Калина Крупниковић одмалена проводи летње распусте у Ваљеву, у блоку Миливоја Бјелице. На чувеном терену, на коме је и њен отац растао и развијао се као кошаркаш, и овог лета је вежбала и тренирала. Као ћерка нашег Ваљевца, који је већ био гост интервјуа на Порталу, Владимира Крупниковића, није могла да избегне неопходан дрил. Обично у мало каснијим вечерњим сатима, када врео ваздух напусти блоковски загрљај, њих двоје излазе, комплетно спремни за тренинг и – лопта је бачена.
Само, није то прича о некима од оних амбициозних родитеља, који својој деци под пресијом намећу дисциплину и обавезу континуираног рада на себи. Напротив, у њиховом односу се јасно види разумевање и атмосфера је врло опуштена и конструктивна. Калина Крупниковић заиста ужива у кошарци. Љубав према овом спорту се открива у сваком њеном покрету и потезу који учини. Наравно да и она сама некада има потребу за одмором и неким видом одушка од лопте и коша, али осети се страст коју поседује.
Калина Крупниковић је годинама уназад изузетно везана за коње. До недавно се бавила јахањем, али је нажалост морала одабрати један спорт, због надолазећих школских обавеза. Било како било, упечатљив траг на њену младу личност су имале ове племените животиње, налепшега ока на свету. Донеле су јој неопходну стабилност и мир. Она већ сада јесте неко ко зна којим путем жели да ходи кроз живот. Калина Крупниковић итекако здраво резонује и перципира свет око себе.
Калина Крупниковић – Кошарка, јахање и још понешто
Божанственог гласа, неспорног дара за сценски наступ и глуму, уопште, ова дивна девојчица широког спектра интересовања, била нам је врло драг саговорник. Овим интервјуом утабавамо стазу за другу сезону наше веб емисије „Перспектива”, која наставља свој живот на вебу, од 7. децембра. Откријте ко је Калина Крупниковић.
Калина Крупниковић (фото: приватна архива)
Можеш ли нам рећи нешто о својој љубави према кошарци? Када и како си заиграла?
Почела сам да играм кошарку са девет година, ја мислим. Од почетка сам тренирала са својим татом. У кошарци волим тај адреналин пре утакмице. То ми је јако добар осећај. Ове године сам ушла у јуниорску репрезентацију Шведске и сад је све другачије. Пре, док сам играла само за свој клуб, нисам могла толико да се покажем. Сада, у репрезентацији имам бољу прилику. Могу некако више да покажем ко сам ја када играм кошарку.
Док си у Србији, преко лета, не пропушташ кошаркашки камп. Какво је твоје искуство – запажаш ли можда неке разлике у односу према играчима овде и тамо? Да ли је можда и третман према њима другачији?
Овде у Србији дечаци и девојчице доста могу да играју заједно. У Шведској је другачије. Посебно играју дечаци и девојчице. Одвојене су групе. Овде је то много боље. Зато што када играш са дечацима, мало добијеш и комлекс због тога. Ипак су они јачи. Али, то ми је добро, јер када се вратим после тога у Шведску, много лакше и боље играм.
И када тренирам са татом, много је лакше све, јер је фокус на мени. Вежбам како да држим руку, како да шутирам… док у Шведској нема толико времена за све то. Тамо нема ни терена напољу да би се играла кошарка, само хале – али, нема довољно места да би се играло осим на тренингу. Овде има пуно терена. И увек можеш да вежбаш.
Значи, ипак су овде бољи услови што се тога тиче?
Да. Швеђани много више и играју и прате фудбал него кошарку. Али, сада тек кошарка почиње више да се игра и у Шведској. То је добро.
У школи си се бавила и глумом и била си одлична у томе. Каква су твоја интересовања и поред ове две ствари које јако волиш?
Као мала сам играла и фолклор. Дуго сам певала у црквеном хору и да, бавила сам се глумом. И сада волим да играм фолклор, али само на свадбама и тако нешто… Волим да певам и слушам музику. Често то радим и уживам.
А јахање и љубав према коњима?
Да, ишла сам од малена на јахање. Нажалост, морала сам скоро да прекинем. Коње много волим, јер добијам јако добру енергију од њих. Сада, када полазим у девети разред имаћу много више обавеза и морам да се фокусирам на школу. И онда сам размишљала, да ли да прекинем са јахањем, или са кошарком. Али, пошто сам ушла у репрезентацију, имам некако већу шансу са тиме, па сам тако одлучила.
Можеш ли нам укратко представити начин живота младих у Шведској? Шта их највише окупира, како најчешће проводите време?
Па, није исто са мојим другарима у школи и онима у кошаркашком клубу. Моји другари у школи се баш и не баве спортом, углавном седе код куће и можда и раде неке глупе ствари које не би требали. Али, ја волим моје другаре са кошарке. Ми свугде идемо заједно. Одлазимо у хале да играмо, идемо на утакмице, у град. Летос смо ишли заједно да се купамо.
Уствари, стално идемо у град. У Стокхолму можеш да видиш много занимљивих људи. И сад је популаран тај Тик-Ток интервју, ваљда се тако зове. Па, онда многи млади одлазе у град само да би добили тај неки интервју.
Када је сезона стално одлазимо на утакмице, обично то буде средом, или суботом. Стално се вртимо око спортске хале. Када има пуно утакмица, одлазимо у тај један шопинг мол, близу да једемо и враћамо се назад.
Кад си поменула другаре из школе, мислиш да се млади људи не баве довољно спортом?
