Мила Маринковић је у Студио КАДАР[24] дошла са дванаест година, као ученица ОШ „Милован Глишић”. Већ тада је врло јасно и без устезања одавала утисак будуће стабилне личности, са израженим осећајем за правду и истину. Никада није ћутала, нити остала дужна било коме, за било шта што се није уклапало у њен систем вредности и резон.
Културна, лепо васпитана, препуна енергије, љубави и радости, била је један од покретача тадашње генерације у Студију. Мила Маринковић поседује глумачки дар и, уопште дар за вербалну комуникацију. Увек врло отворена, широког осмеха и снажног гласа умела је да, у сваком тренутку, одговори на сваки задатак. Чак и ако јој се не допада. Имала је поштовања према другима и бар покушала.
Заљубљена је у позориште и глуму и дан данас, али путеви су јој се укрстили у неким другим правцима, те се отиснула ка техничким наукама. У Техничкој школи је похађала смер – администратор рачунарских мрежа. Постепено јој се, кроз школовање развила жеља за веб дизајном. Класично програмирање је никада није толико занимало, али графика и дизајн, да.
Врло брзо је током средњошколског образовања схватила да жели да настави даље да учи управо у тој области. Жеља јој је била да се упише у Нови Сад на ФТН, али стицајем околности, у последњем тренутку је одлучила да школовање настави, ипак у Ваљеву. Тако је наша Мила Маринковић постала студент приватног Универзитета „Сингидунум”, у Ваљеву, на информатичком смеру – пословни софтверски системи. Тренутно је врло успешан студент треће године.
Свој жар за визуелним изразом налази и у фотографији. У последње време, мало ређе, јер, каже – не налази више инспирацију у овом граду, а због обавеза не може често да путује. Ипак, једним старим филмашем успева да ухвати понеки инспиративан моменат из свог окружења.
У сусрет новој генерацији у Студију КАДАР[24], евоцирали смо успомене и разменили предивну енергију и размишљања са Милом.
Прави избор школе је веома важан
Какво искуство и знање си понела из Техничке школе?
Техничка школа пружа доста добар ниво знања. Мислим да, чак и ако неко можда не искористи то на прави начин, и не стекне довољно знања, бар схвати чиме би желео да се бави, а чиме, дефинитивно не. Сигурно је да ће те нешто заинтересовати. Не мораш то нешто, као рецимо програмирање да научиш савршено, али можеш да будеш сигуран да ћеш одабрати неки правац у коме желиш даље да идеш. Мени је много помогло да се оријентишем даље, за факултет.
Имам доста другара који су, на пример, били 100% сигурни да нешто од тих области не желе као свој будући позив. А, с друге стране има нас доста који смо се определили баш за те области које смо изучавали у средњој. Тако да, доста тога може да се да се научи у Техничкој. Професори су одлични и умеју да пренесу знање, и то ми је супер. Ја сам била добар ђак.
Као креативац си се определила за веб дизајн. Зашто баш тај домен и са којим платформама си до сада упозната?
То ми је, дефинитивно најзанимљивије од свега. Веб сајтови, веб дизајн и све што има везе са тиме. До сада сам радила са ХТМЛ и ЦСС програмским језицима. Следећи корак ми је Ворд прес. То нам је следећи пројекат. Имамо задатак да направимо веб продавницу, што је поприлично захтевно и озбиљно. Дакле, трабло би да осмислимо бизнис и на основу тога имаш артикле, качих их и продајеш.
Већ си почела и професионално да се бавиш будућом струком? Која врста посла је у питању?
Јесам. То је нешто другачије од свега овога чиме се тренутно бавим. Ради се о онлајн курсевима – о Артикјулејт програму, у оквиру кога постоји Сторилајн и Рајз, где ја сада радим. У тим програмима израђујем интерактивне курсеве за инострано тржиште, и то су углавном едукативни курсеви. Рецимо, географија за неки разред основне школе; па, курсеви за психологе, итд.
