Катарина Маринковић је одувек знала да се неће бавити канцеларијским послом. Није имала јасну идеју шта би то тачно могло бити, али је као дете изражавала интересовање за књижевност. Када је дошло време за средњошколско образовање, у Ваљеву се ономад десила једна лепа ствар, те је отворено одељење Дизајнерске школе у Београду.
Упркос свим дотадашњим резултатима које је имала у области природних наука – математике, физике… Катарина Маринковић је одлучила да упише управо овај смер, што је било потпуно неочекивано за све, осим за њене родитеље. Тада је кренуло једно сасвим необично путешествије кроз наредни степен образовања, што је и за Ваљевску гимназију, у којој се настава овог смера реализовала, било несвакидашње за то време.
Професори, који су предавали теорију форме и све друге уметничке предмете, били су посве другачији. Настава се одржавала и суботом, али је зато понедељак био слободан дан, што је такође до тада било неуобичајено. Први избор факултета је била архитектура. Свој неспорни таленат, Катарина Маринковић је поново потврдила уписом на архитектонски факултет. Прву годину је оставила иза себе уз сјајне резултате, али и делимично незадовољство.
Тог лета се одважила да ипак покуша да изађе на пријемни испит, на Факултет примењених уметности, бирајући продукт – дизајн са којим је делимично била упозната, али се чинио ближим њеним аспирацијама и жељама. Наравно, врата су јој се отворила и уписала се на Академију. Паралелно је наставила и са студијама архитектуре. У неком моменту их је ипак напустила и апсолутно се посветила дизајну. Након пет година интензивног и посвећеног рада, конкурисала је и добила стипендију тадашњег Генекса, те сезапутила на Домус академију, у Милано, која је у том тренутку била најбоља у свом домену.
Годину дана тамошњег искуства је било веома значајно за њен уметнички развој. Учећи од најбољих италијанских, па и светских дизајнера, имала је прилику да кроз четири модула стекне богато знање у сфери продукт-дизајна, затим, дизајна ентеријера, футуристичког дизајна и сл. Студенти су имали прилику да буду укључени у производњу и реализацију производа, где су Италијани и у оно време били светлосним годинама испред нас.
Боравак у Милану јој је донео ту неопходну лепршавост и отвореност, коју наши факултети тада ипак нису откривали, без обзира на одлично теоријско знање и врло подробно и вредно бављење материјом. Једноставно је недостајало простора за маштање, креативност и експериментисање.
Гошћа портала КАДАР[24] је одавно нашла и живи своју оазу мира и хармоније. Катарина Маринковић је већ пружила овом граду довољно за један живот. Отворила је многа скровита места у којима се са радошћу и љубављу ствара. Не либи се да ствари назове правим именом, уз одмерен и свакоме пријемчив тон. Уосталом, ово је разговор, никако закључак нити било какав суд.
Упоређујући време када си ти студирала дизајн и ово данас, јесмо ли ипак направили неки видан помак у квалитету студијских програма?
Мислим да јесмо. Пратећи све ове младе људе са којима радим и који уписују уметничке школе, видим да је све доста другачије и разноврсније. Програми су занимљивији, постоји већа могућност избора. Далеко је креативније. Користе се разни начини приказивања идеје, иде се у креативно филозофски концепт, тако да је то стварно велики напредак.
Катарина Маринковић о едукацији деце и младих
Пошто се већ дуго бавиш едукацијом деце и младих, различитих узраста, какав је твој утисак по питању њихове слободе израза? Колико их школски систем негде спутава и, у којој мери ти сама успеваш да им разбијеш ту опну, која се неминовно створи?
Пошто сам у неком периоду радила у школи, мени је потпуно јасно шта значи један и шта значе два часа ликовног. И два часа су недовољна. Мада, упркос свим мањкавостима система, заиста морам да похвалим професоре који раде са ђацима, јер они дају свој максимум. То се врло јасно да видети и по радовима који нам пристижу током конкурса. Врло је тешко предавати ликовно у школи. Као и музичко, сигурна сам.
Зато што, они не могу да распакују ни прибор за то време. Клупе су мале, да би се они размахали; тешко је направити и атмосферу за час ликовног, када они долазе са физичког, па журе на математику… Није то та опуштеност.
Код учитељице је можда мало другачије, а већ тамо од петог до осмог је теже. Ту, углавном видим да се то своди на цртање оловком и да сви више воле да цртају него да сад морају да носе боје, распакују, чисте после тога… Међутим, то је велика штета, јер тај један део талента, који је својствен деци, не мерим сада колико га ко има – нажалост, почиње да се гаси. Зато покушавам, у раду са њима, да им надоместим све што им овакав систем у школи не пружа. Да те неке канале одржим отвореним, како би развијали свој таленат докле год у томе уживају.