Не, не баве се. Можда су и они јако незаинтересовани, а можда и нису почели на време да се баве спортом. Можда их ни родитељи не пуштају, јер мисле да им то не треба. Моји родитељи су говорили да морам да идем на један спорт зато што ми то треба. Да бих расла како треба и да не седим само код куће. Многи из моје генерације проводе време код куће, испред компјутера, или телефона. Ја мислим да није тако добро да се ради.
Калина Крупниковић о младима, школи и перспективи
Хоћеш да кажеш да и тамо постоји исти проблем као и код нас, у Србији? Млади превише времена проводе уз телефоне, на друштвеним мрежама…
Мислим да, када се не бавиш спортом, онда имаш више времена и за школу. Када идеш на спорт и доктори кажу да ћеш бити много бољи у школи. Кад дођеш кући после тренинга можеш боље и да спаваш. Кад идеш само у школу и немаш шта друго да радиш, то није тако добро за мозак.
Друштвене мреже се много користе. Највише се можда користи Snapchat. Ја имам неке другаре на тој мрежи, али све их познајем и видела сам их некад у реалности. Онда ми је то мало чудно, када моји другари дођу у школу па се дописују са неким кога не познају. Није то баш добро да се дописујеш са неким непознатим…
Да ли је теби школа оптерећење, или не?
Имам много добрих другара у школи и добра је атмосфера. Када дођем тамо, волим да учим нове ствари. Али, када дођем кући, нећу толико да учим. Дођем са тренинга, будем уморна и хоћу само да спавам…
Када учим о медицинским стварима, то ме заинтересује, јер ћу можда и ја једног дана да радим тај посао. Ако не буде све ишло добро са кошарком… Па, мора да се учи, да имаш школу да би могао да нађеш и добар посао после и да имаш бољу будућност. Ја бих волела и са кошарком да одем на страну негде, да се још усавршавам.
Какав је твој утисак о слободи изражавања младих људи у Шведској? Да ли увек и на сваком месту можете да изразите своје мишљење, оно што желите и осећате?
Мислим да и не. У Шведској ти имаш утицај од много других људи. Ја кажем шта мислим, шта осећам и желим, али стално мислим о томе шта други људи мисле о мени. И много младих људи то исто ради. Док сам била млађа, није тако било. Сад почињем тако да размишљам. И није то баш добро зато што онда ти не можеш да будеш онакав какав јеси. Видим да сада и ове млађе девојчице стално размишљају о томе шта ми старији мислимо о њима. И онда оне не могу бити то што јесу. Такве су ове генерације…
Шта мислиш, какву перспективу имају деца и млади у Србији, а какву у Скандинавији?
У Шведској ниси толико фокусиран на школу. Њихов школски систем је такав. Добијеш много у школи. Пре теста ти можеш да простудираш то што ћеш радити на тесту. А овде, у Србији ти много мораш сам да радиш ако хоћеш да будеш добар. Мораш сам да се развијаш. Тамо се не мисли много о стварима које нису релевантне за тебе.
Овде је много боље. Имаш другаре, спорт, школу, али ако хоћеш добру будућност мораш много да радиш за школу. У Шведској не мораш толико.
Размишљаш ли ти о својој будућности?
Да. Много размишљам о томе. Хоћу да уђем у српску репрезентацију. Волела бих да прво одем на колеџ, у Америку и после да идем даље. Ако и не буде баш добро ишло са кошарком, волела бих да радим као лекар у Шведској.
Можеш ли, за крај да повучеш неку паралелу између глуме и кошарке?
У глуми, кад изађеш на сцену исто добијеш неки адреналин, као пред кошаркашку утакмицу. Кад имаш неки текст који мораш да научиш за представу, онда стално размишљаш како ћеш да кажеш ово, како оно.
У кошарци је слично – размишљаш како ћеш да урадиш који покрет, како да одиграш… Али, није иста ствар са контактом. Имаш га више у кошарци. Мораш елегантно и полако да играш, као и кад глумиш. Ипак је кошарка спорт где више играш главом него телом.
***
Калина Крупниковић је једна од оних младих људи, који разоружавају својом одмереношћу и смиреношћу. За своје године је врло самосвесна. Њена чврсто утемељена личност, која је још увек у развоју, засигурно је резултат васпитања и топлог породичног амбијента. Породица јој је највећи ослонац. Иако у последње време слабије говори српски, па је због тога и била љута на себе након снимања, савршено је јасно све што жели да каже и изрази.
Чини се да Калина Крупниковић непогрешиво осећа и препознаје све оно до чега жели да дође. Јасно зацртаних циљева, она већ види себе у некој ближој перспективи, што и није уобичајено за петнаестогодишњаке. Било како било, обзиром да је храбра, срећа ће је пратити. Вероватно се неће тек тако одрећи тог адреналина, који је стално вуче напред, пружајући јој велику сатисфакцију. Нека и заигра за српску кошаркашку репрезентацију. Биће нам пуно срце.
Уз Калину, као једну од гошћи, наша „Перспектива” ће се ускоро поново завртети. Гледаћемо нека нова, изузетне пажње вредна лица деце и младих. Наша перспектива није угрожена, јер имамо њих као најјачу светлост на путу. Зато их чувајмо и штитимо. Будимо ту, у сваком тренутку и на сваком месту.
Калина Крупниковић, Калина Крупниковић, Калина Крупниковић, Калина Крупниковић, Калина Крупниковић, Калина Крупниковић
