроз који нас води један мали змај. Тата му је мало помогао у основној идеји за игрицу коју је направио за сам крај обуке. Инспирацију су пронашли у у библијској причи о прагреху. Ради се о роботу Ева која до 2042. године мора да очисти Земљу од грехова. У игри су 2041 јабука, које Ева мора да избегне. Свака јабука која падне на њу је један смртни грех и играч мора да се врати на почетак. Тврди да је много више научио на овим онлајн предавањима, него из књиге. Диплому очекује.
Наставља да се бави овим стварима, па је чак направио и рекламу за стринину радњу. Сада мисли да би волео да му програмирање постане и занимање једнога дана.
Док расте, размишља и о проблемима
Вања Удовичић мисли да деца имају неких проблема са школом. Неки од њих имају одличне услове, а не труде се довољно. Док друга деца која живе тешко у много лошијим условима, често боље раде и уче. Много више се труде. Каже да ће та деца можда касније бити и вреднија и успешнија.
У школи ништа не би мењао и мисли да би све могло да буде много лошије него што јесте. Онлајн настава му се никако није допала, јер то није исто када су „уживо” са учитељицом у свом одељењу. Недостајало му је и дружење.
Сматра да нове технологије много више одмажу деци него што им помажу. Нарочито када је играње насилних игрица у питању и претерано коришћење друштвених мрежа. Примећује да су деца данас много агресивнија него пре. „Можда је то мало и до пубертета. То важи како за дечаке тако и за девојчице.”
У свему томе, каже има и до деце и до родитеља, поред утицаја технологија и услова живота. Вања Удовичић не мисли да ће му пубертет бити нарочито тежак период. „Биће много горе када се одрасте скроз, јер је много више проблема и потешкоћа.”
Примећује да понекад немају сва деца исту прилику да се покажу.
Одрасле поштује и мисли да би сва деца требало тако да се односе према њима. Са друге стране, не оправдава их када туку своју децу.
Вања Удовичић би променио…
Примећује да су људи често сами. Када би имао чаробни штапић, каже да би учинио да има више љубави на овом свету. „Не само оне кад се заљубиш, него и другарске и сваке друге. Према природи нарочито.” Да се он пита, наплаћивао би казне за бацање смећа. Из истог разлога би поставио и камере на неким местима.
Насмејани Дечак бистрог погледа и здравих резона права је благодет својим родитељима, ближњима, учитељици Цеци и својим другарима. Када се запитамо – шта се то дешава са нашом децом и младима, сетимо се овог скромног дечака. И много других дивних клинаца које сви ми у свом блиском окружењу познајемо.
До нас је. Нормално.