Заправо, има разних тема, а суштина је да се од обичног текста у Ворду направи интерактивни садржај. Да се осмисли и организује целокупан садржај и визуелни идентитет. На пример тачно се поставе и одреде дугмићи, слике… Курсу може да се приступи са сваког уређаја, јер је оптимизовано.
То ми је страшно инспиративно, јер ти од неког најобичнијег текста мораш да направиш све то. Мораш да имаш идеје, да осетиш све то; мораш да се ставиш у кожу тог неког коме је курс намењен. Није то посао који – седнеш и урадиш, па после кажеш – Ја из овога никада не бих учио!
Напротив. Требало би да се поставиш тако, да и сам пожелиш да користиш сам тај курс. То је поента. И ту могу да се изразим, у потпуности. То је јако креативно, са свим тим могућим варијацијама и можеш много да се играш. Зато ми се и свиђа. Искрено, с почетка ми и није деловало баш да ћу успети да се изразим кроз овај посао, али пронашла сам се ту.
Мила Маринковић – У Студију КАДАР[24] сам сазрела
Глума је била твоја велика љубав и носиш тај дар. Јеси ли размишљала колико си негде подсвесно, па чак и свесно успевала да пронађеш везу између информатике и глуме?
Била је и остала моја велика љубав. Па, не знам, искрено, није ме толико пут наводио на ту страну. У суштини, ја сам увек била више за позориште, за живу ствар. Одувек сам уживала у представама и волела бих да сам наставила у том правцу. Не знам да ли бих била добра у томе, надам се да бих.
Сматрам да је то начин на који се емоција најбоље пренесе. Баш тако – фејс ту фејс. За мене је то непроцењиво.Када гледам представу, не постоји ништа што може више да ме помери. Отац ме је још као дете водио на представе и одмалена ми је усађена та љубав према позоришту.
Пре пар година сам погледала изведбу „На дрини ћуприја”, Кокана Младеновића, у СНП-у и она је оставила на мене снажан утисак. Проживела сам хиљаду емоција, јер је фантастична. За мене је то начин неког пражњења целог организма.
Који год жанр да је у питању, било комедија или драма, трагедија, опет се празниш и кроз смех и сузе. Тако да сам ствaрно много везана за глуму. Гледам и филмове и серије, али позориште је за мене непревазиђено. „Труманов шоу” је, рецимо филм који баш морам да издвојим – врхунски је.
Какав траг је у твом свету оставило искуство из Студија КАДАР[24]?
Ух!… Мислим да сам у том периоду баш сазрела. Кроз глуму и, генерално упознавање са свима вама. Глума ми је допустила да се креативно изразим онако како сам желела и увек ми је то била као нека одлична терапија. Као да сам код психијатра. И сећам се скоро свега. Сећам се многих вежби, па и оне када смо требали Иван и ја да се пољубимо, па нам је то било старшно, као – Јао, како сад то?… Али, после сам то гледала из сасвим другог угла. Просто научиш да су неке ствари то што јесу.
Кроз све те вежбе поистовећивања са свим тим ликовима сам научила доста. То ми је било фасцинантно – да ти, уствари можеш да будеш неко други. То је заправо јако тежак посао, јер ти мораш да раздвојиш све – ово нисам ја, ово је тај неки лик, на пример. Међутим, велика је борба док дођеш дотле. Ја то могу да схватим.
Значи, успела си да схватиш да мораш да се суочиш са собом иако си тада била дете?
Да, јесам. И жао ми је што нисам наставила да се бавим глумом. Убеђена сам да бих била још стабилнија психички. Зато што те она тера да учиш и о себи много. Управо то што ти кажеш – да се сусретнеш са собом. У једну руку, није никад касно, али фали ми… Фале ми ти часови, тај осећај где си потпуно слободан.