Претпостављам да можеш савршено добро да процениш колико та слобода и спремност на маштање јењавају са годинама?
Да, велика је разлика. Скоро сам поново радила с предшколцима и њихова слика света је потпуно необична. Интересантно је дати им велики папир, јер они имају потребу да се изражавају којекако. То им је игра и они су, наравно сасвим отворени.
У нижим разредима и даље успеју да задрже тај вид слободе и отворености, иако су већ постали део тог система. Али, тамо са петим, шестим разредом, све то прелази у некакву скученост, попут те оловке коју сам поменула. Зато је дивно да постоје места која ће их вратити и сачувати тај начин рада, јер је штета да се то изгуби тек тако. Велика је разлика, заиста. Притиснути су са свих страна. Чак и када је неко дете заинтересовано за ликовно, други који нису умеју да га ометају и баш је тешко успоставити потребну атмосферу на часу ликовног васпитања.
Поред цртања и сликања, у оквиру радионица које водиш, се бавите и вајарством?
То је сад и онај део који радим у Центру за културу, ораганизујући разне програме. Тамо такође радим са децом цртање и сликање, по фазама, у зависности од периода када шта имамо на програму. Вајање и графика, су такође доступни. Постепено сам уводила и ангажовала и неке друге људе, моје старије, као и млађе колеге, од којих су неки моји бивши ђаци, како бисмо могли да покријемо што више области.
Вајарска радионица се задржала, јер је Центар за културу купио пећ за керамику, тако да имамо могућност да све те радове и испечемо. Ускоро ћемо моћи и да колоришемо, тако да та радионица ради константно. Као ментор, са децом ради Каћа Остојић; радила је Лејла Енетах Вујовић, затим Душан Арсенић, Никола Романовић, Јован Марковић…
Како налазиш копчу између свих послова којима се реално бавиш? Сликаш, бавиш се дизајном ентеријера, радиш са децом и младима и у Центру си, на неки начин, базирана на организационе послове.
Такорећи, на једном истом задатку сам увек, у свим тим областима. Једно је педагошки рад, друго дизајн, којим се бавим и треће – оно што је моје, а то је сликарство. Све то иде ка томе да се направи неко окружење, како би стизале нове генерације које су културније и боље од нас. Да ли се то дешава кроз то што покушавам њих да уведем у свет уметности, да им приближим нешто корисно, лепо, да развију своје таленте, да буду култивисани и културни.
Или је то кроз дизајн ентеријера, где се такође догађа нека размена и едукација са људима са којима сарађујем. Или, кроз сликарство, које је најинтимније и највише га остављам за неке године које ће доћи. Или, пак, што си поменула, кроз организационе послове у Центру за културу. Заправо, то сам свела на минимум и све радим у сврху подстицања дечјег стваралаштва.
То је ово што радим и самостално, у свом простору. Могу да кажем да је број деце овде мањи, талентованији су и посвећенији. У Центру је то већи број деце, јер јесте поента да кроз те програме прође што већи број њих. Да би рад са најмлађима био испраћен и ишао ка свом циљу, треба да дође у ту фазу да ти радови буду изложени. Да та деца добију подстицај, како би и родитељи видели да она освајају неке слободе за које можда нису знали ни да постоје; да улазе у неке светове које они не познају, па на крају и да та деца едукују родитеље.
Тако да, то што је моја организација, на пример – како да опремимио нешто што ће бити дечја галерија, или, како опремити ликовни атеље, који ће бити расадник за даље где ће ти млади људи наставити свој пут… Све те ствари које се тичу осмишљавања, планирања, па, коначно и организовања догађаја, мени не падају тешко, ако ја ту видим сврху.
И поред тога што се доста пута изнервирам и буде ми напорно, идем ка том циљу и то је то. Тако да то није неки досадан и узалудан посао у Центру. Волим резултате и сама себи направим посао. На крају, често се сетим тога, да, када сам ја била дете, свега овога тада није било. Зато је сав мој ангажман ту, искључиво на бази идеје за општу добробит.
Борба за развој дечјег ликовног стваралаштва
Имајући у виду све околности и средства која се издвајају за културу, колико је захтевно да једну идеју доведеш до стадијума реализације?
Прилично сам упорна, како бих ти рекла. Могу да идем полако, па, тако мало да размишљам док се нека идеја у потпуности не искристалише. Од тог тренутка, идем и не одустајем. Без обзира на све наметнуте препреке – некад објективне, а некад, ето, просто се нема времена за нешто, јер то није у фокусу рада установе. Али, не одустајем. Захваљујући томе и подршци сарадника остварено је доста тога у Центру за културу. Мислим да ће имати шта да се настави, када неко други то буде радио.
Направљен је тај атеље, који је кренуо од рада у једној врло малој просторији. Постепено смо то све ширили, долазиле су реконструкције, набавка опреме… Мислим да идемо у добром смеру.
Колико Град има разумевања за овај вид доступности уметничког простора, у сваком смислу?
Мислим да су у целој тој причи најбитнији грађани који подржавају и заједно са нама, који радимо са децом, граде мале оазе стваралаштва и културе. Административне службе су ту да спроведу прогресивне тежње грађана и да њихов новац не усмере на погрешну страну. У том смислу, упорност појединаца је добар начин да, идући ка циљу, доста добро уклањамо препреке.
Стицајем околности била сам у прилици да руководим том установом и да на тај начин много лакше и брже доносим неке одлуке. Зато сам у тим неким првим годинама могла једноставније да реализујем идеје које су се тицале дечјег ликовног стваралаштва, што је и логично. Касније је то све ишло неким својим током. Како када. Наравно да је нешто могло ићи и брже, да је могло бити боље, али свакако смо поприлично одмакли, у односу на неки претходни период. Могло је давно да се стигне, не само до дечје галерије, ка којој сада идемо, већ и до градске галерије. Уз дивну Модерну галерију и Уметнички студио Трнавац, галерију Музеја, градска галерија је неопходна ваљевским уметницима.
Можеш ли још нешто прецизније да кажеш у вези Дечје галерије, која је у припреми?
То је, уствари фоаје испред биоскопа и постојећи простор изнад тог дела. Пошто нам је простор ликовног атељеа тесан за изложбе, ми смо пар година излагали дечје радове управо ту, испред самог биоскопа. То је било отворено и много деце је имало прилику да види све радове, када долазе да гледају филм, рецимо. Е сад, тај спрат изнад је поптуно неискоришћен, тако да планирамо и тај део да оспособимо за излагање. Логично је да се то зове Дечја галерија, како другачије. Сви ти конкурси које организујемо и у сарадњи са школама, биће видљивији, као и све изложбе које током године радимо.
Препознајеш ли код младих људи данас свест и потребу за преузимањем одговорности и конкретним чињењем у сврху промена на боље?
Након неколико година, пет, па чак и десет рецимо, када ми се чинило да су сви као хипнотисани – од најмлађег узраста до средњошколаца који су се припремали за студије, имам утисак да се сада нешто мења. Могу ти рећи да се радујем. Имам довољно година, можда и памети, јер године некад не значе ништа, да схватим да нисам ја та која би требало да мења овај свет, зато што сам свесна да су моје идеје застареле. То што ја мислим шта би било добро, или најбоље за будућност света, далеко је од онога што су потребе ове деце која долазе.
Требало би често бити самокритичан и имати неку врсту самодисциплине – да не улећемо у то да ми уређујемо како би нешто требало бити. Зато је мене то обрадовало, јер сам видела ту апатију која је дуго трајала. У мојој генерацији је то потпуно логично, мада не мислим да је добро. Мислим да човек увек мора да тражи излаз, макар у својој глави и да прави сопствене светове.
Видело се некако, у том периоду који је трајао поприлично, да су хипнотисани игрицама. Па онда, нека дезоријентисаност деце. Видим то док радимо. На пример, кажем им да нацртају три предмета. Врло једноставно. Видело се да они у много већем броју немају фокус. У перципирању најосновнијих ствари – шта је лево, шта десно, близу, далеко, велико, мало. Значи, не причамо о таленту. Не бих сада да тумачим зашто и како, али је било очигледног помањкања пажње.
Сад сам приметила да има енергије која се буди, заинтересованости. Мислим да се сада формира и добија обрисе нова генерација која ће преузимати ствари, имати свој поглед на свет и ићи ће ка томе. Чини ми се да се излази из периода апатије. Макар овај мали узорак младих са којима ја радим.
Чињеница је да се то незадовољство космоса улило у децу. Није чудно што препознајемо бес, агресију и мањак толеранције. Али, мислим да ће то донети неку нову енергију која ће рашчистити сав овај хаос који смо им наметнули.
Да ли је ваљевска публика истински жива и колико се на неки начин обликовала, ипак мало богатијом понудом културних садржаја, у односу на неке претходне периоде? Каква је слика овог нашег малог дворишта?