У том периоду смо се сви много више дружили. Ја сам знала – идем на КАДАР да се дружимо. Онда се то променило. Не знам зашто. Наишао је период где си ти сам у нечему… Добро, код мене је то и због факса, јер сам усмерена на рад на рачунару највећи део времена. Али, ја волим живи контакт са људима и то ми много недостаје. Зато се стварно често сетим тог периода кад сам ишла на глуму. Тада сам се стално дружила с људима, много сам читала, истраживала, а сада чак и не стижем да читам.
У средњој школи сам радила неке представе, по тексту наше професорке српског језика, Милке Ерић – Васиљевић. Е, она је неко кога бих издвојила, на пример. На фантастичан начин нам је преносила знање. Доста смо читали и обожавала сам када разговарамо о прочитаном делу. Кроз то такође упознајеш себе, јер не постоји могућност да нешто погрешиш, ти износиш своје виђење, свој став о нечему…Тако да сам се и у средњој још копрцала што се глуме тиче. Али, после сам отишла у другу сферу. Мада… не дам се.
Морамо да се пробудимо!
Какав је твој став по питању спремности и мотивације младих људи данас, да се изборе за своју будућност?
Па, искрено, ја не примећујем толико да су мотивисани. Не знам због чега је тако. Ево, на пример, имала сам колегу коме се није свиђала једна асистенткиња и он је одустао од студија. Ја кажем – Али, зашто? Па, као – Мени се не допада… И онда ту приметиш, да неко нема жељу и вољу. Да само чекаш да све око тебе буде добро, да би те то покренуло. Али то не може тако, поготово у ово време.
Мислим да су људи прилично потонули и да се она ситуација много више одразила на младе. Натерали су нас да се привикнемо да смо сами код куће, па су се људи тако некако повукли у себе. Делује ми да као су сви мало одустали од тога да имају неки свој циљ и да их нешто вуче напред. Не мислим, наравно да су сви, генерално такви, али много њих јесте. Али не смемо тако. Ако имаш циљ, идеш ка томе. Па, шта је лако? Ништа. Да би дошао до неког циља имаш ти и лакши пут. Бираш. И мораш да се бориш.
Примећујем и међу својим колегама да су много повучени, некако стидљиви. Професорка, рецимо, инсистира да причамо, и ја то волим. Увек сам била комуникативна, а у једном моменту су ми наметнули мисао да је то лоше. Онда сам стварно у једном тренутку села и запитала се, да ли је то лоше. Међутим, схватила сам да је лоше то што они ћуте. Ако имаш свој став, кажи. Ја сам неко ко то воли. Па и да погрешим, какве везе има?!
Толико пута сам то рекла и на факултету колегама којима је глупо да нешто питају. Па, чекај, али зашто смо сви ми овде? Ја да знам све ово, је л’ ти стварно мислиш да бих ја плаћала студије? Наравно, не знамо, зато и јесмо ту да нешто научимо. Не знам… Нема довољно жара, него се људи препуштају случају често…
Добро, па колико, по твом мишљењу млади људи данас мисле својом главом? Шта је са критичким размишљањем?
Моја генерација и омладина, слабо. Упаднеш у неки систем, почнеш да радиш, идеш на посао, дођеш кући, и све тако у круг. И ту човек изгуби себе. Постоји много људи који раде посао који не воле. Зашто то раде? Па, као – то је ок. Ја сам због тога одустала од глуме. Зато што су мени рекли када сам уписивала средњу школу – Не, никако немој да се бавиш глумом! То је јако слабо плаћен посао, нећеш ни моћи да га нађеш… и ја сам одустала због утицаја околине.
Али, то није добро. Ја нисам одбранила свој став и рекла – Ја желим тиме да се бавим. Нема везе, и нека су мале паре – то је моја страст и моја љубав. И онда ја вучем то незадовољство. То је оно што ми фали. Ја данас радим оно што волим, али то није оно што сам ја пре свега волела. Мислим, у том периоду си мали, па послушаш старије, али сада, у овим годинама не треба никога слушати. Само себе.