Знаш како, скоро нигде не идем. И кад одем негде, одем мимо отварања, из неког револта. Као што сам имала према политичарима некада, да ми отварају изложбу, јер сматрам да је то потпуно глупо, тако исто и сада, не волим политику и функције у сврху отварања неких догађаја где им није место. Разумем протокол и поздравну реч, али не волим ту дневну политику на таквим догађајима. С друге стране не волим лажне подстицаје, који су опет сврха дневне политике и протежирања некога коме је неко нешто. То није ни за чију добробит. Зато ни сама нисам хтела да отварам такве изложбе, на свом радном месту. Јер, оно што не испуњава мој критеријум шта је добро, нећу од тога одступити.
Е сад, публика… па, не могу ти једноставно одговорити. Та нека нова публика која некад долази, која не зна ни да се понаша… не бих то одмах сврставала у нешто јако лоше. Као ни кич, уосталом. И кич има своју улогу, то је неки процес. Тако и ти људи који немају елеметарну културу, нити познају икакав ред, па – научиће. Нека су и скоројевићи. Само не могу да поднесем политику у томе и све те пориве. То ми је манипулација и злоупотреба свега.
Али, та публика која то осваја и долази некако бојажљиво, мислим да је то позитивно. Боље да кажу – Ишли смо на изложбу, него, не знам, ишли смо под шатру. Нека иду. Корак по корак и генерације ће напредовати. Тако ће и то неко дете донети цртеж у кућу, или ће испричати нешто лепо што је чуло од вас, па ће самим тим васпитавати и ту кућу. Онда ће и тај родитељ, који се стицајем околности занима и бави потпуно другим стварима, стати и размислити о томе, па ће се можда и заинтересовати. У том смислу стварно немам никакве предрасуде.
Наравно, велика је штета што друштво у овом нашем дворишту није развијеније, растерећеније, опуштеније, образованије, па да то буде већи број људи који је укључен у све. Била би то радост. Самим тим би било јасније где ова наша кућа иде и могли бисмо више информација и прича разменити на ту тему, а не само да причамо о ономе што нас притиска. А све то у склопу свега овога што чини наш дан, од почетка до краја. Значи, то није изоловано, па сад нам као само то каска. Каска нама много тога. То је само рефлексија онога у чему све каскамо.
Можемо ли да се одбранимо од свог овог талога којим смо затрпани?
Ово је стварно јад и мука како се ми боримо да дођемо до ваздуха. Да сачувамо ментални простор сваког детета, и свог и туђег, па на крају и сопствени. Свакога дана нађем разлог за радост и неки помак, али много је тешко. А све ово чиме се ми бавимо, мислим да је драгоцено.
Ми простор нисмо одбранили. Мислим на моју генерацију. Сад некако рашчишћавамо да деца дођу до ваздуха, па да они то ураде. На неки свој, суптилнији начин и, верујем да је тај генерацијски јаз добар. Зло би било да га нема, јер бисмо сви били копије. Тако да, мислим да бисмо требали да им дамо простора и да они једноставно кажу – Ћао! Хвала вам на свему, сад мало ми преузимамо.
***
На самом крају разговора, Катарина Маринковић је казала, да деци треба дати сву енергију, како би имали снаге и простора да ураде све оно што ми нисмо умели. Додала бих само, да осим што нисмо умели, нисмо имали храбрости, а можда ни довољно знања да се изборимо са свим пошастима које су нам се натоврзле на животе, генерацијама уназад.
Делити стечено знање на прави начин је сврха сама по себи и већ има непроцењиву вредност. Уметношћу оплемењивати и бојити и најмањи делић нечијег постојања, довољно је јак мотив за борбу против једноумља, површности, незнања, па и глупости. Какогод било, нека топла и тачна реч ће остати урезана у младу душу која је можда тек на трагу свога самооткривања. Понека линија, боја, или пак сенка, оставиће визуелни печат у оку активног посматрача, макар и на трен. Назреће се неки здрав изданак.
Катарина Маринковић јесте једна од нас, али, рекла бих да дела као ретки међу нама. Њен дугогодишњи рад оставља јасне трагове, мада она не посустаје и врло сигурно иде у сусрет новим освитима. Благост и смиреност коју шири око себе увек ће наћи путању до правог места. Што је најважније, до дечјих срца чије детињство, па ни одрастање од тог тренутка више није исто. Отвара им се портал лепоте, склада и вечите слободе. То је привилегија.
Катарина Маринковић, Катарина Маринковић, Катарина Маринковић, Катарина Маринковић, Катарина Маринковић, Катарина Маринковић