Тако да, која год прилика да ми се укаже, ја ћу отићи за глумом. Јер, ово сада што учим и знам да радим, мени ће то заувек да остане. Ту нема промене и не морам да се бринем. Али, никакв новац не може да ми надомести унутрашње задовољство. И онда, не знам кад ћемо почети да вреднујемо управо то изнутра. Не мораш бити доктор, ако ти је тата доктор. Буди ратар, ако то желиш.
Ја не могу да замислим да се један дан бавим нечим што мене не занима. Не знам како људи могу да живе тако… Имам ту срећу што могу да се школујем јер имам средства, али много људи нема ту шансу. То ми је јако тужно.
Мислиш да је управо то велики проблем нашег друштва? Која страна ту сноси већи део одговорности, по твом мишљењу?
То је велики проблем. Али, ја прва не могу ништа о томе да ти кажем, јер се ја нисам довољно борила за свој случај. Конкурисала сам за градску стипендију, прихватили су моја документа, знајући да сам са приватног факултета и, на крају ме одбили. По мени, то није у реду. Ако је тај факултет признат, то је дискриминација. Поштујем државни факултет, али смтарам да је факултет – факултет. Значи – седи и учи. Онда сазнам да, рецимо у другом граду, у Убу можеш лагано да добијеш стипендију од државе. Па, зашто?!
Онда се ни ми не боримо довољно. Мислим да доста ћутимо. Генерално, као народ – ћутимо. Ћути, седи ту. Јој, немој причати, добићеш отказ, избациће те… Па чекај, јесам ли ја робот да седим и радим и немам право гласа?! Мада, све ми се више чини да улазимо у то.
Мислиш ли да нема довољно политичке освешћености међу младима?
Мислим да нема. А требало би. Требало би да се пробудимо. У сваком случају. Оно што ти не одговара – кажеш. Хајде да се скупимо сви заједно и кажемо шта све није ок. Сведоци смо сви толико неких дешавања и сви нешто, као – Ћути, ћути… Нећу да ћутим. Што бих ћутала?
Знам да не можеш ти, као појединац да промениш много ствари. Мораш имати подршку. Али људи су превише, покуњени, страшљиви… као да овде влада страх још из претходних времена.
Љубав и слобода?
Љубав је слобода, у суштини. Разговор, прихватање некога са свим својим манама, небитно о какавом односу се ради. Потребно је много компромиса и стрпљења.
Осећаш ли довољно љубави око себе?
Не, нажалост не. Све мање. Све више примећујем преваре, у сваком смислу. Свако гледа да те превари, да те нешто закине, оштети,… И премало је поштовања и лепих речи. Као људи, постали смо прилично хладни. Ево, ти и ја смо се среле и изгрлиле. То не можеш видети данас често. Постали смо некако званични. Не знам шта се десило па смо дошли довде. Ја тако нисам учена ни од родитеља, нити од било кога око себе. Сматрам да треба да волим и пружам љубав људима око себе. Зар то није нешто најлепше?!
Где ћеш стићи за десет година, рецимо?
На врх света.Шалим се… Ја јесам амбициозна и мислим да ћу бити врло успешна. Чиме год се будем бавила.
***
Мила Маринковић је веома рационална, једноставна и задовољна млада личност. Посебног шарма и сјаја у оку, који увек одаје њено истинско емоционално стање, она је, заиста неко кога је немогуће не волети.
Своју потребу за адекватним креативним изразом сопственог бића испоштује до краја. Ако ли је и погрешила, свесно наставља даље, кроз неке нове авантуре које је чине срећном. Не одустаје лако и борац је. Веома зрела и самосвесна, а опет скромна. Зна где јој је место. Иако тугује због људи, они су јој све. Чини се као да никада неће престати да несебично пружа љубав људима око себе.
Једном речју, Мила Маринковић је сама – љубав. Зато ће је засигурно и срећа пратити, куд год да крене пут веба и земље. Нека тако и буде. Не заслужује ништа мање од тога.
